To što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u emisiji Ćirilica na televiziji Hepi prošle nedelje nepoćudne nevladine organizacije nazvao „grupama za pritisak na Srbiju“ nije ništa novo. Već je to radio, pre tri meseca, ili na jesen 2022. godine, ili ranije, lista je podugačka i proteže se do devedesetih. Ovakvo etiketiranje bi se moglo sagledati tek kao nova karika u dugom narativnom lancu o stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima. Prema njemu, postoje pare, postoji inostranstvo – skoro uvek Amerika, Evropska unija i njene članice – i postoje džepovi lokalnih kritizera u koje se ta sredstva slivaju kako bi se plasirala zapadna agenda. „De facto ili de iure priznanje Kosova i odricanje od Republike Srpske, uvođenje sankcija Ruskoj Federaciji i prema Kini, stvaranje marionetskog režima“, popisivao je predsednik na tabli tokom martovskog obraćanja naciji iz zdanja Predsedništva, a zapravo prepisivao mustru autokratskih režima, od Turske, preko Mađarske do Rusije i Belorusije.
Ipak, može se učiniti da je relativna novina to što je to sada učinio u okviru kampanje za beogradske i pojedine lokalne izbore 2. juna, prve na kojima su pojedini verovali da je posle dugo vremena moguće delimično razvlastiti koaliciju oko naprednjaka. I, zaista, iz njene perspektive, organizacije poput Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA) sigurno rade protiv (ne)svetog braka države i vlastodržaca, budući da je CRTA tokom decembarskih i junskih izbora dokumentovala izborne nepravilnosti, podnevši pre četiri dana sedam krivičnih prijava zbog sumnje na neregularnosti.
„Ni posle Petog oktobra narativ o stranim plaćenicima nije nestao, naročito po osetljivim pitanjima kojima se praktično bavio samo civilni sektor, a kada je Vučić došao na vlast, civilni sektor je postao dvojako važan. Prvo, kad ga je pred međunarodnim akterima trebalo predstaviti kao kredibilnog partnera države, drugo, kad ga je pred sopstvenim biračima trebalo predstaviti kao remetilački faktor. Pikovi drugog narativa koji podrazumeva i pretnje srpskim Majdanom i obojenim revolucijama uz podršku stranih službi i inostranog finansiranja još se od 2017. po pravilu pojave kad treba raditi na sabornosti i mobilizaciji simpatizera. Agresivno su eskalirali od bojkotovanih izbora 2020. i retorika prema NVO je postala kao da je reč o političkim protivnicima vlasti. A upravo su organizacije civilnog sektora najviše radile na osvetljavanju brojnih afera, primera korupcije i malverzacija, kršenja zakona od strane vlasti. Isto što radi decenijama unazad. Ova predizborna kampanja bila je kao za parlamentarne ili predsedničke, a ne lokalne izbore i u tom smislu izjava predsednika Srbije ne treba da čudi“, kaže za Radar Bojana Selaković, bivša menadžerka Građanskih inicijativa i trenutna koordinatorka Nacionalnog konventa o EU.
SNS je najveći primalac stranih sredstava
I lista nepoćudnih je podugačka, ali mala kada se uporedi s ukupnim brojem organizacija civilnog sektora, kojih ima više od 36.000. U odnosu na 2011, kada ih je bilo 15.700, upadljiv porast. Mnoge se bave ljudskim i manjinskim pravima, ekološkim problemima, socijalnom zaštitom, zastupaju interese verskih zajednica i promovišu sport, a deo njih su hobistička – ne i lobistička! – udruženja građana.
S druge strane, duga je lista i vlasti odgovarajućih organizacija civilnog sektora. Ne govorimo samo o GONGO-ima – nevladinim organizacijama iza kojih stoje vlasti, o kojim će biti reči. Krenimo od Fondacije za srpski narod i državu, čedu Srpske napredne stranke koje ne bi nastalo bez pomoći Fondacije „Konrad Adenauer“ (KAS), nemačke organizacije koja pod okriljem Hrišćansko-demokratske unije, stožera Evropske narodne partije (EPP) čija je SNS pridružena članica, posluje u brojnim državama, pa i Srbiji. Potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji Vladimir Međak svojevremeno je procenio da je SNS od svog nastanka kroz različite oblike saradnje i programe obuke partijskih kadrova od KAS-a dobio na milione evra, što bi SNS učinilo ubedljivo najvećim primaocem stranih sredstava među ovdašnjim društvenim i političkim subjektima. A partiju bivše kancelarke Angele Merkel, koja je predsednika Srbije opisala kao „političara koji ispunjava obećanja“, najvećim sponzorom naprednjačke interesne grupacije.
