Tokom osamdesetih i ranih devedesetih, tj. pre i posle rada na Bojevom metku (Full Metal Jacket), Stenli Kjubrik se opsesivno bavio uglom iz kojeg bi mogao da filmski uprizori temu Šoe (ili, kako Jevreji, posebno oni obrazovaniji, ne preferiraju da se naziva – Holokausta). Odlučio se za jedan roman, pa ga posle par godina odbacio i prešao na drugi, Laži iz ratnog perioda (Wartime Lies) Luisa Beglija (po čijem je istoimenom romanu 2002. godine snimljen film Sve o Šmitu). Odabrana je i glavna glumica, specifična Holanđanka imena Johana ter Stehe iz filma Spoorloos (solidno američki „rimejkovanog“ od strane izvornog reditelja kao Nestajanje/The Vanishing) kojoj će taj segment života ostaviti neodgovorivo pitanje „šta bi bilo?“. A onda je stigla vest da Spilberg snima Šindlerovu listu, što je Kjubriku dalo izgovor da napusti ceo poduhvat.
Posvećenog potrazi za istinom kroz milion detalja, višedecenijsko istraživanje ga je dovelo do ivice nervnog sloma. Teri Gilijem će jednom, analizirajući Kjubrika, reći i da Šindlerova lista promoviše laž, priču o uspehu, dok je Holokaust predstavljao apsolutni poraz čovečanstva. Kjubrik bi, da je nastavio, svakako zaronio do samog dna, tamo gde se nalazi ogoljena ljudska priroda koja svakoga dana, u ratu i miru, u diktaturama i stabilokratijama, u liberalnim i socijalnim demokratijama, ostvaruje male, perfidne Šoe. Nije to zdravo za psihu.
Nije moguće ne postaviti pitanje razloga postojanja još jedne vrlo visokobudžetne „priče o Holokaustu“, koliko god da je osobena ili izbegava uobičajenu scenografiju
Pa, da li je, po tom principu zaključivanja, serija Mi smo oni koji su imali sreće (We Were the Lucky Ones; autorka Erika Lipez; Hulu) tek falsifikat optimizma? Američka književnica Džordžija Hanter, po čijem je romanu napisan scenario, kaže da je prilično kasno, s petnaest godina, shvatila da se polovina njene porodica sastoji od ljudi koji su preživeli Šou, kao i da niko od bliskih predaka nije nastradao u Evropi tokom Drugog svetskog rata. Šta to može da znači? Da li su bili snalažljivi? Možda u zdravoj meri samoživi? Ugao slučajnosti je svakako uvek inspirativan, a jedna od najvećih usluga koje sebi možemo da učinimo je da obrnemo često postavljano pitanje „Zašto se meni ovo dogodilo?“ u naizgled strašnije a na koncu korisno: „Zašto se meni ovo ne bi dogodilo?“. Ipak, ako se udaljimo od filozofskog pristupa, valja videti da li priča iz vremena tragedije koja se okončava antitragedijom može imati dramski potencijal.
