Lako je videti da se u privredi sa inflacijom jedan deo te inflacije preliva u pokazatelje iskazane u evrima i tako ekonomsku situaciju prikazuje bitno povoljnijom u odnosu na stvarno stanje. Zemlje koje nisu opterećene ovakvim paralelizmom valuta, u kojima je evro jedini novac u domaćoj upotrebi i one koje ne pate od precenjenosti domaće valute po osnovu inflacije ili po nekom drugom osnovu, nisu izložene toj opasnoj valorizacionoj deformaciji. Prelazak na evro u domaćem robnom i kapitalnom prometu otklonio bi tu pogibeljnu valorizacionu izobličenost.
Alternativa tom prelazu bila bi striktna monetarna politika u izvedbi centralne banke koja bi bila odgovorna za cenovnu i finansijsku stabilnost i koja bi kao takva imala striktno osiguranu samostalnost uz podrazumevanu neosetljivost na bilo kakve i bilo čije spoljne, pre svega političke pritiske. Sa svojim demobilisanim i paralisanim institucijama, sasvim podvrgnutim političkoj vlasti, Srbija je galaktički udaljena od tog ideala.
Inflaciona iluzija, koliko god da je ekonomski štetna, politički je veoma rentabilna: Privid visokih, relativno brzo dignutih dohodaka donosi aktuelnoj vlasti popularnost u biračkom telu te tako izborne prednosti koje politički ispošćena opozicija zadugo ne može da kompenzira
U inflacionoj situaciji kakva preovladava uprkos jasno vidljivim tendencijama usporavanja rasta opšteg nivoa cena, kakva-takva alternativa politici striktno shvaćene monetarne stabilnosti jeste smelije okretanje deprecijaciji, imajući u vidu da očuvanje konkurentnosti na stranom, ali i na domaćem tržištu, zahteva da stopa deprecijacije treba da bude jednaka razlici između stope domaće inflacije i ponderisanog proseka stopa inflacije naših spoljnotrgovinskih i spoljnofinansijskih partnera.
Fatamorgana dohodaka naduvanih precenjenim dinarom
Šanse da se za centralnu banku izbori kakva-takva samostalnost veoma su male zato što opisana inflaciona iluzija, fatamorgana dohodaka nadutih precenjenošću dinara, koliko god da je ekonomski štetna, politički je veoma rentabilna: privid visokih, relativno brzo dignutih dohodaka donosi aktuelnoj vlasti popularnost u biračkom telu te tako izborne prednosti koje okljaštrena i politički ispošćena opozicija zadugo ne može da kompenzuje.
Biće korisno da se konkretnom računicom pokaže kakva je i kolika deformacija u prikazivanju makroekonomskih tokova izraženih u evrima. Biće najreprezentativnije i najupečatljivije da se opisani defekt prikaže na seriji najvažnijeg agregata, BDP-a. Ovde moram da izrazim zahvalnost svojoj ćerki Lidiji Madžar, koja radi jedan kompleksan i širok projekat o stvarnim privrednim kretanjima i o njihovoj službenoj i opštoj percepciji. To je projekat koji se tangencijalno dodiruje sa ovde razmatranim problemskim područjem. Ona mi je dala na uvid za mene zanimljive numeričke rezultate (highlights) svoje analize. Ti njeni rezultati biće korišćeni ovde i kasnije, u nastavku teksta.
Nepredvidivi udari izazvani trenutnom inspiracijom neprimereno ojačalih moćnika izazivaju velike oscilacije, koje u privredi izazivaju zloćudna odstupanja od efikasnog korišćenja resursa. Te fluktuacije su za privredu pakao, ali su za politiku pravi raj, jer su prilika za manipulacije privrednim rezultatima i njihovo naduvavanje
Za ovaj kontekst dovoljan je jedan sumarni rezultat koji je proistekao iz široko razuđenih i mnogo obimnijih istraživanja. Upoređene su dve serije BDP-a za period od 2012. do 2023, jedna u evrima, a druga u deflacioniranim dinarima, pri čemu su podaci o BDP-u u tekućim cenama i serija indeksa opšteg nivoa cena uzeti iz domaćih statističkih izvora.
