Kadar je iz dokumentarca Reja Milera Divan i užasan svet Leni Rifenštal (1993). Kamera u faru unazad prati omiljenu rediteljku Adolfa Hitlera dok elegantno korača prostorom filmskog studija Babelberg u predgrađu Berlina. Ima devedeset i jednu godinu, već dvadeset godina bavi se ronjenjem. Ima trideset godina mlađeg supruga s kojim intenzivno režira podvodne filmove. Prethodne decenije je provela fotografišući pleme Nubi u Sudanu.
Leni ima mantil prljavoroze boje, belu tašnicu ispod ruke i besprekornu plavu frizuru. Očigledno je da bi sama volela da režira ovaj kadar i uporno reditelju Mileru objašnjava kako mizanscen koji je predvideo nije dobar. („Ja nisam duh, nikada ne hodam i ne govorim u isto vreme.“) Ipak, Rifenštalova je svesna da je to najbolji mogući kadar u tom prostoru i pristaje na kompromis. Kamera kreće i ona se priseća zlatnog doba nemačkog nemog filma.
Dok korača ogromnim studijom, iza Leni se vidi natpis „Hala Marlene Ditrih“, glumice kojom se ujedinjena denacifikovana Nemačka ponosi. Sećanje je selektivno i Leni zna da opiše svaki detalj scenografije tog studija u fantastičnoj epohi nemačkog ekspresionizma, ali se ne seća ni Marlene Ditrih ni 2.000 filmskih profesionalaca koji su od 1933. počeli napuštati Vajmarsku republiku da bi postali deo istorije Holivuda. Najkreativniji i najproduktivniji period nemačke kinematografije zaustavljen je egzodusom. Dok kamera u faru unazad lagano klizi, Leni će se setiti svega osim Frica Langa, Bilija Vajldera, Maksa Ofilsa, Daglasa Sirka, Roberta Siodmaka, Pitera Lorea, Maksa Rajnharda…
Leni Rifenštal je u Berlinu 1933, godine suviše zauzeta pripremom svog najvažnijeg filma u karijeri da bi primetila telegram američkog producenta Semjuela Goldvina u kome Holivud želi dobrodošlicu nemačkim filmskim stvaraocima koji su „zbog svog jevrejskog nasleđa lišeni sredstava za život i izlaza za svoj talenat“. Suviše je posvećena svom sledećem filmu da bi primetila s koliko energije Marlena Ditrih pokušava da svojim ugroženim sunarodnicima pomogne da dobiju spasonosne vize za Holivud.
Godina je 1989. Izabran sam da predstavljam FDU kao student prve Evropske filmske škole u Beogradu. Školu vodi mađarski oskarovac Ištvan Sabo, dvanaest evropskih studenata dve nedelje slušaju intenzivna predavanja. Svakodnevno gledamo i analiziramo filmove iz zemalja iz kojih dolazimo. Sabo briljantnim analizama odaje počast velikim autorima. U čast italijanskog studenta gledamo Felinijev Osam i po, u čast poljskog studenta izbor pada na Pepeo i dijamante Andžeja Vajde, francuska kinematografija je predstavljena Trifoovim Četiri stotine udaraca. Na moju radost, gledamo Ljubavni slučaj službenice PTT Dušana Makavejeva. Kada na red dođe nemački film, stvari počinju da se komplikuju.
Ištvan Sabo bira Trijumf volje (1935) Leni Rifenštal, o kome sam mnogo čitao ali nikada nisam imao priliku da ga vidim. Film nije imao javnih projekcija. Mogli ste ga pogledati samo uz posebnu molbu u bunkeru Jugoslovenske kinoteke. Ako ste naučnik, istoričar, istraživač.
Rihard, nemački student, vidno je uzbuđen i ljut jer posle klasičnih remek-dela evropskog filma koje smo gledali, njegovu zemlju predstavlja nacistički propagandni film. Atmosfera u našoj maloj projekcionoj sali je na ivici incidenta. Sabo ga nekako umiruje uveravajući ga da ima jake razloge zbog čega je izabrao baš taj film. Nakon filma kreće lekcija koju nikada neću zaboraviti.