To, naravno, zavisi od likova, a porodicu Kurc iz poljskog grada Radoma, krajem 1930-ih, čini skup individualaca koji, iako građanski, sekularno opredeljeni, okvirno prihvataju tradicionalne vrednosti i poštuju osnovne religijske obrede (Roš hašana, kao, ako se sme pojednostaviti, praznik obeležavanja cikličnosti bitka i vremena, u seriji obavlja posebnu dramsko-smisaonu funkciju). Majka (Robin Vajgert) i otac (Lior Aškenazi) vode prodavnicu tkanine i krojački salon, lokalno uvažen i neizbežno provincijalan, dok puštaju svoje petoro dece da odaberu životne puteve po sopstvenom nahođenju, što svakako olakšava činjenica da niko od njih nema istopolnu seksualnu sklonost ili revolucionarne porive da društvo zaljulja iz temelja. Najmlađa, Halina (Džoi King), ovlašno feministički nastrojena laborantkinja, glavna je junakinja serije – uz malu ogradu izazvanu raspisanošću i dramskom prisutnošću svih velikih likova. Jakob (Amit Rahav) je student prava opsednut fotografijom u toj meri da će mu to verovatno biti životni poziv, i u vezi je s devojkom koju – kako Halina konspirativno otkriva sledećem bratu po starosti, elektroinženjeru koji u Parizu živi kao pijanista i kompozitor, Adiju (Logan Lerman) – „uvek prati do kuće kroz park“. Jasno je da bi neko tu mogao imati „tiše, da nas ne čuju“ fetiš, a mala dijaloška razmena Haline i Adija („Znači, uvek kroz park?“; „Aha, uvek.“) u jednoj od prvih scena daje gledaocu svest kako o likovima tako i o stilu serije. Mladi su to i umereno oslobođeni ljudi koji se ne stide da između sebe prozbore o svemu što ih okružuje, bilo to porodično ili društveno, dok ipak znaju da za svaku temu postoji vreme i mesto. Takođe, ustanovljava se metod po kojem sve što može biti eksplicitno, samim tim i eksploatatorski prikazano, biva upotrebljeno na način da se dela na više nivoa i proizvede svrsishodniji efekat.
Stižemo do, ako ne najveće, onda potencijalno dramski najvažnije članice porodice Kurc, Mile (Hadas Jaron) – matematičarke, pijanistikinje, sveže majke udate za Selima, doktora (Mihael Aloni; Jaron i on su bili bračni par i u izuzetnoj izraelskoj seriji Štisel) i, čega tadašnji ljudi nisu mogli biti svesni, žrtve postporođajne depresije. Milin razgovor sa majkom na temu odnosa sa bebom teče na sledeći način: „Selim misli da je sve što ona uradi čudesno“; „A ti?“; „Mislim da je… vrlo slatka. I da možda mrzi svoju majku“. Problem je ozbiljan, ali u svetu smo konstruktivnih osoba i sredovečna gospođa nudi da povremeno posudi ćerki svoju kućnu pomoćnicu (slovensku Poljakinju, naravno, što nas – unutar scene koja se bavi rešavanjem biološke disfunkcije – nagoni i na razne neugodne misli o korenima antisemitizma), kako bi na poneki sat promenila svoj dnevni ritam. Zatim zaključuje: „Mila, obećavam ti da u majčinstvu ima zadovoljstva. Pusti nas da ti pomognemo da ga pronađeš“. Mila je, čemu Jaron kao velika filmska glumica svakako doprinosi (videti Popuni prazninu/Lemale et ha’halal iz 2012; nagrada za najbolju žensku ulogu na venecijanskom festivalu, a zbog konteksta nije loše navesti da su tada nagradu za najbolju mušku ulogu podelili Filip Sejmur Hofman i Hoakin Finiks za film The Master), duša polemičke i „ćoškaste“ prirode cele serije, sa majčinskim konfliktom za čije će se razrešenje postarati nepredvidljivi život. Kada njen muž u avgustu 1939. biva mobilisan, kada kućne pomoćnice napuštaju svoje jevrejske gazde a braća i sestra imaju, koliko god da su posvećeni jedni drugima, neposredne muke koje valja rešiti, neophodnost postepeno stvara osećanje. Uostalom, Adi je u Parizu, a najstariji brat Genek (Henri Lojd-Hjuz), advokat i zavodnik kojeg će rat naterati da na duže ostane sa poslednjom u nizu partnerki – samostalnom, obrazovanom i po jeziku poganom putnicom namernicom Hertom (Moran Rozenblat; odlična, kao i svi drugi) – takođe biva mobilisan u poljsku vojsku.