Vladimir Međak je svojevremeno procenio da je SNS od svog nastanka kroz različite oblike saradnje i programe obuke partijskih kadrova od KAS-a dobio na milione evra, što SNS čini ubedljivo najvećim primaocem stranih sredstava
Kao što se domaće NVO finansiraju na osnovu javnih projekata, tako i strane fondacije često stipendiraju studente i istraživače, jednako javno. Primera radi, KAS je svojevremeno stipendirao i Savu Manojlovića, direktora kampanja pokreta „Kreni-promeni“ i kandidata za gradonačelnika Beograda. Pa opet, direktor KAS-a u Srbiji Jakov Devčić je prema sopstvenom priznanju u februaru prošle godine Manojloviću zabranio učešće na seminaru „Dani javnih politika“ koji je trebalo da se održi na FPN-u. Prema njegovim rečima, KAS je kao finansijer skupa zadržala pravo da odluči ko će na njemu učestvovati, a ko ne, i pod kojim uslovima.
Ni početak, ni kraj kratkog i poprilično selektivnog naprednjačkog pamćenja o poslovanju civilnog društva u Srbiji. Jer, na svaku negativnu opasku o NVO – proizvodu neoliberalnog povlačenja države iz društva, te neophodnosti bavljenja društvenim pitanjima na način koji bi istovremeno nadgledao proces donošenja odluka – kakvima je član SNS-a Vladimir Đukanović bio naročito sklon, pozivajući čak na zabranu njihovog rada dok je bio predsednik Skupštinskog odbora za pravosuđe, sledi makar jedno prećutkivanje činjenice da se s Aleksandrom Sorosem, sinom ozloglašenog osnivača Fondacije za otvoreno društvo Džordža Sorosa, rado sastajao upravo Aleksandar Vučić. Kumovao je, kažu upućeni, konceptu Otvorenog Balkana. Jednom su se čak susreli i u zdanju Predsedništva, odakle je Vučić u martu opisivao zlokobni uticaj NVO.
Treba li vlastima uopšte „zakon o stranim agentima“
Izgleda da se Miloradu Dodiku, predsedniku RS i Vučićevom političkom intimusu, dopao Đukanovićev predlog, pošto je donedavno zagovarao usvajanje Zakona o posebnom registru i javnosti rada neprofitnih organizacija, koji bi onemogućio rad brojnih NVO. Prošle nedelje je od inicijative ipak odustao, jer je RS „opredeljena za evropski put“, bar zasad.
Čak 57 organizacija civilnog sektora i pojedinaca se sredinom 2020. godine našlo na zloglasnom spisku Uprave za sprečavanje pranja novca pod opravdanjem da možda finansiraju terorizam
Čak 57 organizacija civilnog sektora i pojedinaca se sredinom 2020. godine našlo na zloglasnom spisku Uprave za sprečavanje pranja novca pod opravdanjem da možda finansiraju terorizam. Uprava nije bila u obavezi da javnosti saopšti svoja saznanja, ali je morala da ih podeli s nadležnim organima, i to u vreme kada se aktuelni potpredsednik Vlade i član Senata RS Aleksandar Vulin, a pre toga direktor kancelarije za Kosovo i Metohiju, ministar rada i šef Bezbednosno-informativne agencije, spremao da iz fotelje ministra unutrašnjih poslova pređe u fotelju ministra odbrane.
Poslanik Vulinovog Pokreta socijalista Bojan Torbica je na sednici Narodne skupštine na kojoj je sredinom maja izabrana vlada Miloša Vučevića, predložio usvajanje zakona koji bi pojedine NVO preveo u strane agente. Ova inicijativa izvesno neće proći, jer se i Srbija, makar deklarativno, nalazi na evropskom putu, ili bespućima. Ipak, zanimljivo je da se Torbica, baš kao i njegov partijski šef malo pre toga, pozivao na američki Zakon o stranim agentima (FARA) iz 1938. Skoro jednako zanimljivo kao i činjenica da je Vulin blizak saradnik Nikolaja Patruševa, dugogodišnjeg sekretara Saveta bezbednosti Rusije, ruski odlikaš i – osoba pod sankcijama zvaničnog Vašingtona.
Najavama ozakonjenja progona NVO koje Vučić i njegovi saradnici imenuju stranim agentima, on radi ono što inače radi svakodnevno, decenijama – Dragan Popović
Prema rečima Dragana Popovića, direktora Centra za praktičnu politiku, pitanje je da li je takav zakon vlastima uopšte neophodan. Sličan zakon je 2017. pokušao da progura mađarski premijer Viktor Orban, ali je naišao na „rampu“ Evropskog suda pravde. Masovni protesti u Gruziji probali su nedavno da osujete usvajanje „ruskog zakona“. Ipak, neuspešno.
„Zakon se povremeno prometne kao svojevrsna pretnja i civilnom sektoru i međunarodnoj zajednici da je moguće kazniti praktično najviše evropski orijentisani deo Srbije, ali i kao deo unutrašnje propagande. Najavama ozakonjenja progona NVO koje Vučić i njegovi saradnici imenuju stranim agentima, on radi ono što inače radi svakodnevno, decenijama. Taj zakon nije napisan, siguran sam da nikada neće biti ni usvojen, jer procedure po kojima je špijune moguće goniti već postoje. Ovako, srpske vlasti već primenjuju ključne odredbe neusvojenog zakona, i to dok kooptiraju organizacije civilnog sektora. Nažalost, neke NVO su odlučile da sa vlastima sarađuju, a tamo gde nisu, vlast je postavila svoje s kojima stvaraju privid dijaloga i preko kojih izvlače pare“, kaže Popović za Radar.
