Ogromna većina Beograđana nema pojma gde se nalazi Blok 18, što odgovara žiteljima tog ljupkog naselja. Jer, kad opet dospeju u žižu pažnje javnosti, to će značiti da je kucnuo čas da se Beograd na vodi proširi i na levu obalu Save, tačno preko puta jednoličnih betonskih zgradurina. Ovde je sad rajski vrt, sačinjen od brojnih kućica sa negovanim baštama, mahom, pa svaki potez vlasti sluti na degradaciju okoliša.
Taj miran život predgrađa ni na tri kilometra od Terazija, a skriven krošnjama od prekorečnih elitnih komšija, nije po ukusu prestoničkih urbanista, ni bivših ni sadašnjih, koji ga nazivaju „slamom“. Planovi za njegovu „regeneraciju“ vuku se od 90-ih prošlog veka, pa i odranije, krunisani idejnim rešenjem iz 2016. Prema tada zacrtanoj kvoti izgradnje sedam novih stanova na račun jednog, preobražaj Bloka isplatiće se investitoru, ma ko on bio od nepoznatog broja zainteresovanih.
Dalje propadanje
Što se tiče obližnjeg Memorijalnog centra Staro sajmište, na par stotina nizvodnih metara, i on je gotovo zaboravljen po pitanju fizičkog konstituisanja. Centralna kula je obnovljena, ali opasana rešetkastom ogradom, dok je jedini aktivni deo dugo čekanog spomeničkog kompleksa – baraka, pretvorena u Upravnu zgradu sajma.
Taj miran život predgrađa ni na tri kilometra od Terazija, a skriven krošnjama od prekorečnih elitnih komšija, nije po ukusu prestoničkih urbanista, ni bivših ni sadašnjih
Drugi budući muzejski objekti i dalje propadaju, pa i oni što su naseljeni stanarima. Lastavice viju gnezda na prvom spratu Mađarskog paviljona, koji je pred Drugi svetski rat služio sajamskoj promociji, a tokom njega sabirao Jevreje, Rome, Srbe.., što ih je Gestapo predodredio za odstrel.
Dugački, trošni hodnik u prizemlju Paviljona načičkan je vratima, pa zato, ali i zbog škiljave svetlosti, došljaku deluje depresivno. Radni je dan, te niko ne odgovara na kucanje, izuzev u jednom slučaju: vlasnica stana od 75 kvadrata, vanredno velikog u odnosu na stotinak ostalih, pušta nas da uđemo, jedva. Suspregnutu želju da što pre odemo otkriva pobedonosnim osmehom – šta god i kad god da se desi, njoj ne gine „vrlo pristojna stambena jedinica“. To što će lokacija biti trećerazredna u odnosu na sadašnju, nju ne zanima, „jer iz svoja četiri zida nigde ne mrda“.
Ostali koje srećemo ili su podstanari, ili „rođaci vlasnika“. Ni njih raseljavanje ne brine, pa ni to što je Poslovni prostor iz okolnih ateljea lane poterao umetnike, bez garancije za nadoknadu. Uostalom, u pregovore sa gradskim vlastima niko od ovde prebivajućih nije ušao, premda je još Urbanističkim planom iz 1992. ceo potez predviđen za muzealizaciju sećanja.
Ni iz fraza predsednika Vučića nisu mogli da dokuče kada će morati da se pokupe iz instruisanog respekta prema prošlosti, što ih je dodatno umirilo. Tek ih je (osporavano, sa stanovišta struke) rušenje Nemačkog paviljona malo prenulo, označavajući pripreme za izgradnju tri kružna toka na novobeogradskom kraju Brankovog mosta, a delu sve obimnije Belgrade Waterfront teritorije.
Ali, i tu se zastalo, sva koncentracija vlasti preusmerena je na projekat Expo, kako primećuje Nikola Jovanović, direktor Centra za lokalnu samoupravu. Kad se s tim završi, Staro sajmište će biti tek simbolični pokazatelj da se sećamo nevino stradalih, dok će se pažnja investitora vratiti na najekskluzivniji potez leve savske obale.
