Doljevac je malo mesto između Niša i Leskovca koje se 2019. godine našlo u žiži javnosti povodom saobraćajne nesreće, kada je na tamošnjoj naplatnoj rampi stradala Stanika Gligorijević, pošto je u automobil u kojem se nalazila sa svojom porodicom udarilo vozilo Koridora Srbije u kojem je bio direktor Zoran Babić. Ovo bi bila samo jedna od mnogih saobraćajnih nesreća u Srbiji da nisu nestala dva minuta snimka sa sigurnosne kamere naplatne rampe, u kojima se vidi šta se zaista dogodilo: ko je bio vozač i ko je kriv za tragediju. Do danas još nismo videli snimak. Dva minuta horora koji su tada obeležili ovo malo mesto, postali su sinonim za pominjanje Doljevca.
U bivšoj klanici
U međuvremenu, u bivšoj klanici u Doljevcu počeo je festival horor filma i hevi metal bendova Slaughter, u prevodu „pokolj, zaklati“. Upravo završeno treće izdanje obeležila je regionalna premijera francuskog filma Supstanca rediteljke Korali Faržea s Demi Mur u glavnoj ulozi, koji je osvojio nagradu za najbolji scenario na ovogodišnjem Festivalu u Kanu. Paradoksalno zvuči, ali čekajući dva minuta jezivog domaćeg horora dobili smo visoko stilizovanu francusku horor dramu sa kanske Kroazete. I da apsurd bude još veći, Demi Mur u filmu doživljava saobraćajnu nesreću od kada počinju svi njeni problemi u složenom filmskom zapletu koji posle toga sledi.
Ona tumači pedesetogodišnju glumicu i TV zvezdu pri kraju karijere, koja želi da se podmladi. Uspeh i lepotu moguće je ostvariti preko novog proizvoda „supstanca“. Može se pronaći na crnom tržištu i tako korisnica „supstance“ napravi još jednu – bolju verziju sebe. Nakon toga egzistiraju dve osobe, ona starija Demi Mur i njena nova, mlađa, bolja verzija koju glumi Margaret Kvalej (igrala u filmu Kventina Tarantina Bilo jednom u Holivudu).
Projekcije su emitovane na tri lokacije: u zatvorenom prostoru klanice, pored malog bazena sa ležaljkama odakle su posetioci udobno gledali filmove i na još jednom otvorenom prostoru – košarkaškom terenu
Svedočimo kritici konzumerizma i večnoj težnji da se ostane mlad. Supstanca je istovremeno kritika pošasti plastičnih operacija i hirurških zahvata na telu zarad lepote. U budućoj naprednijoj medicini neće biti potrebno da lekari vrše zahvate nad pacijentom. Dovoljno je samo kupiti dozu „supstance“ upakovane u epruvete i male pakete za difuziju, a onda sve to ubrizgati u telo.
Rediteljka pokazuje koliko je moguće otići daleko u transformaciji ljudskog tela. Kada se izgubi kontrola nad procesom transformacije, posledice su nesagledive. Prikaz izobličenosti pojedinih delova (ruku, nogu) traje postepeno sve dok se kompletan organizam potpuno ne transformiše. U filmičnosti i pojavnosti odlazi mnogo dalje i surovije od Kronenberga koji to radi na suptilniji i promišljeniji način. Žestoka, uzbudljiva drama sa elementima fantastike pretvara se u telesni horor. Sve zajedno ne izgleda toliko strašno kako smo navikli u žanrovskom filmu. Dosta toga sa namerom je urađeno karikaturno i publika dok gleda film istovremeno se sablažnjava i umire od smeha. Malo duže trajanje od 140 minuta ne umanjuje vrednost filma i uživanje u bioskopskom doživljaju je zagarantovano.
Zlatna macola
Supstanca je pobedila i u takmičarskom programu Slaughter festivala među pet filmova osvojivši nagradu simboličnog naziva „Zlatna macola“. Takmičili su se i Radnička klasa ide u pakao Mladena Đorđevića, višestruko nagrađivan kod nas i u regionu, kao i Videoteka Luke Bursaća. Oba su već prikazana na Festu i u bioskopima.
Italijanski Bunar (The Well, 2023) Federika Zampaljonea dobio je specijalno priznanje žirija za „žestoki i brutalni horor, koji nas podseća na zlatne dane italijanskog horor filma“. Film do sada nije učestvovao na festivalima, a sam reditelj ima više igranih ostvarenja među kojima dva horora Tulpa: Demon of Desire (2012) i Shadow (2009). U Bunaru pratimo ženu restauratora umetničkih dela koja odlazi u udaljeno italijansko selo da obnovi sliku za jednu ekscentričnu vlasnicu. Kako protiču rad i restauracija slike, javljaju joj se strašne vizije kao refleksije prikaza s platna.
Peti film u konkurenciji bio je italijanski Mimi, princ tame (Mimi – Il principe delle tenebre, 2023) u režiji Branda de Sike, nagrađen na katalonskom festivalu Sidžes New Vision nagradom. Glavni junak Mimi je delimično hendikepirani mladić s deformisanim stopalima. Odrastao je bez roditelja i radi u piceriji u Napulju. Povučen, bez mnogo prijatelja, zaljubiće se u devojku Karmilu, ubeđenu da je potomak grofa Drakule. Romantična drama s horor elementima je sladunjava priča o dvoje odbačenih adolescenata, njihovom sukobu s okolinom i samo jednoj želji – da po svaku cenu ostanu zajedno. Nagrađen je i kratki srpski horor Mijazma, reditelja Petra Tkaleca, „sa jakim vizuelnim ugođajem, kvalitetnom fotografijom i originalnim preokretom u temi“ gde sin daje život za svoju majku koju glumi balerina Sonja Vukićević.