Od GONGO-a dva putića – jedan ka javnim parama, drugi ka iluziji javnog dijaloga
Zaista, valja se vratiti u 2014, kada je Ministarstvo rada pod tadašnjom Vulinovom upravom na konkursu rasporedilo oko dva miliona evra međusobno povezanim ili tek osnovanim nevladinim organizacijama. Sredstva su na koncu, makar zvanično, završila u Fondu za lečenje retkih bolesti dece, i to nakon što su očiti slučaj korupcije primetile druge NVO. Komitet pravnika za ljudska prava Jukom tada je podneo i krivičnu prijavu koju je Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu odbilo. BIRN je temeljno izveštavao o sličnim konkursima Ministarstva za brigu o porodici i demografiju, pa i Ministarstva prosvete, na kojima su se među najvećim primaocima sredstava našle one koje su stručnoj i široj javnosti nepoznate, ili kojima rukovode vlastima bliski pojedinci. Poput predsednika opštine Stari grad Radoslava Marjanovića koji je ispred Centra za multikulturalni dijalog 2013. kao tadašnji potpredsednik beogradskog odbora omladine SNS-a dobio 40.000 evra od ministarstva omladine i sporta. Ili Bojana Lešovića, uposlenika u opštini Voždovac, pravnog zastupnika u dve fantomske organizacije, koji je u prošlosti vodio čak pet različitih udruženja.
Reč je pojedinačno nevelikim sumama koje s drugim dodeljenim sredstvima u godišnjim izveštajima napravi solidnu svotu, iz godine u godinu. Samo u 2023, civilni sektor dobio je 2,7 milijardi dinara javnih sredstava, a BIRN i Građanske inicijative procenile su da trećina primaoca potpada pod fantomske organizacije.
Istini za volju, izvlačenje sredstava tzv. „međunarodne razvojne pomoći“ – od koje prema nekim procenama oko 95 odsto završi u državnoj kasi, od ministarstava do ustanova lokalnih samouprava, a tek oko pet odsto u budžetima NVO-a – nije izmislila koalicija koja u različitim oblicima vlada Srbijom poslednjih dvanaest godina. Tu praksu su uvele članice koalicije oko Demokratske stranke, a prednjačili su kadrovi iz Ujedinjenih regiona Srbije Mlađana Dinkića. Kao i sa svim drugim štetnim praksama, SNS ih nije iskorenio – iako su na vlast došli upravo jašući na antikorupcijskom narativu – već usavršio, proširivši tako svoju interesnu društvenu sferu.
Ali GONGO organizacije imaju još jednu funkciju. Pre finansijskog levka valja zamutiti vodu. Reporteri bez granica će u izveštaju 2018. utvrditi da je „biti novinar u Srbiji nebezbedno“, a Institut za javnu politiku Vladimira Bebe Popovića će upravo uz podršku EPP u Briselu konstatovati da je Srbija medijski slobodna država. Potom će na konkursu Ministarstva rada dobiti 9,5 miliona dinara. Transparentnost Srbija će upozoravati na rasipanje javnih finansija, a Transparentnost iz Trstenika će braniti vlast i napadati njene neistomišljenike – uključujući i Rodoljuba Šabića, dok je bio poverenik za informacije od javnog značaja – pod vođstvom Marija Spasića, ranijeg člana Radnog tela za borbu protiv korupcije u zdravstvu. Istraživačke redakcije poput CINS-a, BIRN-a i KRIK-a dobiće surogate u vidu organizacija Antidot, Centar za istraživanje korupcije i Detektor laži. Tradicionalna konferencija kritički orijentisanog Beogradskog centra za bezbednosnu politiku je 2018. dobila predigru u vidu konferencije tek osnovane NVO Nacionalna avangarda, kojoj su prisustvovali Vučić, Brnabić i Vulin.
Danas se malo ko seća pisma podrške koju je četrdesetak GONGO-a poslalo Ministarstvu pravde povodom sprovođenja štetne reforme pravosuđa. Među potpisnicama su bila i udruženja frizera, obućara, od kojih su mnoga bila neregistrovana, ali i tada ispiljenostrukovno Udruženje sudija i tužilaca Srbije, pandan postojećim strukovnim udruženjima, na čijem je čelu bio i ostao glavni javni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Nenad Stefanović. Isti onaj koji je Visokom savetu tužilaštva nedavno podneo 11 disciplinskih prijava protiv Bojane Savović, tužiteljke koja je radila na zloupotrebama u EPS-u pre no što je premeštena s koleginicom Jasminom Paunović.
Rečju, vlasti i te kako vode dijalog s nevladinim sektorom, pod uslovom da je pod njihovom kontrolom, finansijskom i političkom.