Ovi izbori nisu doneli drastične promene, njihovi rezultati su u skladu sa višekratnim prognozama istraživača javnog mnjenja. Izraziti pobednik je Evropska narodnjačka partija (EPP) sa 186 osvojenih mandata, koja će uz Progresivni savez socijalista i demokrata (SD) 135 poslanika i Obnovimo Evropu (liberali), koja ima 79 mesta, uspostaviti većinu u Evropskom parlamentu. Ali populisti, evroskeptici i krajnja desnica ostvarili su do sada najbolji rezultat, mada ispod 25 odsto mandata, kako su ankete predviđale. A to je nedovoljno da bi imali moć da stopiraju odluke parlamenta i direktno oblikuju agendu Unije, Ili kako to nova zvezda francuskog Nacionalnog okupljanja, Žordan Bardela formuliše: „Cilj nam je da imamo moć da stavimo veto.“
Emanuel Makron i Olaf Šolc su ne samo gubitnici, nego pored svoje političke sudbine otvaraju i temu o kapacitetima Nemačke i Francuske da budu lokomotive EU
Čini se da je evropski „sanitarni kordon“ velikih partija ipak delimično uspeo, pa je krajnja desnica tek neznatno napredovala u odnosu na izbore u 2019. Ali i ovo može biti varka. Prvo, nisu uračunati osvojeni mandati u EP koje su dobili AfD i Orbanov Fides, kao ni novi ili stari poslanici koji nemaju svoju krovnu grupu (približno 100). To je rezervoar na koji se računa. Drugo, unutar nekih važnih država članica (Nemačka, Italija i Francuska) populisti postaju relevantni i uticajni. Neuspeh liberala i drugih doveo je do prevremenih izbora u Francuskoj. S druge strane, Đorđa Meloni se vidi kao nezaobilazna figura, a Marin le Pen kao moguća predsednica Francuske 2027. To bi dalo težinu ključnom zahtevu populista: „Manje Evrope, više nezavisnosti državama članicama.“ Emanuel Makron i Olaf Šolc su ne samo gubitnici, nego pored svoje političke sudbine, otvaraju i temu o kapacitetima Nemačke i Francuske da budu lokomotive EU. Treće, u okvirima EPP, naročito u Nemačkoj, stvara se rastuće radikalno jezgro koje delom preuzima agendu populista ili ih „normalizuje“. Zato se može očekivati njihov stalni pritisak na EPP i koalicione partnere u odnosu na imigraciju, zelenu agendu, proširenje EU, manjine, kao i promenu stava o ratu u Ukrajini.
Gubitnici
Progresivni savezi socijalista i demokrata (SD) bili su dugo dominantni, ali poslednjih nekoliko odmeravanja pokazuju konstantan pad. Iako oslabljeni, i dalje su važna karika u kreiranju evropske politike sa osvojenih 135 mandata. Obnovimo Evropu, odnosno liberali spali su sa 102 mandata (2019) na svega 79 (2024), ali iako uzdrmani biće deo vladajuće koalicije. Istovremeno, Zeleni, odnosno koalicija od 30 raznorodnih partija, grupacija i pokreta: socijalni, feministi, protiv rasizma, ekološke grupe, koji su zabeležili uspon na izborima 2014. i 2019, čini se, ovog puta nisu bili dorasli spoljnim i unutrašnjim izazovima pa su izgubili 19 mesta, odnosno osvojili samo 52 mandata. Tako i evropska „zelena agenda“ gubi glavnog mobilizatora. Radikalna i evroskeptična levica nije zainteresovala glasače i prošla je, kao i 2014. i 2019, nezapaženo i dobila samo 36 mesta.
Čini se da je evropski „sanitarni kordon“ velikih partija ipak delimično uspeo, pa je krajnja desnica tek neznatno napredovala u odnosu na izbore u 2019.
