Igra
Namera je bila jasna: ubiti fudbal u prvom poluvremenu, investirati sve u drugo. Namera nije bila sasvim besmislena, ali je bila sasvim hazarderska. No, to je tome tako: svaki kockar misli da zna kako da pobeđuje Kuću, a uspeva samo Kluniju, Bredu Pitu, Metu Dejmonu i ostalima u beskrajno zabavnim filmovima Stivena Soderberga. U tim se filmovima jasno vidi koliko su se glumci lepo zabavljali na snimanju, koliko su uživali u šarmu jednih i humoru drugih. Samo, fudbal nije film, nema finalne montaže, nema postprodukcije, nema CGI-ja, kompjuterski generisanih slika. Ima, međutim, pretprodukcije, onog što se zove priprema utakmice. I ne može se reći da ta priprema nije bila dovoljno pristojna za prvo poluvreme i ono što se od njega htelo. Petorica disciplinovanih pozadi, sa Živkovićem levo, gde se, utisak je, osećao bolje nego u prethodne dve utakmice na drugoj strani, sa četvoricom ispred, između kojih se moglo teže provući pas, jer su stajali dovoljno usko i kretali se koncentrisano i valjano, tako da – konačno! – budu sprečeni pasovi iz onih poluprostora po bokovima šesnaesterca i smanjena potreba za nasumičnom jurnjavom po horizontalnim linijama protivnika.
Nije kriv selektor što mu ne ide. Ono što ume, a to nije tako malo kako sada galami linč-gomila, to je dao. Bolje ne može. Cipelariti nekog ko je na zemlji, to se u mom haustoru ne radi
Greške iz utakmice sa Engleskom, koju je možda baš ovako trebalo igrati, ispravljene su. A ni Erikson nije Belingem. U samoći, tamo napred, boravio je Mitrović. I on je, odbrambeno, činio šta je mogao. Napadački, dakako, nije mogao ništa. Niti je bilo nekog da mu izbaci savršen pas, niti je on igrač koji može i treba da istrči izrazito brzi šprint preko pola igrališta, a da ga ne stigne Andersen ili neko drugi od danskih štopera. Pišući ovo posle prekrasno odigrane utakmice Gruzije protiv Portugala, utakmice u kojoj se, istina u dinamički pulsirajućoj 5-3-2 formaciji, nasuprot naših tmastih i nezgrapnih 5-4-1, moglo uživati u tranziciji ka portugalskom golu, čovek se pita i u vezi sa fizičkom spremom naših igrača, kao i odabirom pozicioniranja: jesmo li, u onoj, pomalo bizarnoj postavi, uopšte i mogli imati bilo kakvu tranziciju? I zašto, ako je tako, nije napred bio Vlahović, a ne Mitrović? Ako ništa, igra u jačoj ligi. No, dobro. Neizgubljenom poluvremenu ne treba gledati u zube. Bilo je izvesnog smisla, izvesnog logosa, nekakve ideje, ma kako, rekoh li, rizične. I duboko amoralne: ubistvo igre ponekad biva osvećeno. Igra ne prašta.
Rizik
I onda je krenulo čisto hazarderstvo. Drugo poluvreme: Tadić, da, jasno i zašto. Osim što stoji pitanje nije li logično da kapiten, taktički najzreliji igrač – možda je na to mislio rekavši da je najbolji? – čovek koji je, ipak, igrao holandsku ligu, a tamo se ne srlja, tamo mihels-kovač-krojfovsko nasleđe ne dopušta improvizaciju bez jasne osnove – da, dakle, Tadić bude od početka u timu, sa sve onom prethodnom idejom? On je ne bi umeo sprovesti u delo? Sad, kad je na terenu, Tadić je, koliko se moglo, činio svoj tim mirnim, dok vreme, taj ubica nade, teče kao rajnsko zlato kod Vagnera. Vagnera, ne Vengera. Mada se tamo, kod Le Professuera, imalo šta učiti, pa makar i u Japanu. Sledeće pitanje je – čemu Jović? A ne Vlahović? Jović je bolji – u kojoj oblasti igre? Dao je gol Slovencima? To je dovoljno? Ako uspe, super. A ako ne uspe? A već je, evo, prošlo pola drugog poluvremena, i ništa se ne dešava, osim što nismo više u odbrambenom gardu, a formacija je nečitljiva – našima na terenu. Igra se na želju, ne na jasno razaznatljiv plan. Čeka se trenutak individualne magije. Kojeg neće biti, jer mi mađioničara odavno nemamo, a ni fudbal se odavno ne igra na trenutak inspiracije. Poglavito ne onda kad valja pobediti. A ne igrati na Engleze, kako kaže jedan srpski dramski pisac. Jer, Slovenci, videlo se, nisu cave. Što se za nas ne može uvek reći. Poslednjih se desetak minuta nije nužno, a ni lepo, prisećati. Igra s tri špica trebalo je da bude klasično balkansko bunarenje. Visoke lopte u šesnaest, pa šta bude. Samo i za to je potrebno imati nekog ko će ih tamo poslati, tačnije, ko će biti u mogućnosti da tako nešto učini. Jer, ni Danci nisu cave. A mi, mi smo više žrtve jedne neutemeljene ambicije, a još više onog što se zove – fudbal kao društveno-politička delatnost.
