Taman kad pomislite da se više nema šta reći o nedoraslosti i nekompetentnosti, lažljivosti i licemerju, bezobzirnosti i bahatosti ljudi koji pod firmom Konzervativne partije poslednjih 14 godina vode Veliku Britaniju, te kako bi trebalo posvetiti više pažnje drugim akterima na tamošnjoj političkoj sceni – pre svega Laburističkoj partiji, čiji se dolazak na vlast posle parlamentarnih izbora 4. jula ne dovodi u pitanje – desi se nešto što vam prosto ne da da skrenete pogled s tog pokretnog cirkusa, bez obzira na to što ga više ne predvode klovnovske figure poput Borisa Džonsona ili Liz Tras.
Krivično delo
Makar po tom pitanju doslednim sebi, konzervativcima je pošlo za rukom da se u ionako kratkoj predizbornoj kampanji poslednjih par sedmica manje govori o izbornim platformama; očekivanjima od nove vlade koju će izvesno predvoditi lider laburista Kir Starmer; izgledima manjih stranaka da povećaju sada skromni broj mandata; ili – najpikantnije od svega – mogućnosti da večiti remetilački faktor u liku desničarskog populiste Najdžela Faraža bude taj koji će zakucati poslednji ekser u torijevski kovčeg. Umesto toga, na naslovnim stranama i u udarnim terminima izveštava se o skandalu u čijem središtu su funkcioneri Konzervativne partije: zasad njih četvoro (s mogućnošću da se ispostavi kako ih je i više) koji su se – neposredno pre nego što je odlazeći premijer Riši Sunak 22. maja iznenadio mnoge i, umesto za kasnu jesen kad ih je većina očekivala, izbore zakazao već za početak leta – kladili na to da će izbori uslediti u julu.
„Dođe mi da plačem od besa“, očajava nad najnovijom brukom neimenovani veteran Konzervativne partije. „Na čemu su ti ljudi?“
Baš tako. Četvoro partijskih insajdera (Krejg Vilijams, poslanik u odlazećem sazivu Donjeg doma, Sunakov glavni parlamentarni asistent, a u vreme nastanka ovog teksta i dalje torijevski kandidat na predstojećim izborima; Toni Li, direktor izborne kampanje konzervativaca; Lora Sonders, Lijeva supruga, takođe kandidatkinja za poslanika; i Nik Mejson, glavni informatičar još kratko vreme vladajuće stranke) te neimenovani londonski policajac, pripadnik tima koji se stara o premijerovoj bezbednosti, pod sumnjom su da su uplatili manje ili veće svote računajući s tim – ili iz prve ruke znajući – da će Sunak izbore zakazati za jul.
Monumentalna glupost
Na stranu to što klađenje na događaje čiji ishod vam je unapred poznat (ako su zaista znali, a ne samo nagađali kad će izbori) predstavlja krivično delo. Pripadnik Sunakovog obezbeđenja promptno je uhapšen, ali preostaloj četvorci zasad ne fali ni dlaka s glave, osim što su se Li i Mejson privremeno povukli s dužnosti koje su obavljali. Istraga nacionalne Komisije za igre na sreću je u toku, pa tek treba da vidi koliko će prljavštine isplivati na površinu i da li će osumnjičeni i krivično odgovarati. Ovde nas primarno zanima nešto drugo: koliko drzak i glup neko mora biti da bi uradio ono što su, po svoj prilici, uradili pobrojani (eksplicitno priznanje dosad je ponudio samo Vilijams, koji je prvi i razotkriven).
Jer, barem dok ne postane jasnije o kolikim sumama je reč – u tom smislu trenutno je najsumnjiviji Mejson, za koga Sandej tajms navodi da je uplatio na desetine sitnih opklada, pojedinačno ne većih od 100 funti, ali s potencijalom za zaradu koja bi se merila hiljadama funti – naglasak je još moguće zadržati ne na eventualnoj pohlepi, već na čistom idiotluku (gruba reč, da; ali svaka blaža od nje bila bi nedostatna) makar nekih od aktera ove afere.
Za Vilijamsa se tako ispostavilo da je tri dana pre nego što je Sunak saopštio odluku o održavanju izbora u julu na tu opciju uplatio 100 funti, s mogućnošću maksimalne zarade od skromnih 500 funti. To jasno pokazuje da se nije kladio s idejom da nelegalnim putem ostvari značajnu zaradu, već zato što je naprosto idiot (ovog puta to ne kažemo mi, već glavni politički komentator nedeljnika Obzerver Endru Ronsli): profesionalno obitavati u uskom krugu oko premijera, a ne pomisliti kako bi nešto takvo, ukoliko bude razotkriveno, tom premijeru i partiji koju vodi moglo da nanese veliku štetu zaista je monumentalno glupo.