Kada je reč o izlaznosti, regionalne razlike su i dalje velike. U Nemačkoj je glasalo 64,8 odsto, u Belgiji i Luksemburgu preko 80, dok je istok EU opet na začelju. Izgleda da je Hrvatska sa 21,3 posto negativni šampion, dok je Litvanija sa 28,9 i Bugarska sa 31,8 procenta izašlih birača prate. Na severu (Danska, Švedska) izlaznost je uvek bila relativno visoka, jer tamo veruju da se njihov glas računa ne samo kod kuće, već i u EU. Ipak, po Eurobarometar anketi iz decembra 2023, samo 28 odsto ispitanika znalo je mesec i godinu sledećih narednih zbora za Evropski parlament. Izgleda da je i nepoverenje u vlastite vlade (recimo, Bugarska, Hrvatska) važan činilac izborne apatije. Ipak, indikativno je da prvi i nepotpuni izborni rezultati tamo ukazuju da su se birači ponajviše opredelili za desni centar, dakle za narodnjake raznih nijansi. Očito su u pitanju granične zemlje prema Rusiji i da tamo evropski kišobran ima veliku važnost. A da li to možda znači i odmak od rigidnog nacionalizma i otpora obnovi kapitalizma? Ipak, treba podsetiti da su u pitanju „drugorazredni izbori“, a da na nacionalnom planu vladaju druga pravila i motivacija… I još jedan paradoks: kako raste važnost EU, opada interes za glasanje.
Šta ove izbore čini posebnim
Prethodni izbori obeleženi su rastućim pesimizmom zbog Bregzita i mogućeg raspada EU. To je zaplašilo građane zemalja članica, jer su postali svesni važnosti evropskog štita, pa je lansirana i teza da je strah sačuvao EU. Ovi izbori su obeleženi ratom u Ukrajini, globalnim pretumbavanjima, kao i ubrzanim rastom populista i radikalne desnice, koji uvek vode unutrašnjoj ili spoljašnjoj polarizaciji i sukobima.
To ukazuje na presudnu važnost spoljnog i unutrašnjeg konteksta, kao i na reakcije institucija EU u suočavanju sa njima. Tako je 2009. ekonomska kriza donela Uniji jedinstvo u njenom prevladavanju i užurbanu aktivnost u tom pravcu. U 2014. dominirale su dužnička kriza, stagnacija ekonomije i tenzije unutar evrozone (mere štednje ili rast, za evroobveznice i protiv njih). Kritičari to pripisuju neuspehu u pristupu i implementaciji programa za savladavanje krize. Dok 2019. dominira strah i neizvesnost oko izlaska Velike Britanije iz Unije. Bregzit je, međutim, proizveo i svojevrsni paradoks: strah od raspada spasao je EU, a kasnije i ubrzao njeno institucionalno jačanje. Rat u Ukrajini i populizam su ključni činioci 2024. Svedoci smo militarizacije privrede i društva i priprema za izmenu bazičnog EU sporazuma.
Dan posle
Sada je prvi korak konstituisanje parlamenta i izbor predsednika i više potpredsednika. Konstitutivna sednica je najavljena za 16. jul. Potom se prave i potvrđuju krovne grupe. Nakon toga sledi izbor predsednika Evropske komisije. Izbor se obavlja tako što svaka „krovna grupa“ bira svog vodećeg kandidata u nekoj vrsti preliminarnih izbora. Glavni kandidat pobedničke grupe postaje kandidat za predsednika Evropske komisije. Problem krovnih grupa je što su često nestabilne, menjaju sastav i imena ili se stvaraju nove. Ipak, prepreka tome su pravila. Za formiranje nove grupe potrebno je najmanje 25 poslanika, kao i da dolaze iz najmanje sedam zemalja članica. Drugo, stalno se postavlja dilema koga zastupaju poslanici Evropskog parlamenta. Uniju, državu članicu iz koje dolaze ili svoju krovnu partiju, kojih je u periodu od 2019. do 2024. bilo sedam?
Dok je EK bila administrativna institucija, uz potpunu dominaciju EPP i SD, bilo je mnogo lakše izabrati predsednika, ali u poslednjih 15 godina raste njena važnost (trgovina, ekonomija, Zeleni plan, kovid kriza, Bregzit, centralizacija fondova), pa i izbor predsednika. To se videlo 2019. kada za predsednika nije izabran glavni kandidat EPP Manfred Veber, već Ursula fon der Lajen iz sestrinskih konzervativnih stranaka Hrišćansko-demokratske unije Nemačke (CDU) i Hrišćansko-socijalne unije (CSU) . Drugim rečima, neformalnim pregovorima, lobiranjem i pritiskom iza scene vrši se selekcija i izbor. Slično važi i za druge funkcije (predsednik EP, ministar spoljnih poslova i predsednik Evropskog saveta). Već poodavno je vidljivo nadmetanje Ursule fon der Lajen i Manfreda Vebera. Pre pet godina Fon der Lajen je izabrana većinom od samo osam glasova. A još pre ovih izbora, Zeleni su se izjasnili da je ne žele. A i pokazalo se da uvek ima bar 10 odsto poslanika iz iste krovne grupe koji ili neće glasati ili će biti protiv, tako da i 361 glas može biti nedostižan. Izbor predsednika Evropskog saveta najavljen je za decembar. Kako će se održati još pet parlamentarnih i jedan izbor predsednika do kraja godine, neizvestan je sastav Evropskog saveta koji čine premijeri ili predsednici država članica.
