Mnoge je iznenadila objava kandidature Nele Tonković za mesto gradonačelnice najsevernijeg srpskog grada ispred Koalicije „Subotica protiv nasilja – Biram Suboticu“, premda je ta hrabra žena poznata po pravdoljubivosti, kao i težnji ka promenama nabolje. Ali, zašto da se sa ušuškane pozicije kustoskinje subotičke Savremene galerije, upusti u krvav politički rat, i to bašu trenutku kad je opozicija nesložna, pa time i ranjiva?
„Sva životna uverenja i iskustva uče me da je potrebno biti upravo uz ranjive pojedince i grupe, tako da u tom smislu nisam imala dilemu. Moje upuštanje u političku borbu samo je nastavak mog dosadašnjeg delovanja. Jer, uvek sam govorila o javnim politikama i sada, kada sam upitana za to da budem nosilac jedine opozicione liste u Subotici, razumela sam da je vreme da stanem ispred svojih reči i da ih svedočim i ovakvim delom“, Tonković kaže za Radar.
Čini se da je vaš jedini protivnik predsednik Vučić, ujedno i glavna zvezda kampanje koja ga se lično ne tiče jer se radi o lokalnim izborima. Kako to ocenjujete?
Kada neko ne stvori dobar tim, sve mora sam. Tako i predsednik mora da nas gleda sa bilborda u svakom mestu gde se održavaju lokalni izbori, mora da se multiplikuje kako bi njegova stranka zadržala sve u svojim rukama. Uostalom, on je toliko dugo glavna zvezda svih kampanja, da je ovo samo jedna u nizu.
U istom cilju potežu se nacionalna, ili pre – nacionalistička pitanja, i tako skreće pažnja sa nerešenih lokalnih problema. Da li je Rezolucija o Srebrenici došla kao kec na jedanaest da dodatno sludi glasače i šta ona predstavlja u multinacionalnoj i multikonfesionalnoj sredini kakva je Subotica?
Multinacionalna i multikonfesionalna sredina živi kroz stalno upoznavanje sa zajedničkom istorijom i pojedinačnim istorijskim događajima. Pogotovo kada su ti događaji bolni za jednu zajednicu, potrebno je da se kroz obrazovanje ponude znanje i nove perspektive zajedništva, kako bi takva sredina mogla da razume sve svoje „šavove“. A upravo o tome govori deo teksta Rezolucije, o potrebi da se sačuvaju utvrđene činjenice putem obrazovnog sistema i razvijanjem odgovarajućih programa, između ostalog. Međutim, vlast povodom tog dokumenta šalje dvostruku poruku, čija je očigledna namera da se građani ponovo mobilišu oko teme koja je uvek veoma osetljiva u našem društvu. Njen potmuli sloj je samooptužba, kako se taj narod ponovo traumatizuje. Vlast se onda predstavlja kao zaštitnik interesa građana, a sve druge teme postaju nepristojne dok se narod brani. A te druge teme, teme naših gradova i lokalnog života, i te kako su životne i ničeg nepristojnog u njima nema.
Jurišnici su uvek podobnici, oni koji bi da se dodvore vlasti iz svojih razloga – često banalnih, često lukrativnih. A mete postaju svi oni koji se drznu da dovedu u pitanje vladajuću dogmu
S druge strane, nacionalizam je, posebno u povređenom društvu, opojan i zapaljiv mehanizam – da sve ostane isto. A naše društvo je još uvek toliko povređeno jer se po svim njegovim povredama stalno kopa, rovari sa namerom da rane ne zarastu još dugo. Zbog toga vladajuća stranka nemilice sipa nacionalizam na te rane, da se društvo stalno vrti u istom krugu i da ni slučajno ne iskorači u život.
Može li se na tu kartu nacionalizma igrati i u Subotici?
Subotica kao multikulturalna sredina, nažalost je sve manje ili skoro nikako nije interkulturalna. Podložna je istoj boljci od koje može da oboli i naš celokupni društveni organizam. Naravno da se na kartu nacionalizma igra naročito u ovakvim sredinama, sada, doduše, ne kroz provociranje otvorenih sukoba, već kroz razgradnju zajedničke prošlosti, ali i kroz stvaranje sadašnjosti u kojoj skoro ništa zajedničko nema svoje mesto.
Zgodna krilatica je i pitanje Kosova, koliko je ono važno za svakodnevicu Subotičana?
Pretpostavljam ništa manje ili ništa više nego ostatku naše zemlje. Važno je da znamo kako nam se zove zemlja i gde su joj granice, u svetu u kojem su države realnost. Subotičani su, inače, bolno svesni severnih granica naše države jer su one opasane žicom. Ali na svakodnevnoj ravni, sva otvorena i nerazrešena pitanja opterećuju pokušaje da društvo, grad, pojedinac žive danas.
