Fragmentarni roman Dubravke Rebić Noć pre pada u reku (Prometej, 2023) polifona je priča o jednoj porodici, transgeneracijska trauma, ispričana kroz kratke prozne epizode u rasponu od skoro jednog veka. Počinje 1927. godine, Vidovim rođenjem i bajalicom njegove majke. Završava se 2017. godine Vidovom smrću, slikovitim fragmentom o padu jednog dementnog starca u mračnu vodu u kojoj ne zna na koju bi stranu zaplivao. Kratka poglavlja, ispričana Vidovim glasom, kao i glasovima njegove majke Stane, sestre Anice i sestričine Sonje, predstavljena su iz njihovih intimnih perspektiva u nepravilnim vremenskim intervalima. Kao što se, uostalom, jedino i može ispričati najistinitija priča o jednoj zajednici.
Ono što je Vida, centralnu figuru romana, temeljno definisalo saznajemo već na prvim stranicama. „Ako prestanem da postojim, možda svet bude bolje mesto“, misao je koja se u Vidovoj svesti formirala dosta rano, još kad je kao sedmogodišnjak prepoznao da su očeve grubosti rezervisane samo za majku i njega, dok Anica – to mlađe, darovitije, „bolje“ dete u svakom smislu – od Obrada dobija ljubav, posvećenost, osećaj vrednosti kakav, u nekom pravednijem svetu, svako dete zaslužuje. Izgubiće i Anica očevu podršku u nekom trenutku, kada se njeni izbori budu izmakli njegovim zahtevima, ali ona iz tog konflikta neće izaći sa lošom slikom o sebi, s kakvom njen brat živi skoro devedeset godina, već kao izgrađena ličnost, spremna da preuzme odgovornost i nastavi dalje. Za razliku od Anice, Vid za izdaju oca, kako bi njegovim odlaskom u zatvor zaštitio sebe i majku, ispašta do kraja života. Međutim, nasilje je nekontrolisani demon, ono ne pogađa samo one na koje je direktno usmereno, već se rasprskava po svemu što dotakne, ostavlja neizbrisivo sećanje na iskustvo, pa bilo ono i tuđe. Kada Anica umre, a njenoj nahtkasni naći će roman Fizika tuge Georgija Gospodinova i u njemu podvučeno mesto: Na početku svega (…) stoji jedno dete, bačeno u podrum. Njen brat Vid će na nahtkasni kraj bračnog kreveta, koji sa suprugom Mirom decenijama deli u ćutanju i netrpeljivosti, držati fotografiju prijatelja iz mladosti sa kojim se stidljivo gledao i pored nje grančicu jorgovana. Dečak kome je rano usađeno da uništi sve što dotakne i da u ovom svetu, ma koliko on veliki bio, ipak neće biti mesta za njega, proživeće svoj vek u neuništivom osećanju neadekvatnosti, dok svoj spokoj – ma koliko to bilo poražavajuće – ne nađe u spokoju demencije: „Jutros sam se pogledao u ogledalo i nisam bio tu.“
Drugi svetski rat je upadljivo izostavljen, ali zato postoji komentar na sastav jugoslovenske fudbalske reprezentacije iz 1939. godine, epidemiju velikih boginja 1972. i hiperinflaciju devedesetih
U ovom romanu nema krupnih istorijskih događaja. Tačnije, što je istorijski događaj krupniji, to manje prostora zauzima u tekstu. Dokumentarni momenti, poput zakonske odredbe o razvodu ili prenosa košarkaške utakmice između Jugoslavije i Rusije, nisu tu samo da doprinesu kontekstu, već da uspore stihijski protok misli naratora. Drugi svetski rat je upadljivo izostavljen, ali zato postoji komentar na sastav jugoslovenske fudbalske reprezentacije iz 1939. godine, epidemiju velikih boginja 1972. i hiperinflaciju devedesetih. Nisu događaji tematsko težište ovog testa, već njihove posledice, kao što to nije ni zastrašujuća figura oca, već sve ono čime je taj karakter obeležio svoje potomke, ne samo Vida i Anicu, već i Aničinu ćerku, do koje stižu čak i oni obrasci ponašanja kojima nije neposredno bila izložena. Ono što je Anicu zaobišlo, sustiglo je Sonju, koja se oseća kao da je na smetnji majci samo što postoji, a zatim nalazi i partnera koji čini da se tako oseća. Jedino što je spasava je spoznaja da je njena sigurnost u ovom nebezbednom svetu što se niko ne bavi njom. Niko je ne primećuje, pa joj tako niko neće ni nauditi. „Trudim se da shvatim kako većina o meni uopšte ne misli, a kamoli planira nešto rđavo.“
Kao što nema velike istorije, tako u ovom tekstu nikad direktno ne čujemo ni očev strogi glas. O Obradu isključivo govore drugi: „Kad je otac dobre volje, svet bude bolje mesto, a majka i ja postajemo čestiti ljudi. Majci predlaže da zajedno zasade grm ruža ispred prozora spavaće sobe, a meni objašnjava koje je otvaranje najbolje za belog i kad treba igrati poluotvorene i otvorene sisteme. Sedi sa mnom do kasno u noć. I zato znam da se prema nama može ophoditi pažljivo kao prema kolegama iz zbornice, ili partijskim drugovima. Može, ali mi to često ne zaslužujemo jer smo rđavi i nezahvalni.“ Dubravka Rebić nam ostavlja i jedan nagoveštaj predistorije Obradovog karaktera i ovim postupkom nas podseća kako se spirala nasilja odmotava u jednom dugom gnevnom procesu.
Fragmentarni roman nije za svakoga. Od čitaoca zahteva strpljenje, poverenje u tekst, volju da se unutar zapisanog prepozna čitav kosmos neizrečenog. Od pisca – da o svojim junacima zna mnogo više nego što nam saopštava i da izbor scena, odnosa, motiva bude dosledno promišljen i precizan. Noć pre pada u reku na ovom planu funkcioniše gotovo besprekorno, Dubravka Rebić drži pod kontrolom celinu i detalje tako da čitalac ostaje s utiskom da se strukturi nema šta oduzeti niti dodati i da je algoritam po kome Stana, Vid, Anica i Sonja pokušavaju da urede haos u koji ih je život bacio tako napisan da se ništa više ne može učiniti za njihove karaktere i sudbine.
O svom drugom romanu (pre nekoliko godina je Rebić kod istog izdavača objavila roman Tonemo) autorka u jednom intervjuu kaže da bi volela da se zbog njene knjige pojedinac oseti prihvaćenijim. Na prvi pogled, čini se kao dosta nizak prag očekivanja od ovog teksta. Osim u slučaju da ste onaj pojedinac koji pred sobom vidi samo dugu noć pre pada u reku.