Moglo bi se, doduše, ovome pristupiti s filozofskim relativizmom pa konstatovati kako, u širem kontekstu posmatrano, motivacija ove petorke nije ni bitna. S ovom aferom ili bez nje, konzervativci su u svakoj varijanti osuđeni na izborni poraz jer su se prosto smučili ljudima; ostaje samo da se vidi hoće li – da opet citiramo Ronslija – taj poraz biti „katastrofalan ili apokaliptičan“. Ali kad Sunak izjavi kako je „strahovito ljut“ zbog ovog slučaja, a svejedno propusti priliku da uradi najmanje što može te Vilijamsa (koji je, ponavljamo, već sve priznao) i Sondersovu istog trena skine s liste poslaničkih kandidata, iznova postaje jasno da je – čast retkim preostalim izuzecima – čitava Konzervativna partija, ovakva kakva je danas, uistinu beznadežan slučaj.
„Dođe mi da plačem od besa“, očajava nad najnovijom brukom neimenovani stranački veteran. „Na čemu su ti ljudi?“
Konzervativci na transfuziji
O tome na čemu su dosad bili može se debatovati; najciničniji i istovremeno najtačniji odgovor glasio bi – na vlasti. Ali bi posle 4. jula konzervativci mogli da budu do te mere oslabljeni da će, figurativno rečeno, završiti na transfuziji. Ne radi se samo o tome da će ih laburisti pomesti s vlasti, šaljući ih na verovatno poduži boravak u opoziciji: stvar je u tome da je Konzervativna partija na udaru i sa drugih strana. S centra u njeno biračko telo zalaze revitalizovane liberalne demokrate Eda Dejvija. Zdesna je pak ugrožava radikalna Reformska partija, predvođena reaktiviranim Faražom, koji se iz neproglašene političke penzije vratio da kao avet lebdi nad torijevcima – prepadnutima da bi, u najgorem slučaju, mogli da padnu na treću poziciju po broju osvojenih mandata i tako ostanu čak i bez formalnog statusa glavne opozicione stranke.
Bregzit – totalni promašaj
Kao i uvek maksimalno uživajući u medijskoj pažnji, Faraž – serijski gubitnik koji je sedam puta u različitim izbornim jedinicama pokušavao da postane poslanik u Donjem domu i u tome nijednom nije uspeo – ulogu babaroge igra s guštom. Iako, striktno uzev, Reformska partija i ne postoji (formalno je registrovana kao kompanija), ova naslednica Bregzit partije u stanju je, zahvaljujući upravo Faražu, da stalno iznova uteruje strah u redove konzervativaca: dovoljno da neke prominentne figure s torijevskog desnog krila – uz žustro protivljenje onih umerenijih – već poziva na zajedničko postizborno delovanje s ovom partijom/firmom. Što se, u najmanju ruku, čini preuranjenom inicijativom: budući da jednokružni većinski izborni sistem favorizuje veće stranke, pitanje je da li će, uprkos sunovratu konzervativaca, reformisti uopšte dobiti neko poslaničko mesto – iako će dobiti sasvim solidan broj glasova.
Faraž – serijski gubitnik koji je sedam puta pokušavao da postane poslanik u Donjem domu i u tome nijednom nije uspeo – ulogu babaroge igra s guštom
Ali nije ni Bregzit partija imala poslanike, pa je ipak presudno uticala na uobličavanje političkog diskursa u zemlji u predvečerje referenduma koji je 2016. rezultirao šokantnim izglasavanjem istupanja Britanije iz članstva u Evropskoj uniji. Danas Bregzit više ni za koga na Ostrvu nije tema – osim što je ubedljivoj većini Britanaca jasno da se ispostavio kao totalni promašaj – ali večno iste tlapnje desnih demagoga poput Faraža i dalje padaju na plodno tlo. Otud i zalaganja da se Konzervativna partija još više pomeri udesno, iako je očigledno da to ne samo što ne bi moglo da nadoknadi ono što je izgubila na centru, nego bi moglo da vodi i njenoj laganoj političkoj smrti.
Konzervativci su, uostalom, i bez udovoljavanja takvom samoubilačkom porivu u dovoljno ozbiljnoj opasnosti, pogotovo ako takozvano taktičko glasanje bude dalo rezultate kakve bi moglo. U konkretnom slučaju, taktičko glasanje kako bi se sprečile pobede torijevskih kandidata u pojedinačnim izbornim jedinicama podrazumeva glasanje ne za stranku koja vam je inače najbliža, već za onu koja u toj izbornoj jedinici ima najbolje izglede za pobedu. Iako laburisti, liberalne demokrate, Zeleni i stranke koje deluju samo na području Škotske, odnosno Velsa – Škotska nacionalna partija i Velška partija – o ovome nemaju formalni dogovor, njihove politički osvešćenije pristalice pozitivno reaguju na pozive iz civilnog sektora da se tako postupi, pa bi taktičko glasanje skor Konzervativne partije moglo dodatno da snizi. I tako joj možda, u po nju najgorem slučaju, čak i zapečati sudbinu.
Jedno je sigurno: kakva god nevolja da u narednim sedmicama, mesecima i godinama zadesi torijevce, biće to debelo zasluženo.