Koje su to goruće, životne teme u Subotici?
U Subotici još uvek nedostaje vodovodna i kanalizaciona mreža u svim naseljima, imamo poteškoća sa primarnom zdravstvenom zaštitom, urbanistički planovi ne uzimaju u obzir živote građana, nejednako se brine o kulturnoj baštini, grad ne podržava savremeno stvaralaštvo, vazduh nam je zagađen, poljoprivreda u veoma teškom položaju… Lista je zaista duga. Sve ove teme se zapravo svode na jednu: loše, „podobnjačko“ i partitokratsko upravljanje javnim resursima dovelo je do propadanja grada u svim segmentima.
U poređenju sa kampanjom vladajuće stranke, ali i mimo toga, vaše političke poruke deluju gotovo utopistički, jer se pozivate na stalnu konsultaciju volje građana. Ima li to smisla?
Shvatam da se poruke o učešću građana u kreiranju javnih politika mogu učiniti zaneseno, pogotovo u situaciji u kojoj se deceniju i više ljudima skoro niko ne obraća na taj način. Cilj je bio da se običan čovek isključi kako bi se u vođenje Subotice uključile neke „nove vrednosti“, poput podobnosti, neznanja, neravnopravnosti… Sve to gledamo već prilično dugo i razumem da smo se možda i navikli. Zato ne očekujemo drugačiju poruku. Naša poruka, pa i moja lična, jeste da građanin mora da bude pitan u svakoj fazi odlučivanja o njegovom životu. Gradovi su upravo to – naši životi na jednom mestu. Sprovođenje ove ideje nije nikakva utopija, koraci postoje, samo treba da ih svi zajedno naučimo i da se oslobodimo straha od odgovornosti. Ako govorimo o lokalnim sredinama, verujem da smo na pragu tog oslobađanja.
Ali, mogu li se greške još uvek aktuelne vlasti ispraviti? Može li Palićko jezero da oživi, recimo?
Mogu se činiti novi, bolji pokušaji sa novim, dubljim znanjima i uz apsolutno poštovanje načela javnog interesa. Ako je Palić, koji smo uzeli za primer, od kraja 19. veka mogao da bude mesto regeneracije i uživanja, ne vidim zašto to ne bi mogao da bude i u 21. veku. Samo je potrebno da se prema toj, kao i prema svakoj razvojnoj ideji, ponesemo odgovorno i brižno.
U ovakvim okolnostima uvek postoji i treća kategorija: nemi posmatrači. Oni su najbrojniji i, kada oni progovore imaćemo šansu za postavljanje sasvim drugačijih osnova naših odnosa
Ponekad izgleda da je Vojvodina najslabija tačka vladavine SNS-a, ako je suditi po pritiscima na neistomišljenike. Kako su na vaše sugrađane i vas lično uticale represije na primer na novosadskog aktivistu Brajana Brkovića koji je razapinjan zbog iskonstruisanih „grehova“?
Da, to su strašne stvari i potrebna je čvrstina karaktera i uverenja da se one izdrže. Takvi pritisci, s druge strane, uvek osveste i širu društvenu zajednicu u pravcu razumevanja težine i složenosti borbe koju su odabrali aktivisti. Subotičani su nešto tiši ljudi, ali pažljivi i ako s njima razgovaram o temi tereta i opasnosti koje u našem društvu nosi aktivizam, razumeju da svaki akt drugačijeg mišljenja i javnog delovanja može da bude uvučen u mulj tabloidnog. Ipak, takav gest ne može da bude potopljen.
Nedavno smo bili svedoci ofanzive koja je vođena protiv profesora Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Dinka Gruhonjića. Kako vlast bira svoje mete, a kako jurišnike?
Jurišnici su uvek podobnici, oni koji bi da se dodvore vlasti iz svojih razloga – često banalnih, često lukrativnih. A mete postaju svi oni koji se drznu da pokrenu pitanja čije razrešenje će ponuditi odgovor sasvim drugačiji od vladajuće dogme. Uopšte i činjenica da govorimo o jurišnicima i metama upućuje nas na zaključak da ne živimo u zdravim okolnostima. U takvim okolnostima uvek postoji i treća kategorija: nemi posmatrači. Oni su najbrojniji i, kada oni progovore, imaćemo šansu za postavljanje sasvim drugačijih osnova naših odnosa.
Pokazuje li režim znake slabosti time što ne bira sredstva da bi se sačuvao?
Meni se čini da je malo drugačije: režim sakriva znakove slabosti time što ne bira sredstva da bi se sačuvao, time što se predstavlja uvek silan. A pokazuje znakove slabosti na mestu kojeg nije ni svestan jer je toliko dugo zagledan u sebe – režim je zaboravio na ljude, stvarne, sa imenom i prezimenom i željama i brigama i potrebom za srećom. To mu je prava slabost i neotklonjiva greška.
