Kada je prilikom susreta sa Gerhardom Šrederom, aprila 2014. godine u Beogradu, tada budući premijer Srbije izjavio da moramo da radimo više, da menjamo sebe i da učimo, kako bismo bar po nečemu mogli da se uporedimo sa Nemcima i sa nemačkom državom, mislio je – aktuelni predsednik Republike, sada je sasvim jasno – na Istočnu Nemačku. Iako mu to u Srbiji još uvek nije do kraja pošlo za rukom, u Istočnu Nemačku uspešno je pretvorio sever Kosova, gde na izborima postoji samo jedna stranka, egzistencija zavisi od vlasti, a budućnost ne dolazi nikada.
„Napadi na opozicione političare dobili su zamah sa potpisivanjem Briselskog sporazuma kada je vlast u Beogradu shvatila da među Srbima neće imati podršku za ono što je potpisala“, govori za Radar Dejan Nedeljković, politički aktivista iz Kosovske Mitrovice i nekadašnji saradnik Olivera Ivanovića. „Videli smo da je Srpska lista stvorena od ljudi bez obrazovanja i iskustva, ali i bilo kojeg moralnog kvaliteta. Odlučili smo da ponudimo alternativu i verovali u pobedu, koja je bila realna.“
Izgubljeno poverenje
Ali da će kosovski Srbi protiv sebe pored kosovskih Albanaca imati i vlast u Beogradu saznalo se prvi put kada je srpska žandarmerija pod vođstvom tadašnjeg komandanta Bratislava Dikića te 2013. godine upala na izborna mesta, polupala glasačke kutije i bacila suzavac. Sledeće izbore Oliver Ivanović dočekaće u zatvoru.
„Pretnje koje su upućivane bile su do tada nezamislive. Najavljivala su se ubistva supruga, dece, ljudima su paljeni automobili, bacane bombe na kuće“, govori Nedeljković koji je i sam bio napadnut u centru Mitrovice od trojice nepoznatih momaka u junu 2017. godine. Trojica mladića sa kapuljačama napala su ga u centru grada dok se sa devojkom vraćao kući, a celu scenu nemo su posmatrala čak petorica policajaca KPS – Srba, koji su umesto napadača zaustavili njega u pokušaju da se odbrani.
„Ubistvom Olivera Ivanovića prestala je da postoji svaka pomisao o političkoj alternativi. On jeste smetao Albancima da sprovedu u delo ovo što su uspeli sa Vučićem, ali je ljude zaista paralizovao odnos Beograda prema njemu, jer se znalo da on nije bio čovek koga se moglo, kao ove danas, voditi za uvo i govoriti mu šta mora da radi. Danas formalno postoji par političkih opcija, poput Nove srpske demokratije, čija se cela politička borba svodi se na to da oni rade ono što Srpska lista više ne može, jer su još od poslednjih barikada izgubili svako poverenje ljudi.“
Tako su se kosovski Srbi prvi put u istoriji, uz viševekovnu etničku distancu i sukobe sa Albancima, suočili sa ničim sputanom represijom Beograda koji je njihove živote dao u franšizu preduzetniku Milanu Radoičiću, koji jednoga dana poručuje da ne radi protiv Kosova a drugog podiže ustanak protiv Kurtijevog terora. Između te dve vatre, u političkoj igri dima i ogledala u kojoj nikada ništa nije ono što izgleda da jeste, silom prilika učestvuju Srbi sa severa Kosova kao nesvesni subjekt i zalog održanja vlasti u Beogradu.
Dok traju upadi kosovske policije u prostorije Poštanske štedionice i ukidanje dinara, od Srba na severu je traženo da zastavama pozdravljaju proces borbe protiv Rezolucije o Srebrenici u UN
Nedeljković ističe da se posle Banjske situacija promenila, donoseći veću slobodu da se ljudi angažuju, ali se ta mogućnost na neki način i dalje uzima sa nekom vrstom stida, kao nešto zabranjeno. Možda zbog toga što se opoziciono orijentisani kosovski Srbi manijakalno difamiraju u vladinim medijima, vladini službenici povlače ih po sudovima, kao Radu Trajković, ili ih satima zadržavaju na administrativnim prelazima između Kosova i centralne Srbije, kao nedavno političke veterane Momčila Trajkovića i Marka Jakšića. Na kraju i ne najmanje bitno, Srpska lista je zadržala motiv egzistencije jer na severu postoje samo radna mesta koje obezbeđuje Srbija: „Svi oni koji rade zaposleni su po ugovoru o delu, odnosno ugovoru o posebnom angažovanju, gde je jedna od tačaka ugovora ona koja ih obavezuje u pomoći stanovništvu na severu Kosova. Ipak, strah koji je ranije blokirao ljude je nestao. Više nikada to neće biti na nivou koji smo imali prethodnih godina, ali više nema ni one snage i jedinstva koje je nekada postojalo.“
Nedeljković ističe da svi koji se bave opozicionim radom imaju mogućnost da se organizuju, ali svi to koriste minimalno, ne zato što nemaju šta da kažu protiv Srpske liste, nego zato što veruju da u ovom trenutku imaju većeg neprijatelja: „Suočavamo se sa Kurtijevom politikom koja ne želi Srbe na Kosovu. Pre bilo koje konkretne akcije sačekaćemo 1. septembar i početak školske godine da vidimo koliko je uopšte ljudi ostalo da živi ovde i prema tome ćemo prilagoditi svoje delovanje.“
Miris izdaje
Srpski mediji nedavno su bili preplavljeni člancima protiv jednog opozicionog aktiviste na severu Kosova, bez ikakve griže savesti, kao da pre samo nekoliko godina nisu na taj način najavili ubistvo Olivera Ivanovića. Sa druge strane, premijer Kosova Aljbin Kurti naime Vučića želi da pobedi u njegovoj igri i podižući tenzije jednostranim potezima stvara uslove za nove incidente na severu Kosova.
