Avanturistički duh Branimira Nestorovića toliko je veliki da se verovatno i univerzitetski profesor u penziji, dečji pulmolog i neformalni vođa pokreta „Mi, snaga naroda“ već navikao na neobične raskrsnice televizijskih debata o vanzemaljskom poreklu plavookih ljudi i izazova predstavničke demokratije. No, očigledna je bila njegova zbunjenost kada su pojedini građani na protestu protiv projekta „Jadar“ u Loznici počeli da mu dobacuju uvrede zaodenute u optužbe. „Izdajniče jedan“, začulo se, usledili su zvižduci i psovke, pa i konkretne zamerke da je Nestorović prodao svoj kredibilitet, a s njime i Beograd i Srbiju. Nisu vredeli pokušaji rasprave, nije vredelo ni profesorski postavljeno pitanje: „Protiv koga sam se ja borio?“ Nestorović je, našavši se i na doslovnoj raskrsnici, verovatno prvi put osetio da je od najvećeg iznenađenja na izborima održanim u decembru 2023. – doduše, ispred tadašnjeg pokreta „Mi – glas iz naroda“ – pola godine kasnije za mnoge postao najveće razočaranje. Ako konkurencija u prvoj kategoriji i nije bila velika, u drugoj je bila poprilična i pitanje je šta je od ta dva veće ostvarenje.
Da li je decembarskih 4,82 odsto osvojenih glasova na republičkom, odnosno 5,5 odsto na prestoničkom nivou predstavljalo pozitivno ili negativno iznenađenje još tada je zavisilo od gledišta. No, niko nije mogao da spori da je Nestorovićevih šest odborničkih mesta nudilo priliku da se desetogodišnja vlast naprednjaka i njihovih satelita promeni, bar na nivou Beograda. Bilo je onih koji su takav rasplet očekivali, s obzirom na tvrdu protivrežimsku liniju zaoštrenu tokom kampanje – mada, treba reći, načelnu i neusmerenu. Istini za volju, mnogi su tvrdili i da od Nestorovića kao prijatelja prorežimskih televizijskih kuća, te predsednika Upravnog odbora Zadužbine proroka Tarabića koja je u maju 2023. dobila 400.000 dinara na konkursu Ministarstva kulture, ne treba očekivati salto mortale na pravom rođenju političke karijere. Ne i prvom – o tome ćemo kasnije.
Čorba se predugo krčkala
Prvi glasovi su utihnuli, a potonji se okuražili praktično odmah po proglašenju preliminarnih rezultata potkraj prošle godine: moguća je manjinska podrška Vučiću, rekao je Nestorović, a s prozapadnom koalicijom „Srbija protiv nasilja“ sigurno neće biti ni družbe ni službe, naročito s obzirom na proteste koji su usledili, a koji su profesoru zaličili na pokušaj majdanizacije Srbije. Reterirao je Nestorović kasnije, nije da nije, naglasivši da demonstracije ipak nisu bile pokušaj destabilizacije zemlje i da saradnje neće biti ni s vlastima koje, prema njegovoj proceni, zavise od Zapada taman koliko i najjača opoziciona koalicija. Na stranu njegovo javno govorenje o nepristojnim ponudama kandidatima za odbornike s njegove liste, i od šest cifara.
Ipak, šteta je načinjena, i to višestruka. Predstavnici vlasti, a poglavito kandidat Srpske napredne stranke za gradonačelnika Beograda Aleksandar Šapić, rekao je da njegova partija pregovara jedino s Nestorovićem koji je, podozrevao je, na izbore izašao samo da bi mogao da traži fotelju gradonačelnika. Ti mali, a pomešani signali nisu zbunili samo opozicionu javnost, nego, čini se, i ljude s liste pokreta „Mi – glas iz naroda“, i to, opet, ne samo nosioca beogradske liste Aleksandra Jerkovića, koji je odmah po proglašenju rezultata takođe najavio mogućnost borbe za funkciju gradonačelnika.
Nije bilo te duhovite priče koju je profesor Nestorović mogao da ponudi koja je mogla da umekša gnev nesumnjivo njegovih birača koji su se našli pored njega, a protiv projekta „Jadar“
Jerković se potom posvađao s Nestorovićem i njegovom klikom unutar pokreta, između ostalog tvrdeći da lista raspolaže prevelikim političkim kapitalom da bi samo sedela i čekala rasplet postizborne situacije. S druge strane, naprednjačka koalicija dobila je savršenu priliku da prolongiranje odluke o novim izborima, za koje će se ispostaviti da će se održati u junu 2024, opravda ne strahom od povećanja unutrašnjeg i međunarodnog pritiska zbog brojnih neregularnosti decembarskog plebiscita, već nedovoljnim legitimitetom skupštinske većine, koja, treba reći, ne bi bila značajno „deblja“ od prethodne. Kako bi pomenutih šestoro odbornika pokreta „Mi – glas iz naroda“ nedvosmisleno prevagnulo na jednu od dve strane, ispalo je da Beograd ne dobija vlast zbog Nestorovićeve neodlučnosti. Profesor je u Loznici na teži način saznao da je Jerković, bez obzira na njegove motive, po svoj prilici bio u pravu.