Da li bi opoziciji pomoglo da u kampanji isturi jednog čoveka, kao što čini SNS?
Sve što sam navela ne može i ne treba da čini jedan čovek. Ako želimo da preobrazimo društvo i da ga učinimo boljim, to je zajednički napor svih onih koji se osećaju pozvanim da to urade. Predugo traje potraga za tim „jednim čovekom“, kao da smo svi poverovali vladajućoj dogmi u kojoj nema mesta ni za koga osim za jednog. Niz odgovornih i dobronamernih ljudi može da pokrene promene.
Predugo traje potraga za tim „jednim čovekom“, kao da smo svi poverovali vladajućoj dogmi u kojoj nema mesta ni za koga osim za jednog. Niz odgovornih i dobronamernih ljudi može da pokrene promene
Međutim, plašim se da je dobar deo naših građana odustao od svog prava na politički izbor. Zato mislim da je uključivanje većeg broja ljudi u aktivan politički rad jedno od rešenja. Ako politiku doživimo kao pozitivno transformativnu snagu, biće upravo takva. Jasno, stranke na vlasti povezuje sasvim drugačija vizija politike. Zato je jedan od najvažnijih, ako ne i prvi zadatak opozicije da stalno pokazuje da je drugačija, emancipatorska politika moguća i da svojim delovanjem uveri ljude od znanja i odgovornosti da im je mesto u politici.
Čemu vas je naučilo postavljanje i smena sa mesta direktorke Narodnog muzeja u Šapcu pre nekoliko godina?
Hvala vam za ovo pitanje, to je za mene velika tema i rado o njoj govorim jer je, u suštini, priča o nadi. Iskustvo rada u Šapcu bilo je divno, grad i kolektiv dovoljno otvoreni da prihvate neke nove tehnike komunikacije i stvaranja publike za kulturu. Bili smo tek na početku jednog velikog posla otvaranja Narodnog muzeja Šabac prema svima. Zbog toga mi je jako teško palo kada sam smenjena sa mesta direktorke. Naprosto mi je bilo neverovatno da se drugi put u profesionalnom životu nađem u istoj situaciji u kojoj mi nije dopušteno da nastavim dobar rad koji je publika prihvatila i volela. Kada sam se vratila u Suboticu posle nešto manje od dve godine provedene u Šapcu, došla sam u Savremenu galeriju u kojoj sam i sada kustoskinja – a u Šabac sam odande i otišla posle direktorskog mandata i početnog kustoskog rada. Dakle, vratila sam se u svoju kuću, samo što ona više nije ličila na onu koju sam gradila sa svojim kolegama: program izmenjen tako da bude isključiv, dostupnost potrebnih programa znatno smanjena, saradnja sa zajednicom gotovo nepostojeća… Naprosto se nisam snašla u tim okolnostima i dovela sam sebe do jedne teške zdravstvene situacije. Nakon oporavka, razumela sam da od nemog posmatranja i „nesnalaženja“ nema ništa, počela sam aktivnije da radim u postojećim okolnostima i da širim prostore slobode. Nije jednostavno, borba je još uvek svakodnevna, ali vredi svakog uloženog napora.
Plašim se da je dobar deo naših građana odustao od svog prava na politički izbor. Zato mislim da je uključivanje većeg broja ljudi u aktivan politički rad jedno od rešenja
U mikroambijentu Savremene galerije sproveli ste razne demokratične aktivnosti, angažujući i penzionere kao volontere. Ima li još načina da stariji građani ne budu samo moneta za političko potkusurivanje?
Iz neposrednog rada sa našim starijim sugrađanima znam da je u tom životnom periodu čoveku važno da bude primećen. Nama ostalima je važno kako ih primećujemo. Ako bilo kojem čoveku priđete sa idejom da se iz vašeg odnosa stvori neka nova vrednost, obe strane će biti podjednako angažovane u tom procesu. Načini emancipacije čoveka, pa tako i starije osobe, još uvek su brojni, ali nijedan ne podrazumeva svođenje ljudskog bića na masu kojoj se povremeno udeli kako bi ikome klicala. Kako god da izgleda, to je jako jednostran odnos, a ako je takav, onda zapravo i ne postoji.
Šta je sa mladima? Kako njih uveriti da je Srbija zemlja, a Subotica grad gde treba da ostanu? Šta je sa naučnicima, umetnicima..?
I sama sebi postavljam ovo pitanje svaki put kada pomislim na neke od najbližih prijatelja koji su davno otišli u inostranstvo. Jedino bolji mi možemo da uverimo bilo koga da i sam postane bolji. Sada ćete mi reći da opet crtam granice utopije, ali samo zajednica boljih ljudi može da stvori bolju zemlju. Znam da je to proces, a ne treptaj oka, ali tom procesu treba da verujemo dovoljno da ga pokrenemo.