Populisti, evroskeptici, krajnja desnica
Populisti su dugo na evropskim izborima bili drčna i veoma glasna manjina. Uz očigledan rast podrške, ono što ih ipak čini tako važnim je prećutna ili neposredna podrška Evropske narodne partije (EPP), ponajviše njegovog radikalnog desnog krila, kao i faktor Putin. Ovde se nameće pitanje – zašto se populisti okreću Putinu? Jedan od mogućih odgovora leži u ideološkoj srodnosti. Takođe, za upit je da li sa uspehom na ovim izborima postaju zaista relevantni? To mnogi predviđaju, ali nisu usamljeni ni oni koji smatraju da je evropska desnica veoma razjedinjena: ideološki, programski, a ponajviše zbog sujeta i rivalstava svojih lidera, zbog čega ugrožava svoj potencijal. To se videlo nedavno kada je na inicijativu Marin le Pen iz grupacije Identitet i demokratija (ID) izbačena nemačka AfD.
Migracije
Kritičari smatraju da tehnokratsko-represivni pristup izbeglicama ne deluje obećavajuće, već proizvodi nove probleme. Pogotovo što većina ilegalnih migranata dolazi iz Sirije, Avganistana i Iraka, kao i nestabilne Afrike kao izrazito trusnih područja, koja su izvor masovnog izbeglištva. Evropski populisti su takođe kritički nastrojeni, ali propagiraju mere i politike u skladu sa svojom pričom, naduvavajući narative o nasilju i zločinima izbeglica, posebno o zameni stanovništva ili arabizaciji Evrope.
Uz očigledan rast podrške, ono što desničare čini tako važnim je prećutna ili neposredna podrška Evropske narodne partije
Države centralne i istočne Evrope, članice Unije, žestoko su reagovale na raniju izbegličku krizu i prenaglašavale opasnosti od izbeglica, ali su onda shvatile da su njihove zemlje samo na izbegličkom putu ka zapadu EU. Kao i da, umesto imigracije, važnija tema postaje emigracija njihovih građana širom Unije. I da su atmosfera stalnog vanrednog stanja, napetosti i polarizacija važni razlozi za emigraciju.
Evropski „narodnjaci“ (EPP) i Socijalna demokratija (SD) dominiraju u EU od samog početka. Zajedno su stvorili posleratni konsenzus, a iz njega su proizašli evropski socijalni model, i sama EU. Nakon urušavanja socijalizma nestaje, međutim, kolektivni idealizam i dolazi do slabljenja političkog centra koji oličavaju EPP i SD. Doskoro su građani EU većinski i lojalno glasali za EPP i SD, ali su polako postali uzdržani ipodrška je počela da se kruni. To posebno važi za SD koja je 2014. dobila 190 mandata, 2019 – 145, ove godine pala na 135. SD je očito sveo svoje ambicije na puko upravljanje kapitalizmom, a ne na njegovu transformaciju, dok se u krilu EPP stvara tvrdo radikalno jezgro. Radikalizam se pojavio i na levom i na desnom spektru kao i mnoštvo socijalnih pokreta sa specifičnim i atraktivnim agendama, koji podrivaju poverenje u vodeće partije, a mnogi i u demokratiju.
Novi multipolarni svet
Još od izbora 2014. i 2019. vidljivo je da EU postaje poprište uticaja, intervencija i sukobljavanja velikih sila. Rusija u svojim planovima da bude globalni akter zaobilazi međunarodne sporazume, širi svoj regionalni uticaj, uz brutalnu invaziju na Ukrajinu. Kina se uključuje u globalno i strateško nadmetanje i promoviše alternativni internacionalni model. Predsednički izbori u Americi u novembru 2024. verovatno dovode Trumpa ponovo na vlast i njegovo povlačenje iz međunardoniih sporazuma, jednostrane intervencije, nastavak trgovinskog rata sa Kinom i pritisak na EU… Nije u pitanju samo ekscentrični Tramp, već i drastična skretanja udesno Republikanske partije i nekih važnih grupa.
