Novčane kazne i penali za izgubljene sudske sporove i naknada štete za povrede ili štetu koju su naneli državni organi koštali su Republiku Srbiju u poslednjih deceniju i po čak 223 milijarde dinara ili skoro dve milijarde evra, pokazuje računica Radara. Po tom osnovu iz srpskog budžeta je od 2009. do 2020. isplaćeno više od milijardu evra ili 121 milijarda dinara. Prosečno je, dakle, nemar nadležnih poreske obveznike koštao oko 10 milijardi dinara godišnje.
Već u 2021. izgubljeni sporovi državnu kasu su olakšali za 16,9 milijardi dinara, a godinu kasnije za rekordnih 26,8 milijardi. Trend dinamičnog rasta zaustavljen je lane, kada je iz državne kase za razne kazne isplaćeno 25,4 milijarde dinara. Bio je to, po svemu sudeći, samo splet srećnih okolnosti, a ne posledica veće odgovornosti predstavnika države, jer je za ovu godine u budžetu Srbije za te namene rezervisano čak 32,8 milijardi dinara ili skoro 280 miliona evra. Taj novac svakako je mogao pametnije da se iskoristi.
Značajan deo javnog novca otišao je i za plaćanje kazni stranim i domaćim investitorima koji su dobili sporove protiv države na međunarodnoj arbitraži. Za ekonomistu Božu Draškovića, bivšeg člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, to pokazuje da svet ne uvažava dominantni način „lako ćemo“ ponašanja ovdašnjih zvaničnika, kojima je politička volja bitnija od propisa.
„Na međunarodnoj arbitraži ne važe ista pravila kao u Srbiji, jer ovde ljudi iz vrha vlasti bitno utiču na sudske odluke. Visoke novčane kazne posledica su velikog diletantizma i odsustva volje da se konsultuju stručnjaci pre sklapanja bilo kog međunarodnog ugovora, koji može da ima implikacije po budžet, da bi se na najniži nivo smanjio bilo kakav rizik. Takav, nedomaćinski odnos ovu državu košta milijarde evra, za to nikad niko od političara nije odgovarao i zato se ovakve stvari i dalje dešavaju. To je, doduše, sasvim logično ako se kao u šahu, velikom rokadom, istim ljudima preko noći menjaju ministarski resori. Posledica je da u državnim institucijama imamo sve više bahatih, nestručnih i neodgovornih ljudi“, ističe Drašković.
Energo zelena u sivoj zoni
On precizira da to što su možda neki političari obećali nekom investitoru za državu ne znači ništa sve dok te eventualne povlastice ne postanu deo ugovora. Problem je, međutim, što se mnogi ugovori kriju od javnosti. A kada građani saznaju za sporne detalje, obično već bude kasno.
Ukupna šteta, koju plaćaju svi poreski obveznici, svakako bi bila znatno veća od dve milijarde evra kada bi se uračunali i neki drugi efekti. Poput rešenosti države da proda fabriku za preradu životinjskog otpada Energo zelena u Inđiji za 10,6 miliona evra. Možda to i ne bi bilo toliko sporno da prethodno, nakon što je izgubila međunarodnu arbitražu, država nije istu fabriku morala sredinom 2019. da otkupi od prvobitnih vlasnika, belgijske kompanije Zelena NV za skoro pet puta veću sumu, tačnije za 48 miliona evra. Trenutno u toj firmi Republika Srbija ima većinski udeo od 87,23 odsto, dok je vlasnik preostalih 12,77 odsto AP Vojvodina.
Do ovakvog raspleta ne bi došlo da je Srbija poštovala i primenjivala sopstvene zakone. Ovako, međunarodna arbitraža je procenila da je bila opravdana žalba prvobitnih vlasnika da im država nadoknadi ne samo 21,5 miliona evra, koliko su uložili u fabriku iz Inđije, već i izgubljenu dobit i kamate, pa je na kraju, posle višegodišnjeg sudskog spora, krajnji ceh više nego udvostručen. A tu istu fabriku država nedavno nije uspela da proda ni za 1,24 milijarde dinara ili 10,6 miliona evra, na koliko je procenjen ukupni kapital Energo zelene.
