Ako su svi filmski festivali inherentno filmofilski, neki – poput Il Cinema Ritrovato, čije je 38. izdanje održano od 22. do 30. juna u Bolonji – nesumnjivo su filmofilskiji od drugih. Na ovaj festival klasičnog, retkog i restaurisanog filma ne dolazi se zarad crvenog tepiha, škljokičastih premijera ili industry marketa, već za jedinstveno iskustvo: projekciju sedamdesetomilimetarske kopije Tragača Džona Forda (The Searchers, 1956) na džinovskom ekranu podignutom na arhitektonski impresivnom Piazza Maggiore, uz uvodnu reč Aleksandera Pejna i Vima Vendersa, program nikada viđenih šesnaestomilimetarskih amaterskih filmova ili za projekcije prvi put uživo propraćene muzikom izvorno komponovanom za film.
Od pogledanog (i odslušanog) posebno su se izdvojile dve projekcije-izvedbe, obe održane u Il Cinema Modernissimo, nedavno renoviranom podzemnom bioskopu atraktivnog enterijera. Upravo je bioskop, doduše u onom prvobitnom značenju, bio predmet jednog od dva pomenuta filma – široj publici nepoznatog Die Gebrüder Skladanowsky (Braća Skladanovski, engleski naslov A Trick of Light, 1996) Vima Vendersa, o Maksu Skladanovskom i njegovoj braći, koji su 1895. izumeli uređaj za beleženje i reprodukciju pokretnih slika nazvan bioskop. Venders je ovaj dokumentarno-igrani film zajedno sa svojim studentima s minhenske filmske akademije (Hochschule für Fernsehen und Film München) snimao nekoliko godina, u porcijama od 20 minuta. Konačni rezultat je verzija tek par minuta duža od 77 minuta, odnosno taman onoliko da film bude zvanično zaveden kao dugi metar, u čemu je autorskom timu pomogla dovitljiva okvirno sedmominutna odjavna špica. Redovan na festivalskim projekcijama u Bolonji, Venders je Braću Skladanovski najavio kao svoj najsmešniji uradak. I zaista, film o Maksu i njegovoj braći, čiji se izum ipak naposletku pokazao inferiornim spram kinematografa braće Limijer, dirljiva je oda nemačkim pionirima koja uspešno smenjuje neme slapstick scene i savremene dokumentarne zapise, u kojima Venders i studenti intervjuišu Maksovu kćerku. U Bolonji, restaurisanu kopiju filma uživo je premijerno – i nadahnuto – na klaviru, gitari, saksofonu i uz ponešto pevanja, propratio kompozitor izvorne muzike Loran Petigan, čest Vendersov muzički saradnik (Nebo nad Berlinom iz 1986, Tako daleko, a tako blizu iz 1993. i dr.).
Ako se recentniji filmovi – recimo od 1990. do danas – uopšte i prikažu na Il Cinema Ritrovato, radi se upravo o ovakvim omažima svetskom kinematografskom nasleđu, pa je tako i Juho Kuosmanen ponudio jedno savremeno viđenje nemog filma u svojoj Mykka-trilogia (Nema trilogija, eng. Silent Trilogy), sačinjenoj od tri kratkometražna crno-bela filma snimljena 2012, 2017. i 2023. Ovaj jednočasovni kuriozitet finskog reditelja, inače poznatijeg po filmovima Kupe broj 6 (Compartment Number 6, 2021) i Najsrećniji dan u životu Olija Mekija (The Happiest Day in the Life of Olli Mäki, 2016), koji prati nekolicinu autsajdera u turobnim finskim krajolicima, možda bi se učinio anegdotalnim i donekle fetišističkim da Kuosmanen projektu nije udahnuo onu razigranost i ležernost svojstvenu slapstick tradiciji te autentičnu i pomalo kaurismakijevsku otpadničku romantičnost, a prijemu trilogije svakako su doprineli uživo odsvirana muzika finskog Ykspihlajan Kino-orkesteri i proizvedeni zvučni efekti (Hejki Kosi).