Kako se moglo i očekivati, serija u evrima dala je znatno višu stopu rasta za pomenuto razdoblje: kod serije u evrima ta stopa je 4,18 odsto, a kod serije u dinarima ona dostiže samo 1,58 procenata. Razlika je frapantna: obračun ritma rasta u, kod nas toliko popularizovanim evrima daje 2,6 puta veću stopu rasta od realističnog obračuna zasnovanog na dinarskim podacima o BDP-u, uz deflacioniranje službenim indeksima opšteg nivoa cena.
Tu je sadržan odgovor na intrigantno pitanje kako to da nam dohoci maltene munjevito rastu u evrima, a u samoposlugama i drugde uspevamo da se dokopamo sve manjih i manjih količina robe. Reklo bi se da put u raj ludaka vodi preko evra – kad ono od čega živimo obračunamo u evrima, svet nam nekako postaje rumeno ozaren, a sve tanje i tanje porcije u toj neodoljivoj svetlosti postaju skoro nevidljive i nekako beznačajne.
Fundamentalni defekti u razvojnoj politici Srbije
Ovde je reč o defektu koji se sastoji u činjenici da je godinama, pa biće odista i decenijama, Srbija zemlja bez nacionalne štednje. Ili zemlja sa faktički nultom akumulacijom, ako bismo hteli da koristimo poznati hipokoristik iz minulih socijalističkih vremena. Teško da će se naći ijedan ekonomista koji odsustvo štednje ne bi uvrstio u najteže, najpogubnije defekte u bilo kojoj razvojnoj politici. Istraživanje složenih, mnogostruko međuzavisnih uzročnika ove ubitačne ekonomskopolitičke slabosti daleko prevazilazi domete i mogućnosti jednog istraživača. To mora biti predmet opsežnih, verovatno i dugotrajnih istraživanja u izvedbi multidisciplinarnog tima čiji bi složeni istraživački poduhvat bio prihvaćen i tretiran kao vrhunski nacionalni prioritet. U skladu sa takvim tretmanom ovog kardinalno značajnog posla trebalo bi da bude i finansijska i logistička podrška i tretman koji bi odgovarajući istraživački nalazi imali u nacionalnim medijima.
Od 2012. do 2023. BDP Srbije u evrima je rastao po prosečnoj stopi od 4,18 odsto, dok je u dinarima, ako se taj rast umanji za zvanične indekse potrošačkih cena, rastao samo 1,58 procenata godišnje. Razlika je frapantna. Obračun ritma rasta u evrima 2,6 puta je veći od njegovog realnog rasta. Otuda političari sve ekonomske veličine i preračunavaju u evre
U ovoj doslovno inicijalnoj fazi nema mogućnosti da se ulazi u splet brojnih i po prirodi stvari složenih uzročnih činilaca, ali se mora naglasiti da sama činjenica nulte ili nuli bliske akumulacije ima takvu razvojno-programsku težinu i tako dalekosežne implikacije da je dovoljna da potkrepi zaključak da je zemlja bez akumulacije u teškom razvojnom ćorsokaku i da je dovoljno, posve nezavisno od uvida do kojih će se stići uzročnom analizom, da se ustvrdi da je razvojna politika sa tom nuli bliskom akumulacijom težak i neoprostiv ekonomskopolitički promašaj.
Drugim rečima, kakav god rezultat da pruži analiza uzroka i njima opredeljenih determinanti, sama činjenica da je zemlja bez akumulacije dovoljna je kao neoboriv dokaz da je ekonomska politika zemlje na alarmantno izokrenutoj, u bitnim dimenzijama pogrešnoj trajektoriji. Na tragu uzročnih ispitivanja ovde će biti naveden samo jedan opšti činilac, jedan faktor koji generiše čitave bokore makroekonomskih šteta i razvojnih manjkavosti, a koji između ostalog i snažno destimuliše nacionalnu akumulaciju.