Uzgred se kreira atmosfera da bi za državu bio veliki uspeh ako i po toj ceni nađe kupca, jer je prethodni tender, objavljen 18. decembra 2023. u Večernjim novostima, Ministarstvo privrede 23. februara ove godine proglasilo neuspešnim, uz obrazloženje da nije bilo zainteresovanih kupaca. Izvori Radara, međutim, tvrde da za fabriku iz Inđije postoji interesovanje i da su u pitanju dve strane firme, po jedna iz Bugarske i Italije i jedna domaća, u vlasništvu Petra Matijevića, čiji MPZ Agrar poseduje i firmu za reciklažu nemetalnih otpadaka i ostataka Prekon iz Zrenjanina.
S obzirom na to da je prethodni tender proglašen neuspešnim, u novom, koji se, kako saznaje Radar, priprema i uskoro bi trebalo da bude objavljen, početna cena biće prepolovljena, na samo 5,3 miliona evra. S tim u vezi neki od dobro upućenih u ovu problematiku smatraju da je nerazumno prodavati fabriku od strateškog značaja za tako malo para, pogotovo ako se ima u vidu da ju je država platila devet puta više.
Gde nestaju desetine hiljada tona životinjskog otpada
Ceo problem nastao je pre više od jedne decenije. Pre nego što su odlučili da stave ključ u bravu fabrike koju su u Inđiji sagradili još 2006, Belgijanci su u martu 2014. pokušali da reše spor sa Vladom Srbije mirnim putem. Niko iz Nemanjine 11 se, međutim, nije udostojio da im odgovori narednih šest meseci, a kada je istekao rok predviđen za mirno rešavanje spora, pravdu su potražili pred Međunarodnim centrom za investicione sporove u Vašingtonu. Takav potez tadašnji direktor Energo zelene Tom Hanson obrazložio je „sistematskim propustima Republike Srbije“ i optužio državu da „ne sprovodi sopstvene propise u oblasti prerade životinjskog otpada“ i da zbog toga kompanija na čijem je čelu „posluje sa značajnim gubicima“. Usput je državu optužio i za „nelojalnu konkurenciju i očiglednu diskriminaciju… čime ugrožava životnu sredinu i javno zdravlje svojih i građana drugih zemalja“.
Visoke novčane kazne posledica su velikog diletantizma, koji državu i poreske obveznike koštaju milijarde evra. Za to nikad niko od političara nije odgovarao, zato se takve stvari i dalje dešavaju
Božo Drašković
U to vreme predstavnici Energo zelene tvrdili su da se po važećim propisima u Srbiji godišnje sakupi i preradi manje od trećine životinjskog otpada, dok oko 180.000 tona „nestane“ bez ikakvog traga. Situacija se, po svemu sudeći, nije popravila. Možda se i pogoršala, jer upućeni tvrde da je Energo zelena prvih godina prerađivala između 25.000 i 30.000 tona, a otkako je država postala njen vlasnik, prerađuje još manje, iako ima kapacitet da godišnje preradi 150.000 tona opasnog životinjskog otpada. A ni otpada sigurno ne manjka. Čak i sa znatno smanjenim stočnim fondom, svake godine nastaje više od 100.000 opasnog životinjskog otpada. Jedino što se on ne prerađuje onako kako bi trebalo, već se uginule životinje i otpaci zakopavaju, što je u EU strogo zabranjeno da bi se sprečilo zagađenje podzemnih voda i širenje raznih bolesti.