Među brojnim programskim selekcijama treba pomenuti i one posvećene Marlen Ditrih – kroz retrospektivu odabranih filmova poput dopadljivog Ekspresa za Šangaj, i američkom reditelju ukrajinsko-jevrejskog porekla Anatolu Litvaku
I dok su, na pedesetak metara od bioskopa Il Modernissimo, besplatne projekcije kanonizovanih filmova poput Tragača, ali i Pariz, Teksas (Paris, Texas, 1984) ili Kopolinog Prisluškivanja (The Conversation, 1974), u večernjem terminu na Piazza Maggiore privlačile na hiljade gledalaca, filmofilska srž festivala najpre se mogla potražiti u salama Arlecchino, Jolly i u Bolonjskoj kinoteci, koja je i glavni organizator manifestacije. Međugeneracijska, no pretežno mlađa publika kritičara, novinara, filmologa, reditelja, arhivista, studenata i ostalih ljubitelja filmske umetnosti mogla je da se podseti Altmanovog Kockara i bludnice (McCabe and Mrs. Miller, 1971), besprekorno režiranog, fotografisanog i montiranog filma, s možda i najubedljivijim ulogama Vorena Bejtija i Džuli Kristi te doslovnim, ali efektnim korišćenjem ranih pesama Lenarda Koena, ili da pogleda još jedan „antivestern“: Devil’s Doorway (Đavolji prolaz, 1950) Entonija Mena, humanističku i solidno režiranu kritiku američkog rasizma, kojoj bi se danas, paradoksalno, mogao kao rasistički gest zameriti redface Roberta Tejlora. Španska kinoteka predstavila je Los golfos (Banditi), dugometražni prvenac Karlosa Saure (1960), prosečnu novotalasnu dramu o mladim banditima, inače delimično cenzurisanu tokom frankističke diktature, dok je Belgijska kinoteka prezentovala „re-re-restaurisanu verziju“ Golden Eighties Šantal Akerman (1986), demijevski melodramski mjuzikl s antikonzumerističkim podtekstom. Odabran kao deo omaža francuskoj glumici Delfin Serig, Golden Eighties još jedan je pokazatelj svežine i aktuelnosti dela Šantal Akerman, čija je opravdana revalorizacija nedavno krunisana prvim mestom Jeanne Dielman, 23 quai du Commerce, 1080 Bruxelles (1975) na top-listi 100 najboljih filmova časopisa Sight and Sound.
Među brojnim programskim selekcijama treba pomenuti i one posvećene Marlen Ditrih – kroz retrospektivu odabranih filmova, poput dopadljivog Ekspresa za Šangaj Jozefa fon Štenberga (Shanghai Express, 1932) – i američkom reditelju ukrajinsko-jevrejskog porekla Anatolu Litvaku. U Litvakovoj screwball komediji Ljubav Tatjane Petrovne (Tovarich, 1937), par deklasiranih ruskih plemića uteklih Ruskoj revoluciji dovija se da preživi u Parizu. Dodatnu vrednost ovog izvrsno napisanog i kompaktnog filma zasnovanog na quiproquo zapletu i kulturnim stereotipima svakako predstavlja izvedba vodećeg dvojca Klodet Kolber – Šarl Boaje, briljira osećajem za komički tajming.
I dok su ovi naširoko cenjeni ili poprilično zaboravljeni filmovi bili svojevrsni nosioci programa, za istinska otkrića najupućeniji među filmofilima odlazili su u Cineteca di Bologna, gde su se, uz prijatno pucketanje projektora, mogli pogledati programi kratkih šesnaestomilimetarskih filmova. Jedna od tih sesija donela je kućne filmove koje su italijanske i francuske porodice snimale 1920-ih i 1930-ih u Italiji, Bretanji i Kvebeku, u kodakolor tehnici i prikazane s originalnim trobojnim objektivom.
Od pionirskog bioskopa porodice Skladanovski do punog bioskopa za projekciju porodičnih kodakolor izleta, ovogodišnji Bolonjski festival podsetio je na bar dve važne činjenice: da je istorija filma istorija gubitaka i pronalazaka, nemara i strastvenog arheološkog iskopavanja, ali i da je svetski kinematografski kanon tek konstrukt koji će nastaviti da evoluira i da se pohranjuje pokretnim slikama koje neko tek treba da preseli iz fundusa il cinema dimenticato u filmofilski etar il cinema ritrovato.