Autorima je pošlo za rukom zato što su igrali „iz kontre“, tvoreći delo sa pregršt ljubavnih linija priče, s opnom „Doktora Živaga u Holokaustu“, sveukupno nalik mini-serijama što su se nekada davno na jugoslovenskim televizijama prikazivale vikendom, posle ručka
Porodica će se neminovno razići po tačkicama na atlasu sveta. Selim, Genek i Herta, našavši se sa sovjetske strane granice nakon pakta Hitler-Staljin završavaju u Sibiru, kao retki Jevreji među ostalim, „čistim“ Poljacima. Adi u Francuskoj kroz ambasadni i konzularni pakao hvata poslednji brod za Brazil. Ostali ostaju pod vlašću nacista, čime dolazimo do faktora sreće. Šta je drugo do sreća slučajnost da se majčin i očev podstanar, mladi arhitekta primljen u dom pomalo i kao potencijalni Halinin mladoženja, ispostavi kao ekspert za proizvodnju lažnih dokumenata? Male, realistične avanture, skrivanja, pretvaranja i bekstva od smrti u poslednjem trenutku se nižu – katkad odveć „filmski“, ali istina je često čudnija od fikcije.
No, nije moguće ne postaviti pitanje razloga postojanja još jedne vrlo visokobudžetne „priče o Holokaustu“, koliko god da je osobena ili izbegava uobičajenu scenografiju (koncentracione logore nećemo videti). Gulag segment, sa crvenoarmejskim oficirima kao možda najgnusnijim primercima ljudskih bića koje možemo zateći u seriji, naginje na pomisao o dnevnopolitičko-propagandnom predumišljaju. Međutim, sledi pad Lavova pod nacističku čizmu, prikazan kroz lokalni živalj koji slavljenički maršira sa ukrajinskim zastavama i kukastim krstovima, vičući „Slava Ukrajini!“. Dotaknuto je, zapravo, sve, na za današnje doba jednoumlja gotovo zapanjujuć način, uključujući i vrhovnike jevrejskih zajednica u okviru getoa koji su za novac i privilegije vršili izdaje ljudi koje su navodno pokušavali da zaštite ili spasu. Autorima je to pošlo za rukom, između ostalog, i zato što su igrali „iz kontre“, tvoreći delo sa pregršt ljubavnih linija priče, sa opnom „Doktora Živaga u Holokaustu“, sveukupno nalik mini-serijama što su se nekada davno na jugoslovenskim televizijama prikazivale vikendom, posle ručka.
Teri Gilijem će jednom, analizirajući Kjubrika, reći i da Šindlerova lista promoviše laž, priču o uspehu, dok je Holokaust predstavljao apsolutni poraz čovečanstva
Ispod toga se, zatim, može pronaći i scena kada Genek, u želji da izbegne svaku mogućnost da ne bude priključen diviziji generala Andersa koja iz Kazahstana, u okviru geopolitičkih dogovora Čerčila i Staljina, biva poslata da se priključi britanskoj vojsci, odlučuje da sakrije svoje jevrejstvo. Obraća se katoličkom prijatelju s molbom da ga „nauči da izgovara par molitvi“. „Mogao bih, naravno, ali zar ti to neće biti teško? Kada bih ja morao da se molim nekom drugom bogu… Previše bi me to koštalo“, kaže prijatelj, na šta Genek odgovara: „Slušaj, išao sam u školu hebrejskog jezika, obavio sam bar micvu, znao molitve. Sve to je značilo mom ocu, meni je prijalo što je ponosan, ali… mislim da mi nikada nije stiglo do srži“. „Šteta“, zaključuje religiozni Poljak. Naučiće Genek te nizove reči o sinu Gospodnjem, opstaće, i nateraće nas da se i mi koji svakog dana preživljavamo izgovarajući prazne reči, identifikujemo s njim. Za to vreme, Mila, sa lažnim identitetom radeći u Varšavi kao guvernanta u domu skaredne naci dame, dobija savet od sestre da se ključ uspešnog maskiranja maskiranja nalazi u prikrivanju tužnih očiju. Znamo i to.
Nije sve to kjubrikovski faktički nihilizam, ali, srećom, nije ni nalik trijumfu dobra nad zlom iz Šindlerove liste. U centru serije Mi smo oni koji su imali sreće, i pored površinskog hepienda, srce tame čovečanstva sija mračnim sjajem. I mnogo se tačnije i razumljivije vidi kada nije prikazano kroz psihopatu koji sa terase svoje vile snajperskom puškom odstreljuje logoraše.