„Masterpiece made by devil“ je rečenica kojom Sabo započinje svoju priču o moći i odgovornosti umetnika i kako u slučaju nemačke rediteljke „lepota nije bila ta koja je spasla svet“ već je doprinela da svet učini paklenim mestom. Moć i odgovornost autora. Ključne reči. Nijedna lekcija kao ta Ištvana Saba mi se nije toliko urezala u svest. Ogromna je moć autora i njegovog dela kada počne da živi sopstvenim životom. Svaki segment nevidljive komunikacije s milionima treba predvideti. A odgovornost? Koju temu izabrati? Kome verovati? Kako ne zloupotrebiti poverenje likova koji vam na tacni iznose sopstvene živote? Kako ih sačuvati od sebe samih? Kako stići do istine a ne gurnuti svoje protagoniste u provaliju.
Zamislite svet bez televizije, interneta i globalnih mreža, pre samo 90 godina. I zamislite da jedan film u svakoj školi, svakom javnom prostoru uz obavezno prisustvo mora pogledati svaki potencijalni vojni obveznik. I zamislite simfoniju najboljih kadrova gde su na kastingu izabrani najlepši Arijevci. Baš tako izgleda film o Šestom kongresu socijalističke nemačke radničke partije u Nirnbergu 1934. godine Lepota je zavela i Venecijanski bijenale koji je Trijumfu volje 1935. dodelio glavnu nagradu. Istina, samo tri godine ranije, magazin Time je Adolfa Hitlera proglasio za ličnost godine. U svojoj analizi Trijumfa volje teoretičarka filma Meri Devero govori o „majstorski urađenom i moralno odvratnom delu“:
„U filmu ima i lepote i zla. Združenost lepote i zla čini da taj film toliko uznemirava.“
Umetnik ne može krivično odgovarati zbog odsustva odgovornosti i Rifenštalova će u međuprostoru između prezrenja i obožavanja dočekati 102. godinu na slobodi. Proklinjaće dan kada je upoznala Adolfa Hitlera i poverovala mu. Odricaće svaku odgovornost za svoje filmove i predstavljati sebe kao apolitičnu osobu kojoj je umetnost bila iznad svega. Jedino zbog čega će upoznati sudnicu biće vezano za naizgled bizaran detalj iz njene biografije.
Umetnik ne može krivično odgovarati zbog odsustva odgovornosti i Rifenštalova će u međuprostoru između prezrenja i obožavanja dočekati 102. godinu na slobodi. Proklinjaće dan kada je upoznala Adolfa Hitlera i poverovala mu
Septembar je 1940. Rifenštalova režira svoj igrani film Nizija, koji nema nikakve veze sa Drugim svetskim ratom i strahotama oko nje. Film je romantična priča sa puno pevanja i plesa, ali rediteljka odlazi u koncentracioni logor Makglan i tamo bira statiste Rome i Sinte. Statiste kupaju i oblače im kostime, a rediteljka umesto honorara nesrećnim logorašima obećava spas iz pakla Aušvica.
O tome govori dokumentarac Nine Gladic Vreme tišine i laži (1982) zbog koga je Rifenštalova povela građansku parnicu protiv autorke zbog klevete. I dok se film kao dokaz prikazuje na sudskom ročištu, Rifenštalova više puta prekida projekciju povicima: „Laži, laži, samo laži!“
Nijedan statista u filmu nije izbegao Aušvic i strašnu smrt. Rifenštalova je bila neobaveštena o strahotama koncentracionih logora. Ona je samo radila svoj posao.
Moć i odgovornost.
Lekcija Ištvana Saba primenjena na etiku filmskog umetnika. Može li se primeniti i na svakodnevni život? Koliko poznajete ljudi koji zloupotrebljavaju moć živeći živote bez ikakve odgovornosti? Koliko često srećete ljude koji „samo rade svoj posao“?