Taj opšti faktor je politički generisana nestabilnost ovdašnje privrede posmatrane kao veliki, i to složeni, dinamički i stohastički sistem. U našem društvu je uveliko i poodavno načinjena politička neravnoteža koja se sastoji prvenstveno u tome što je prekomerno ojačala jedna stranka i što se politički sistem strmeknuo na područje jednopartijskog autoritarnog ustrojstva. Neposredna i široko vidljiva posledica ovakve političke neravnoteže jeste preteran, zapravo komandni i gospodareći uticaj politike na sve druge oblasti društvenog života, uključujući posebno i privredu. A tamo gde se ekonomija neodmereno pomeša sa politikom, privreda predvidivo ostaje kratkih rukava.
Politički udari na privredu
Privreda je izložena teško predvidivoj seriji politički generisanih udara – zaletanjima u grandiozne projekte, i to tako slabo proučene da ni studije o izvodljivosti ne bivaju sačinjene, a time i destruktivnim upadima u osetljive segmente raspodele dohotka. Iz toga izviru ozbiljne teškoće sa ekonomski disfunkcionalnim rasponima u platama i ogrešenjima o elementarne predstave o društvenoj pravdi. Tu su potom i ogromna ulaganja u naoružanje i vojnu opremu, iako bi i laicima moralo da bude očigledno da u aktuelnoj i zadugo predvidivoj geostrateškoj konstelaciji ono zasigurno neće moći da se upotrebi. Tu su i opetovani izlivi „helikopterskog novca“ i druge budžetske ekstravagancije, potezi koji gospodu iz Fiskalnog saveta gone na samu ivicu očajanja.
Nepredvidivi udari izazvani trenutnom inspiracijom neprimereno ojačalih moćnika izazivaju serije oscilatornih kretanja u privredi, kako to uči teorija dinamičkih sistema opisanih, uz ostalo, i složenim sistemima diferencnih jednačina. A rezultujuće kvaziciklične ekonomske fluktuacije pravi su raj za politiku i pakao za privredu. U privredi one izazivaju zloćudna odstupanja od imperativa efikasnog korišćenja resursa i njihovo direktno traćenje, a u politici fluktuacije su sjajna prilika za manipulacije privrednim rezultatima i njihovo naduvavanje do stepena na kome postaju neprepoznatljivi u odnosu na stvarnost.
U Srbiji se politički sistem strmeknuo na područje jednopartijskog autoritarnog ustrojstva, a posledica je preteran, zapravo komandni i gospodareći uticaj politike na sve druge oblasti društvenog života, uključujući i privredu. A tamo gde se ekonomija neodmereno pomeša sa politikom, privreda predvidivo ostaje kratkih rukava
Fluktuacije imaju, dakako, svoje uzlazne i s njima spregnute silazne faze. U uzlaznim fazama, koje nisu održive i u krajnjoj liniji više štete nego što koriste, politički direktorijum ističe te efemerne skokove kao svoje epohalne uspehe, a kad naiđu neizbežne faze opadanja, mašta poglavnika i njihovih pobočnika beskrajno je produktivna u iznalaženju „objektivnih“ razloga za njihovu pojavu.
Krajnji rezultat je jačanje konkurentske moći partije na vlasti i odlaganje nasušno potrebnog trenutka kad bi se društvo oslobodilo njenog smrtnog zagrljaja i koruptivne eksploatacije. Korupcija je, kad je reč o tim populistički ukopanim gospodarima društva, endemični deo njihove prirode. Po Marfijevom zakonu, šteta nikad ne dolazi sama nego je redovno praćena drugim štetama.
U sledećem nastavku: Vlast javne investicije finansira samo novim zaduženjima
