U dokonoj, letnjoj atmosferi otvoreno je 25. maja Bijenale umetnosti u Pančevu, 21. po redu. Ovog puta, pod nazivom Ispiranje, smotru je kustosirala dr Sonja Jankov, uobičajeno šireći njene prostorne okvire ne nekolicinu lokacija. Koncept je podrazumevao sve moguće konotacije pojma u nazivu saziva, od ispiranja mozga, tla ili zlata, pranja para, etničkog čišćenja… do potiranja kulturoloških, etničkih, ličnih i drugih razlika. Među selektovanim nema mnogo velikih imena, pa se ističu multimedijalni umetnik Zoran Todorović, profesor na FLU, i naš predstavnik na Venecijanskom bijenalu 2009, kao i Breda Beban, jugoslovenska zvezda video arta, preminula 2012.
Program je počeo performansom mlađane Barbare le Bregek Fridman iz Francuske. Ispred ulaza u Narodni muzej Pančeva naneta je gomilica zemlje, gde su, kao na nekoj plaži, ostavljeni igračka jednoroga i dečje odelce, pritisnuto kockom kaldrme. Umetnica kreće da metlom čisti trasirani prostor, terajući zemlju ka središtu. Usput govori nešto na engleskom, ali kako nije ozvučena, njene reči raspršuje vetar. I niko ne čuje, ili ne haje što ona poziva prisutne da joj se pridruže u akciji čišćenja. Radnja se završava oblikovanjem male humke, na kojoj performerka postavlja cedulju s nerazgovetnim natpisom, jer je pritiska onom istom kockom koja je gnječila dečje odelce. I tu benkicu, i igračku, umetnica je selotejpom pričvrstila za svoje telo, što pravi asocijaciju na bombaše samoubice. Ali, to ona kao da nije htela da kaže.
Jer, ispostavlja se da na cedulji piše imenica „deca“ na arapskom i ukrajinskom, te da je 40-minutni nastup posvećen „najpopularnijim“ ratnim žarištima. Navedeno malo ko od malobrojne publike shvata, ali se ipak aplaudira, iako se rad interno tumači i kao sahrana umetnosti.
Par stotina metara dalje, u Galeriji savremene umetnosti, šire se umereniji tonovi, i priča priča kako i Dunav može da ostavi artificijelne tragove, ako se u njega potope grafičke ploče od cinka. Preispituje se i da li smo mi vlasnici odeće (robe), ili je stvar obrnuta, a putem instalacije od isprepletanih ženskih kombinezona. Svedoci smo i poređenja rasta lišajeva i načina kako rade alatke za 3D animaciju. Pažnju one iste šačice posetilaca najviše privlači koktel.
U drugoj od dve pančevačke galerije savremene umetnosti, intrigira instalacija Dragane Dražović Ilić u kojoj je, uz pomoć savremene tehnologije, moguće videti konstrukciju prašine, čiji se grumenovi publici nude na analizu
Odmah iza ugla nalazi se bivši Bioskop Vojvodina, prilično okrnjen zubom vremena. Ulaskom u potpunu tminu, posetilac se pita da li u starom kinu uopšte ima struje, a onda shvata da je tama deo izlagačkog koncepta. S pravom, jer stvara dobar efekat u kontekstu diskretno osvetljenih čvrsto svezanih šaka, koje vire iz kese za đubre u jednoj od odaja. Rad Slobodana Stošića aludira na brojne smrti civila u masakrima/genocidima, kad humanost doživljava potpuni poraz.
Na istoj adresi predstavljen je i video-rad pomenutog Todorovića – Integration/Illegal people project. Estetski simplifikovan, on prikazuje hemijski postupak pravljenja zanatskog piva (po belgijskom receptu) od urina migranata, zatečenih u izbegličkom kampu u Krnjači. Taj „brend“ piva umetnik je točio u prilikama izlaganja u zapadnim zemljama, kako su se provajderi resursa simbolički domogli obećanog raja. Pančevo ne daje povoda za isti kritički gest.
U obližnjoj Galeriji Milorada Bate Mihailovića, Vašteg Vendel se potapa u kadu punu crne vode, kako Čist umetnik, što je naziv performansa, nakon 40 minuta postaje crn kao đavo, što retko ko od prisutnih dočeka. Poruka o rasnoj i drugim segregacijama čiji je motiv uvek ekonomsko tlačenje, tako do malo koga dospeva.
U drugoj od dve pančevačke galerije savremene umetnosti, u Ulici Miloša Crnjanskog, intrigira instalacija Dragane Dražović Ilić u kojoj je, uz pomoć savremene tehnologije, moguće videti konstrukciju prašine, čiji se grumenovi publici nude na analizu. Tu nastaje interakcija čoveka i mašine, kakva je falila između ljudi u performansu pomenute francuske autorke. U drugom kraju su sasvim pristojni printovi žene u kadi Ljubice Denković, ne provocirajući ipak složenije nadražaje od utiska lepog.
I ostalo je nešto i tamo i ’vamo, i jeste i nije, možda i usled izostanka kataloga, koji bi mnogo toga razjasnio. I nema ničeg da te „razvali“, sve dok se ne ukorači u Svetosavski dom, i konačno dobije ono što se očekuje od umetnosti. Da vam zaigra srce i proradi mozak, omogućuje video-rad Brede Beban, razvučen preko celog ogromnog zida, što je odlična kustoska intervencija.
Sam rad je jednostavan i u njemu se smenjuju idilični prizori pučine mora, i iznenadni prekidi idile, kad god se u kadru pojavi naznaka ljudskog postojanja. Tad počinje i šuštanje umesto milozvučne numere Lenarda Koena Love Itself, po kojoj je rad nazvan, a izuzet iz serije Mali filmovi za plakanje predstavljene umetnice. Tad je trenutak i da se ponovo zapitamo ima li aktuelno stvaralaštvo šanse u odnosu na ono iz prethodnih perioda.
Nažalost, ista se dilema odnosi i na Bijenale koje pamti bolje dane, uz mnogo više para da se razmaše. U vazduhu lebdi i činjenica da još nisu objavljeni rezultati konkursa Ministarstva kulture za podstrek savremenog stvaralaštva, a kamoli prosleđena sredstva, pa se svi dovijaju u skladu sa svojim (ne)mogućnostima. Pitanje je i da li će se išta promeniti tokom ovih mesec dana, do 25. juna, dokle traje pančevačko Bijenale.