Društveno-politički radnici
Uvek je fudbal kod nas – kod svih, raznih nas: SFRJ, SRJ, SiCG, Srbija, pa čak i Hrvatska, samo što to tamo uspeva, a kod nas ne – društveno-politička igra, a treneri, pa čak i igrači, jesu (i) društveno-politički radnici. Da ne bude zabune, to je ono što čini prirodu igre: društvenost, njen okupljalački karakter, i na terenu, i pored. Otud toliki značaj, otud tolika sveobuhvatnost, otud ono što fudbal čini većim od drugih igara i sportova, otud, na koncu, njegova lepota, osećanje slobode i nužnost odgovornosti za celinu. Otud, a ne samo zbog količine novca, ta količina životne, Rusi bi rekli: žiznjeradosne, strasti. Samo, nije baš sjajno ako igrače njihova društvena pozicija ometa u onom što je njihov životni poziv.
Ne lažimo se, svima je lakše što su patnje prestale. Niti je bilo dobro, ni lepo to što se videlo na terenu, osim ponekad, niti se fudbal igra verom, željom i rodoljubivim zanosima, nego umom i nogama
Ako je, međutim, društvo bolesno, to će se videti na igri. Čak i na terenu, a svakako pored. Ako poredak iz kog dolazi tim nije slobodan, ako je opterećen strahom, uskogrudošću, paranojom, negativnom selekcijom, i ostalim uobičajenim odlikama autoritarnosti, onda je teško očekivati drugačiju igru. Osim, ako igra, svojim svojstvima, svojim suštinskim slobodarskim pevom, ne učini da tim igra protiv društvene situacije iz koje dolazi. To je ono kad igrači traže izlaz u slobodi na terenu, ako se osećaju uskraćenima za slobodu oko terena. To je trijumf duha i tela nad podaničkom svešću. To je ono kad Krojf, sedamdeset treće, uprkos Franku i frankizmu, uprkos represiji nad Kataloncima i slobodnim duhom, uprkos nameri da Real Madrid bude jedini tim, pokrene, dole, na terenu, čitavu jednu fudbalsku revoluciju, pa se to prenese na tribine. Ima nešto od toga u dva remek-dela jugoslovenske televizije, Stojanovićevom i Šotrinom „Više od igre“ i Smojinom i Marušićevom „Velom mistu“. To nisu bajke.
No, niti mi imamo Krojfa, ni na terenu, ni na klupi, niti možemo očekivati višak romantičnog zanosa kod onih izloženih tribinama. Možemo se samo nadati da postoji izvesno samodostojanstvo, ono jednostavno, ljudsko, odrešito i postojano – „ne“. Nein, нет, no.
Taština
Nije, dakle, kriv selektor što mu ne ide. Ono što ume, a to nije tako malo kako sada galami linč-gomila, to je dao. Bolje ne može. Cipelariti nekog ko je na zemlji, to se u mom haustoru ne radi. Struktura društva u kojem nastaje srpski reprezentativni fudbal jasno se očituje u svemu u čemu živimo, i nema potrebe da se jedimo na nekog što ne može više od sebe samog. Taština nad taštinama, muka duhu, kako bi rekao Propov(j)ednik, sve je taština, ali to nije svojstvo jednog čoveka. To je odlika jednog društva duboko ogrezlog u moralnu, pa tako i svaku drugu, korupciju. Jednom iskrivljena, etička vertikala ne ispravlja se lako.
I, ne lažimo se, svima je lakše što su patnje prestale. Niti je bilo dobro, ni lepo to što se videlo na terenu, osim ponekad, niti se fudbal igra verom, željom i rodoljubivim zanosima (to se, sestre i braćo, sve podrazumeva, i, u najboljem slučaju, može biti deo motivacionog sklopa ekipe), nego umom i nogama, niti je onaj ko ima kritičku primedbu neprijatelj naroda, niti sav narod gleda fudbal, niti smo, iskustveno, mislili da će biti drugačije. Samo smo se nadali. Zato što verujemo u Igru, sa vrlo velikim početnim slovom. Jer, igra je sloboda.
A bekstvo od slobode, naučio nas slavni pisac istoimene knjige, bekstvo je od ljudskosti.
Sada, u miru, možemo gledati fudbal. Igru s loptom na dva gola i sa dvadeset dva slobodna čoveka.
