Ako postoji ljudska kategorija koju je izlazak Džulijana Asanža na slobodu nesumnjivo obradovao, to su ljubitelji slikarstva. Andrej Molodkin, ruski konceptualni umetnik sa prebivalištem u Francuskoj, objavio je prošlog četvrtka da je zadovoljan ishodom, i da se njegov projekat „Sigurnosni prekidač“ završava miroljubivo. Molodkin je ranije ove godine obnarodovao da je od privatnih vlasnika prikupio šesnaest likovnih dela vrhunske vrednosti – uključujući tu Rembranta, Pikasa, Vorhola – i da ih je stavio u sef skupa sa „veoma nagrizajućom“ hemikalijom. Dodao je toj kompoziciji i tajmer, koji je svakog dana vraćao na početak kada bi dobio potvrdu da je osnivač Vikiliksa još živ. Ako Asanž „umre u prisustvu vlasti“, pretio je Molodkin u februaru, sa njim će automatski umreti i nekih 45 miliona dolara umetnosti. Britanski kustos i istoričar umetnosti Džulijan Stalabras rekao je tada za Njujorker da je Molodkinovo konceptualno (ne)delo plod političke bespomoćnosti umetnika. Ostalo im je samo da ono najvrednije što imaju upotrebe kao polugu, zaključio je Stalabras. Niko naposletku nije saznao da li je u sefu zaista bilo to što je umetnik tvrdio da jeste, a Rus u svakom slučaju kaže da je sada sve deaktivirano, i da čeka Asanža, koji navodno sam želi da otvori sef.
Iznuđeno priznanje krivice
Džulijan Asanž je odavno otvorio sef mnogo mračnijeg sadržaja, Vikiliks je ove godine postao punoletan, ali je sa svakim novim danom sve teže reći šta ljudi misle o svemu tome. Prirodna razlika u mišljenju, ona između vlasti i podanika, moćnih i potčinjenih, razmrvila se u desetine manjih sporova. Da li je Vikiliks nekome ugrozio život? Da li je ta družina kritički obradila prikupljene dokumente? Da li je Asanž bio koristan Rusima? Da li je bio koristan Trampu? Da li se prema saradnicima ophodio kao diktator? Da li je novinar sa novinarskim pravima? I tako dalje, unedogled. Neki ljudi poput Čarlija Sevidža, novinara Njujork tajmsa, ipak se trude da nađu put kroz tu maglu, i da osvetle koliko je opasna činjenica da je Asanž osuđen, bez obzira na to što smo kraj njegove sage begunca i zatvorenika proglasili srećnim.
„Sporazumno priznanje krivice znači da je skupljanje i objavljivanje informacija koje vlada smatra tajnom, prvi put u američkoj istoriji uspešno proglašeno krivičnim delom. Taj će precedent poslati preteću poruku novinarima koji se bave nacionalnom bezbednošću“, upozorava Sevidž.
Sporazumno priznanje krivice znači da je skupljanje i objavljivanje informacija koje vlada smatra tajnom, prvi put u američkoj istoriji uspešno proglašeno krivičnim delom. Taj će precedent poslati preteću poruku novinarima
Čarli Sevidž
Novinar Njujork tajmsa dodaje, naravno, da je moglo biti i gore. Da je slučaj stigao do Vrhovnog suda, da je Asanž tamo pitao da li se Akt o špijunaži, po kom je osuđen, sme primeniti na njega, moglo se dogoditi da tu osudu potpiše i krunska instanca američkog pravosuđa.
„Suštinski je priznao krivicu zbog toga što je radio ono što novinari stalno čine i treba da čine. To će baciti senku na slobodu štampe, mada ne onakvu kakvu bi bacilo sudsko mišljenje da je takva aktivnost kriminalna i da nije zaštićena Prvim amandmanom. Ukratko, ishod je komplikovan, i nije ni potpuno loš ni sasvim dobar“, rekao je za Njujork tajms Džamel Džafer, stručnjak za ljudska prava i građanske slobode sa Univerziteta Kolumbija.
Heroj antiratne levice
Čarli Sevidž podseća, rekosmo, da je Asanžov slučaj bio zamagljen debatom o tome treba li ga ubrojati u novinare – i gnevom demokrata zbog toga što im je naškodio na predsedničkim izborima 2016. objavljujući njihovu internu prepisku. Ali, podvlači Sevidž, za svrhe slobode štampe nije bitno ko je novinar a ko nije, već da li se novinarske aktivnosti smeju proglasiti zločinom. A optužbe protiv Asanža nisu imale nikakve veze sa američkim izborima, sa unutrašnjom američkom politikom, već sa dokazima o međunarodnim američkim zločinima koji su se u međuvremenu urezali u kolektivnu svest.