Raskol uz Dodikovu podršku
Otprilike u istom periodu je postajalo sve lakše poverovati u glasine o pokretu kao „kukavičjem jajetu“ SNS-a. Naročito krajem februara, kada je Nestorović odlučio da iz njega istupi i oformi organizaciju koja je ponela sličan naziv, „Mi, snaga naroda“. Advokat Branko Pavlović koji je ostao u matičnom pokretu optužio je njegovo dojučerašnje najprepoznatljivije lice za autoritarnost i saradnju s predsednikom Srbije, a ni profesorov susret s predsednikom Republike Srpske Miloradom Dodikom u Banjaluci u tome nije odmogao.
„Pomogao nam je Dodik, rekao mi je: imaš tu nekoliko ljudi koji nisu ni za šta, i to mora da isečeš, inače će da se raspadne“, rekao je Nestorović u jednom intervjuu. Od svih odbornika s decembarske liste, rekao je kasnije Šapić, i dalje pregovaramo samo s Nestorovićem, jer on jedini ima legitimitet, i tako se za svoje standarde atipično suptilno potrudio da pažnja javnosti ostane na omiljenom srpskom konspiratologu.
No, ispostaviće se da legitimitet i popularnost nisu ista stvar. Na junskim izborima, Nestorovićeva lista osvojila je 59.805 glasova, ili 8,15 odsto, pri daleko manjoj izlaznosti no u decembru, dok je lista „Mi – GIN“ zabeležila svega 0,94 odsto osvojenih glasova. S druge strane, vladajuća koalicija – doduše, objedinjena na jednoj listi – moći će da komotno formira većinu u Skupštini grada Beograda s 52,77 odsto osvojenih glasova. Otuda i povici u Loznici.
Teoretičar zabave
Nije bilo te duhovite priče koju je profesor Nestorović mogao da ponudi koja je mogla da umekša gnev nesumnjivo njegovih birača koji su se našli pored njega, a protiv projekta „Jadar“. A upravo mu je akademski autoritet, pažljivo pomešan s antiestablišmentskim narativima i uopštenom dopadljivošću, i namakao pozamašan rejting u biračkom telu.
Pažnju šire javnosti je na sebe skrenuo 26. februara 2020. godine, nekih desetak dana pre no što će pandemija korona virusa dospeti u Srbiju, kada je na pres-konferenciji ispred nasmejanog Vučića zoonotski organizam opisao kao „najsmešniji virus u istoriji čovečanstva koji postoji samo na Fejsbuku“, te ustvrdio da bi umesto izbegavanja tada naveliko razvaljene Italije u nju trebalo pratiti žene u šoping. Član Kriznog štaba bio je do oktobra iste godine, kada ga je napustio zbog neslaganja s kolegama koje su hiljade obolelih i preminulih videli kao kudikamo ozbiljniji problem.
Akademski autoritet, pažljivo pomešan s antiestablišmentskim narativima i uopštenom dopadljivošću namakao mu je pozamašan rejting u biračkom telu
I Vučić je uskoro potom prestao da se smeje, a počeo je da tvrdi da će nam „groblja biti mala“. Nestorović je sačuvao doslednost i opuštenost, što je u uplašenoj i protivrečnim informacijama sluđenoj javnosti naišlo na sjajan odjek. Nikola Tesla, poznato je, slao je predmete kroz vreme, bogataši naveliko praktikuju satanizam, a Džona Lenona ubile su tajne službe. Ko bi još među tim temama razgovarao o smrtnosti uzrokovanoj smrtonosnim virusom?
Pojedini veruju da je njegovo pojavljivanje u predizbornoj kampanji koalicije Dveri i dela Pokreta za obnovu Kraljevine Srbije u aprilu 2022. godine ovoj listi i pomoglo da uđe u Narodnu skupštinu, ali je novembra iste godine Nestorović rekao da je razočaran politikama koje je podržao. U međuvremenu se pominjao kao mogući kandidat za gradonačelnika Beograda ispred Socijalističke partije Srbije, te kao nosilac nikada neproglašene liste grupa građana koje su se pretprošle godine okupile oko Reformističke stranke.
Devedesetih je bio član Srpskog pokreta obnove, a posle Petog oktobra promenio je dres, ali ne i stranu, postavši član Demokratske stranke, doduše nakratko. U nju je bio „malo na silu učlanjen“, govorio je.
U jednom starom intervjuu je politiku definisao kao „kratkoročnu ljudsku delatnost“ koja „strašno oduzima energiju“. „Ja sam tu lekciju naučio, da ne treba da se bavim time, jer sam izgubio godinu dana na posao koji je na kraju propao“, zaključio je.
Da bi se zaključilo da li mu posao trenutno propada ili uspeva, prvo treba odgovoriti na drugo pitanje. Protiv čega se borio? Ili, još važnije, za šta i za koga?