S druge strane zakonom zaštićenog logora, završava se Stari savski most, tramvajski, predmet praktično sprdnje raznih SNS gradskih otaca, licitiranjem gde bi se mogao naći nakon demontiranja. „Šalama“ je došao kraj, kako veli tabla kod ograđenog novobeogradskog stuba, poručujući da je započela još jedna od etapa nove budućnosti.
Brat Beograda na vodi
Doduše, na tabli još nema broja rešenja o uklanjanju Starog mosta, niti građevinske dozvole za izgradnju novog, kao ni za pristup saobraćajnicama. Ali, i tako nedostatna, tabla preti saobraćajnim kolapsom bar tri godine, dok na mestu zapuštene ne nikne savremena ćuprija, sa četiri trake i biciklističkim stazama, koja će se nadovezati na tunel ka Karaburmi. A to će navodno rešiti sve naše transportne nevolje.
Druga će poveznica biti pešačko-biciklistička, adaptacijom Starog železničkog mosta. Od treće, sa šest traka, i kasetama za metro, odustalo se u međuvremenu, jer je njenu planiranu izlaznicu „pojeo“ narastajući Waterfront. „Iz istog razloga sada nije moguće ni instalirati brata blizanca tramvajskog mosta, kao što je Centar za lokalnu samoupravu predlagao ne bi li se ublažila saobraćajna agonija“, primećuje Jovanović.
Gde danas ima u gradu da te bude vrapci, da ulicu pretrčavaju fazani, kažu žitelji ovog naselja dok se vlasti dogovaraju šta treba čuvati, a šta treba sravniti u korist investitora
Ako se bude držalo idejnog rešenja Vanje Panića, Marka Veskovića i Aleksandra Kneževića, prvonagrađenih na onom arhitektonsko-urbanističkom konkursu iz 2016, brata, iako ne baš blizanca, dobiće Beograd na vodi, upravo u Bloku 18. Plus, institucije kulture kojih je lišena desna obala, naći će se na levoj, sa zgradom Opere na čelu, na istoimenom trgu, a skupa sa koncertnom dvoranom i savremenom gradskom galerijom.
Operski trg zamišljen je nalik Trgu svetog Marka u Veneciji. Jedino što će ovaj, umesto gizdavih lepotica s vekovnim dostojanstvom, okruživati kockaste formacije građevina, rezortnog tipa (4 sprata plus potkrovlje i podzemna garaža), te namenjene (neo)bogatašima. Sklonijim da obitavaju u šoping-molovima, nego u operi.
Sva nabrojana poprišta kulturnih sadržaja (čija bi poseta za većinu bila izlet) mogla bi biti predmet koncesije, i biti vraćena narodu tek kad se investitoru isplati njihovo zidanje. I to uz uslov da se Grad odrekne naknade za uređenje gradskog građevinskog zemljišta.
U uređenje spada i regulacija kanalizacije, nedostajuće na ovoj ali i na mnogim drugim prestoničkim adresama, koje nisu bitne sa aspekta napretka. Ali, pre no što zaživi odluka Vlade o širenju Waterfronta na Blok 18, iz aprila ove godine, moraće da se reši i složeno imovinsko pitanje. „Kad je vlastima ovo uspelo sa Savskim amfiteatrom, naći će se načini da se namire ili obesprave žitelji suprotne obale“, zapažaju hroničari prestoničkog „prosperiteta“.
„Milion puta pod pretnjama raseljavanja“
Blokovska situacija je, čini se, još složenija. Danas tu obitava više stotina porodica iz nižeg (srednjeg) staleža, delom potomaka predratnih rabadžija, što su za nadnicu prtili volovske zaprege za potrebe imućnijih Beograđana. Za sopstvene su možda i štrpnuli komad državnih parcela, ipak stičući izvesna prava na osnovu održaja, odnosno toga što ovde žive „više od pola veka“, pa ih zovu „starosedeocima“.