„Optužbe su bile usmerene na ranije objave, one koje su Asanža lansirale u globalnu notornost i učinile ga herojem antiratne levice. Reč je o video-snimku američkog helikoptera koji vatrom kosi ljude u Bagdadu, uključujući tu i foto-reportera Rojtersa; o hrpi izveštaja o vojnim incidentima koji su dokumentovali ratove u Avganistanu i Iraku; o dosijeima o zatočenicima Gvantanama“, podseća Sevidž.
Čarli Sevidž podseća da su čak i optužbe protiv državnih službenika koji su propuštali poverljive informacije u medije nekada bile retkost u SAD, ali da su u ovom veku postale rutina. No svejedno, osuditi nekoga za objavljivanje tih tajni, nekoga ko nije državni službenik, prelazak je nove granice, i tome su kumovale i republikanske i demokratske administracije, koje kao i uvek u ovakvim temama, kao i uvek kada je reč o očuvanju sistema, suštinski deluju zajedničkim snagama. Ako je administracija Džordža Buša mlađeg bila prva koja je podigla takvu optužbu, 2005. godine, administracija Džoa Bajdena ostaće upamćena kao prva koja je izborila osudu.
„Nasrtaj na zviždače mogao bi se proširiti do te mere da kriminalizuje iste one delatnosti koje su posle 11. septembra osvetlile važne zloupotrebe poput torture ili neovlašćenog prisluškivanja, kao i svakodnevne novinarske radove o vojnim, bezbednosnim ili diplomatskim temama koje ljudima pomažu da bolje razumeju svet“, zaključuje novinar Njujork tajmsa Čarli Sevidž.
Ako tako piše Njujork tajms, jasno je kako pišu oni koji su manje uzdržani.
Sudbina Vikiliksa i Asanža
„Svet je bolje mesto zahvaljujući zvižducima Čelzi Mening i novinarstvu Džulijana Asanža i Vikiliksa. A lošije zahvaljujući odluci vlade SAD da zastraši buduće tragače za istinom pokušajem da uništi sve umešane. Asanž je slobodan. Uzimajući u obzir da se ozbiljno postavljalo pitanje da li će Asanž preživeti ovu torturu, to je neverovatna pobeda koju treba proslaviti. Ali Akt o špijunaži ostaje otkočen pištolj koji će se koristiti protiv novinara, zviždača i prava javnosti da zna. Sada je naša dužnost da bezbednosnu državu razoružamo za sva vremena“, zapisao je za magazin Jakobinac Čip Gibons.
Vikiliks je bio labav savez istraživačkih novinara i informatičkih anarhista, nastao iz duboke frustracije time što mejnstrim mediji nisu bili sposobni da izveste o tome šta zapadne države zaista rade u Avganistanu i Iraku, piše Gardijan
Kada je reč o budućnosti samog Džulijana Asanža i Vikiliksa, britanski Gardijan ima interesantan uvid.
„Vikiliks je bio labav savez istraživačkih novinara i informatičkih anarhista, nastao iz duboke frustracije time što mejnstrim mediji nisu bili sposobni da izveste o tome šta zapadne države zaista rade u Avganistanu i Iraku. Sada smo neke od tih lekcija naučili. Prekogranične istrage, velike tranše dokumenata, anonimne objave, sada su pravilo“, primetio je Džejms Harkin, direktor londonskog Centra za istraživačko novinarstvo.
Pitanje je, dakle, da li Vikiliks još može da bude zasebna kota potrage za istinom, ono što je bio 2006. Da se uozbiljimo, naravno da može, no ostaje dilema da li će sam Džulijan Asanž imati snage za to. Italijanska novinarka Stefanija Maurici, dugogodišnja saradnica Vikiliksa, kaže za Gardijan da bi razumela ako Australijanac želi da se odmori. Ali, dodaje, od njega možete očekivati bilo šta. „Sigurnosni prekidač“ je gotov kao konceptualna umetnina, ali fenomen koji je preživeo osamnaest godina rata sa silnicima sigurno se neće ćutke ugasiti.