Pre nekoliko godina, dok je ministar poljoprivrede bio Branislav Nedimović, jedna od ideja resornog ministarstva bila je da fabrika u Inđiji, koju je država preuzela, postane regionalno postrojenje i da se opasni životinjski otpad dovozi iz BiH i Crne Gore i da se tako poveća njena efikasnost, jer poslednjih godina radi sa samo 10 odsto kapaciteta. To je svakako jedan od razloga zašto je prošle godine iskazala neto gubitak od 34,3 miliona dinara. Istine radi, dve prethodne bila je u plusu od 14,6 i 15,4 miliona dinara, s tim što je pod komandom države, kao novog vlasnika, u 2020. iskazala neto gubitak od 134,6 miliona dinara.
Signali nameštenog tendera
Sagovornici Radara ukazuju da bi postojeći problem mogao da dobije i novu dimenziju, ako Energo zelenu kupi neko od domaćih biznismena koji već poseduje klanice, jer bi u tom slučaju jedan čovek mogao da kontroliše ceo lanac, proizvodnju i preradu mesa i preradu opasnog životinjskog otpada. Uz to, mogao bi za sebe da obezbedi povoljniju poziciju od konkurencije u mesnoj industriji, što svakako ne bi doprinelo ravnopravnom nadmetanju svih učesnika na tržištu, a pitanje je kako bi na takav rasplet gledale institucije Evropske unije, u kojoj je praksa da se preradom opasnog animalnog otpada bave specijalizovane kompanije. A da bi se sprečila zloupotreba monopolskog položaja, to tržište u zemljama EU je strogo regulisano.
Situacija u Srbiji već godinama mnogo je gora nego što neupućenima na prvi pogled izgleda. Problemi su počeli i pre 2014, kada su prvobitni vlasnici odlučili da zatvore Energo zelenu, jer su u prethodnom periodu uknjižili neto gubitak veći od 14 miliona evra. Konačno, zbog toga je belgijska Zelena NV i zahtevala od države Srbije da im nadoknadi tu štetu. Ispostavilo se da su za međunarodnu arbitražu mnogo čvršći bili argumenti Belgijanaca od odbrane srpske države, koja očito nije mogla da objasni kako je moguće da se od oko 250.000 tona životinjskog otpada, od čega se oko 110.000 tona smatra opasnim, u Srbiji godišnje propisno sakupi i preradi tek nekih 30.000 tona.
Osim što je registrovana za preradu opasnog animalnog otpada, sagovornici Radara ukazuju da je fabrika u Inđiji ključna karika i u sistemu kontrole bezbednosti hrane. Tim pre što, osim nje, sertifikat za preradu životinjskog otpada u Srbiji ima još samo Veterinarska ustanova Napredak iz Ćuprije, takođe u vlasništvu države, ali je njen kapacitet svega 6.000 tona godišnje. Uz to, strategija razvoja Uprave za veterinu predviđa da ta fabrika u dogledno vreme prestane sa radom i da postane „transferna stanica za prikupljanje i slanje opasnog otpada u Energo zelenu“. Do pre nekoliko godina postojalo je još jedno državno preduzeće, registrovano za to, Proteinka iz Sombora, ali je u međuvremenu i ona zatvorena i izbrisana iz APR-a. Zbog toga je još važnije ko bi uskoro mogao postati novi vlasnik Energo zelene.
Uz opasku da vlast strane investitore obično štiti kao bele medvede, Božo Drašković ističe da u konkretnom slučaju država očito nastoji da se što pre „ratosilja“ Energo zelene, a ne isključuje ni mogućnost da se ona nekom „namešta“. U suprotnom, kaže, država bi oglasila prodaju tako specifične firme i u stranim medijima. Ako se poziv objavi samo u nekim ovdašnjim novinama, to upućuje na zaključak da se radi o „ciljanoj“ ponudi, da se javi samo jedan, željeni kupac, sa kojim će se konačna cena dogovoriti direktnom pogodbom, zaključuje Drašković.