Radoica Radomirović je jedan od ljudi koji je pokrenuo građansku inicijativu Za slobodu, pravdu i opstanak u Leposaviću i Zubinom Potoku. Takođe je zamenik ministra za zajednice i povratak u Vladi Kosova. Posle serije objava o proneverama u opštinama na severu Kosova, bio je brutalno napadan u provladinim medijima u Srbiji, a ubrzo su se u javnosti pojavili i audio kompromitujući snimci protiv njega. Nepoznata osoba je 5. maja iz vozila u pokretu repetirala i usmerila automatski pištolj u pravcu Marka Jablanovića – člana Radomirovićeve stranke, a kosovska policija podnela je krivičnu prijavu za ubistvo u pokušaju. Jablanović je ranije i sam hapšen zbog nošenja nelegalnog oružja i trgovine drogom u poznatom skandalu u kome je upotrebljen službeni automobil Vlade Srbije, odnosno Ministarstva za rad kojim je tada upravljao Aleksandar Vulin.
„Vučić je došao na vlast uz pomoć Angele Merkel, upravo da bi izgubio od Kurtija, koji posle svega na severu Kosova od ničega danas ima situaciju švedskog stola. On bira ono što mu se dopada, i to uzima“, govori za Radar Branislav Krstić, novinar i politički analitičar iz Kosovske Mitrovice. Sagovornik Radara ističe da sada kosovski Srbi bolje razumeju kako su se osećali njihovi sunarodnici iz Kninske Krajine:
„Sada svi mi ovde poznajemo isti miris izdaje, ali sa tom razlikom da upućeni znaju da ni na izborima neće biti promene. Nijednoj nezavisnoj političkoj grupi nipošto neće biti dozvoljeno da se približi vlasti na severu Kosova. Posle svega, imaćemo izbore i ponovo Srpsku listu na vlasti, jer ljudi su ucenjeni egzistencijom.“
Sagovornik Radara podvlači da je u Srpskoj listi atmosfera takva da bi velika većina i sama otišla sa Kosova, da smeju, ali im to nije dozvoljeno, dok je delovanje potencijalne opozicije takođe onemogućeno: „Kada su u pitanju pretnje, ne bih se kladio da su to samo gole pretnje, bez ponuda. A ponude su svakako izdašne.“
Iako su posle Banjske promenjene okolnosti, neke stvari su ostale iste, makar po formi. Dok traju upadi kosovske policije u prostorije Poštanske štedionice i ukidanje dinara, od Srba na severu je traženo da zastavama pozdravljaju proces borbe protiv Rezolucije o Srebrenici u UN. Na ulicama se pojavilo svega stotinjak ljudi u automobilima. Pošto je to bio mnogo manji broj od zahtevanog, novi predsednik privremenog organa Kosovska Mitrovica Ivan Zaporožac pozvan je na razgovor u ekskluzivni ugostiteljski objekat na Kopaoniku, koji je kao i obično u tim situacijama bio brutalan.
Ipak, čini se da ni kosovski Srbi ne žele da celog života žive u zatvoru kojim upravljaju najgori među njima, što se vidi po nebrojenim tablama na putu od Jarinja do Mitrovice na kojima piše Imanje na prodaju.
Zersetsung
Kovanica koja je ušla u nemački rečnik kao pojmovno određenja jednog od metoda psihološkog rata protiv sopstvenog naroda, koji je vodila ozloglašena služba bezbednosti Demokratske Republike Nemačke, prevodi se kao dekompozicija, dezorijentacija, prekidanje, potkopavanje. Bila je to specifična vrsta personalizovanih psiholoških napada na pojedince, koje su pripremali i izvodili agenti tajne policije Istočne Nemačke protiv svojih građana, ali i njihovi neformalni saradnici.
Cilj joj je da dezavuiše i onemogući delovanje potencijalne opozicije uticanjem na porodični život individue kako bi je onemogućio da nastavi sa negativnim aktivnostima protiv države. Prema opisu Luka Hardinga, novinara Gardijana, koji je uočio sličnosti u radu Štazija i ruskog FSB u knjizi Mafijaška država, po uvidu u privatni život ciljane individue, Štazi bi razvijao čitavu strategiju njegove dekompozicije. Uništavani su njihovi odnosi sa supružnicima, njihove karijere i reputacija u društvu. Posle meseci ovog tretmana privatni problemi postajali bi toliko veliki i opterećujući da bi žrtva postala paralizovana, prestajala da se bori i jednostavno bivala isključena iz javnog života.
.