Supstanca je pobedila i u takmičarskom programu Slaughter festivala među pet filmova osvojivši nagradu simboličnog naziva „Zlatna macola“
O nagradama je odlučivao tročlani žiri s predsednikom Romenom Polom iz Luksemburga na čelu, koji je 33 godine radio na Međunarodnom festivalu fantastičnog filma u Briselu. Pored njega, članovi su još i reditelj Luka Bursać (koji se istovremeno i takmiči sa filmom Videoteka) i umetnik Arpad Slančik čija je izložba skulptura bila priređena. Selektor filmskog programa i umetnički direktor je Dejan Ognjanović, pisac i filmski kritičar specijalizovan za žanr horor filma.
Posetioci su za tri dana trajanja festivala mogli da pogledaju 30 dugometražnih i kratkih horor filmova iz celog sveta. Od legendarnih Glava za brisanje (1977) i Tvin Piks, vatro hodaj sa mnom (1992) Dejvida Linča do poslednjih godina komercijalno i festivalski zapaženih – američki Pričaj sa mnom (2022) Deni i Majkla Filipoa i francuskog dobitnika Zlatne palme Titan (2021) Žuli Dikurno. Posebno iznenađenje bio je izbor najboljih kratkih horora iz međunarodne konkurencije sa nedavno završenog slovenačkog festivala fantastike Grossmann.
Projekcije su emitovane na tri lokacije: u zatvorenom prostoru klanice, pored malog bazena sa ležaljkama odakle su posetioci udobno gledali filmove i na još jednom otvorenom prostoru – košarkaškom terenu. Mora se priznati da, pored raznovrsne filmske ponude, projekcije nisu bile zavidnog kvaliteta, što je velika šteta posebno zbog zahtevno snimanih scena u mraku tipičnih za horor filmove.
Hevi metalci
U muzičkom delu na dve bine nastupilo je 12 hevi metal bendova po izboru umetničkog direktora Željka Ljubića: Erina & The Elementals (Albanija), Ludwig Ludwig (Kruševac), Kolac (Beograd), Senshi (Srbija/Japan), Northern Revival (Novi Sad), Gospodin Pinokio (Niš), Form of Existence (Bugarska), Dome Runner (Finska), Good Ol’ Basterds (Srbija), Poluwhy (Novi Sad), Mervom (Mađarska), Throat (Finska).
Treća celina festivala su skulpture Arpada Slančika, subotičkog umetnika vajara, koje povezuju prethodne dve celine: horor filmove i hevi metal zvuk. Slančik je poznat po stvaranju jedinstvenih urbanih skulptura rađenih u dark industrijal stilu koje poslednjih godina koristi u scenografiji tehno žurki različitih di-džejeva širom Srbije. Posebno dolaze do izražaja u ruiniranim objektima kao što su ostaci klanice, hladnjače, dugačkih hodnika i magacina koji već dugo nisu u funkciji. U nekim prostorima ima velikih količina preostalog, zatečenog krša koji pojačava utisak i umetnički naboj. Neke od skulpura postavljene su u dvorištu, u prirodnom ambijentu sa diskretnim svetlom koje ih više sakriva u mraku nego što ih ističe. Locirani su na različitim mestima, na krovovima, pored male farme životinja (koje tu obitavaju tokom cele godine)… i deluju pomalo sablasno. Prvi susret s njima je istinsko horor iskustvo jer ne znate kada i gde ćete naići na njih dok obilazite prirodu i prostor festivala.
Projekcije su emitovane na tri lokacije: u zatvorenom prostoru klanice, pored malog bazena sa ležaljkama odakle su posetioci udobno gledali filmove i na još jednom otvorenom prostoru – košarkaškom terenu
Festival u Doljevcu predstavlja malu oazu izmeštenu iz grada, namenjenu pre svega mlađoj publici. Specifičnost u žanrovskom smislu horora i hevi metala ne deluje da je ograničavajuća za posetioce koji možda i nisu njihovi veliki ljubitelji. Zabava pre svega i intrigantnost samog prostora koji se prostire na četiri hektara glavni su pokretači nekome da pređe 17 km iz Niša ili 27 km iz Leskovca i uživa u programima. Sam prostor je inspirativan i otvoren za različite sadržaje, osim trodnevnog festivala koji još uvek stasava i zahteva nadogradnju. Nišvil i Egzit su postali simboli Niša i Novog Sada, za koji ćete reći da su veliki gradovi. S druge strane je filmski festival u Motovunu u Hrvatskoj ili još bolji primer sličan doljevačkom Slaughteru – filmski festival fantastike Grossmann u slovenačkom Ljutomeru. Mesta sa po nekoliko hiljada stanovnika uspela su da se izbrendiraju preko pomenutih festivala.
Putem radničke klase u pakao
Dok se Slaughter bude razvijao i dalje ćemo čekati da se pojave misteriozna dva minuta horor snimka pogibije sa naplatne rampe Doljevac. Kada budemo videli ovaj „kratki film“, možda će baš tada narod iz ovih krajeva da se pobuni i krene u proteste kakve smo videli na kraju filma Mladena Đorđevića Radnička klasa ide u pakao, koji je prikazan u Doljevcu a dešava se upravo u nekom sličnom neimenovanom mestu na jugu Srbije. Tada će Doljevac biti potpuno rebrendiran. Pored horor festivala Slaughter, prepoznaćemo ga i po hrabrosti i odlučnosti naroda iz njegove okoline. Ili toga izgleda ima samo na filmu…