Ponečiji koreni sežu u više klase, koje su 30-ih prošlog veka gradile vile na tom potezu, neki i kupujući zemljište. Ali, ti naslednici odavno su po inostranstvima, što će otežati posao gradskim vlastima pri aproprijaciji.
Tako neki, možda i nesvesno, nalikuju svojim precima ili prethodnim stanarima, koji su nakon temelja odmah gradili odžake, „sigurni da objekat iz kog vijori dim neće biti srušen kao divlja gradnja“, kako je svedočio Vlastimir Nikolić u „Beogradskim pričama“ Zorana Lj. Nikolića.
Na takvu milost više se ne mogu osloniti, pa biraju da se drže strategije noja, „milion puta pod pretnjama raseljavanja“. Razlozi za težnju da ostanu ovde brojni su, počev od „dobrog komšiluka“. Taj motiv ističe dečarac od desetak godina, a sin vlasnika gabaritnog jednospratnog objekta, čiji se donji nivo izdaje firmi za automobilsku kozmetiku. Ova porodica bi u tranziciji ka novom konceptu Beograda sigurno izgubila, pa poručuje „nećemo dozvoliti rušenje“.
Danas u bloku obitava više stotina porodica iz nižeg (srednjeg) staleža, delom potomaka predratnih rabadžija, što su za nadnicu prtili volovske zaprege za potrebe imućnijih Beograđana
Komšiluk o kom mališan priča zaista je „dobar“, budući sve upućeniji na resurse dugo građenog prijateljstva, svojstvenog manjim mestima. „Mesnu zajednicu su ukinuli i zatvorili Dom zdravlja, kao i obdanište“, kaže lokalni kozer Zlatko, krajnje ozbiljan u aktuelnoj prilici. „Zato je nekom palo na pamet da usred urušenih kućeraka (jer i njih ima dosta, prim. nov.), pravi dečje igralište“, nadovezuje se Zorica, podozrevajući da se opet radi o pranju novca, ovaj put preko projekta Opštine Novi Beograd.
Kako se Blok 18 sastoji od četiri ulice (peta je davno sravnjena zbog zidanja Sava centra), i pošto u njemu nema ni trga, ni pjacete, komšije se sastaju po dvorištima brojnih auto-mehaničara i sličnih sitnih preduzetnika. Žega je, pa niko ne ulepšava bašte, već uređene. Jedan stari Rom, poteran ratom iz Uroševca, uživa u dubokoj senci već obrane trešnje. Svoje sklepano ćumešče on ne bi dao ni za „10 stanova preko“, kaže, kao da mu iko ovo nudi.
„Gde ti danas imaš u gradu da te bude vrapci, da ulicu pretrčavaju fazani“, svoj stav argumentuje, zaboravljajući da pomene slatki miris smokava što dopire iza taraba. Privilegija komšiluka je i to što nema bahaćenja u smislu gabarita i luksuza kuća. Jedina raskoš leži u urednim travnjacima i ukrasnom drveću okućnica.
Momenat nestajanja svih tih vrednosti niko od sagovornika Radara ne može da zamisli, upravo zbog brojnih praznih najava. Jednog od njih čudi insistiranje na luksuziranju u kontekstu činjenice da „ako se na Starom sajmištu toliko ubijalo, nemoguće da kostiju nema i ovde“.
Dok se vlasti ne dogovore šta treba čuvati (i kako), a šta treba sravniti u korist investitora (među kojima je pominjan i ruski investicioni fond Marera, ali i domaći biznismen Miroslav Mišković), možda bi bilo najbolje da se, po ideji Juga Cerovića, jednog od aplikanata na konkurs iz 2016, duž obale napravi gigantsko ogledalo. U njemu bi se Beograd na vodi faktički ogledao, a njegovi žitelji „uživali u ništa lepšem pogledu do pogleda na vedutu sopstvene gradske celine“, kako je sarkastično zapazio istoričar Marko Stojanović.
