Evropska unija je u maju obeležila 20. godišnjicu najvećeg proširenja u svojoj istoriji, kada je u njeno članstvo primljeno deset novih članica. Taj događaj i dalje predstavlja potentno podsećanje potencijala EU da doprinosi miru i jedinstvu evropskog kontinenta. Ali u doba dubokih unutrašnjih podela i u sve većoj meri nepredvidljivog šireg međunarodnog okruženja, idealizam iz 2004. sada je nalik udaljenom snu, a izgledi za dodatno proširenje Unije su neizvesni.
Obećanje prijema u EU dugo je smatrano moćnim mehanizmom jačanja stabilnosti, demokratije i prosperiteta širom kontinenta. Prijem Portugalije i Španije osamdesetih godina – u vreme kad su obe zemlje još bile u tranziciji (iz dikature u demokratiju, prim.) – dobar je primer te dinamike.
Do 2004, kada se Uniji pridružilo osam postkomunističkih država (zajedno s Maltom i Kiprom), a pogotovo do 2007. i prijema Bugarske i Rumunije, logika proširenja se promenila. Proširenje zajedničkog tržišta i jačanje demokratskih temelja diljem Evrope i dalje su bili ključni ciljevi. Ali prijemom centralnoevropskih i istočnoevropskih zemalja u evropsku „porodicu“ EU je pokazala i da je prevazišla prošlost obeleženu ratovima i podelama. Nove članice Unije su, sa svoje strane, pozdravile priliku da pobegnu iz limba između Rusije i Zapada u kome su vekovima obitavale – mada se u to vreme, bar iz perspektive EU, činilo da Rusija više ne predstavlja preveliku pretnju svojim susedima.
Da bi nova, proširena EU bila u stanju da funkcioniše biće potrebna kreativna rešenja
Danas kad na evropskom pragu besni rat pitanje da li je Rusija opasna se više ne postavlja. Samo četiri dana nakon što je u februaru 2022. pokrenula invaziju na Ukrajinu, napadnuta zemlja je aplicirala za članstvo u EU. Više iz osećaja moralne odgovornosti nego iz istinskog entuzijazma za dalje proširenje, Unija joj je dodelila status kandidata. Sada status kandidata za članstvo u EU ima devet zemalja, uglavnom iz istočne Evrope.
Ali dok je „veliki prasak“ iz 2004. bio uspeh, taj primer ne može da posluži kao model za buduća proširenja. Svaki pojedinačni prijem nosi specifične izazove koji zahtevaju pažljivo kalibrirana rešenja. U ovom trenutku, ključni izazov jeste pad demokratskih standarda u nekim zemljama članicama – što potkopava stari narativ o proširenju EU.
Najupadljiviji je primer Mađarske, koja se kontinuirano sukobljava s EU zbog antidemokratskih mera koje premijer Viktor Orban sprovodi otkako se 2010. vratio na vlast. U Poljskoj je desničarska vlada koja je oponašala Orbana prošle godine pala s vlasti i zamenjena tročlanom koalicijom posvećenom obnovi demokratije, ali su tenzije u poljskom društvu i dalje prisutne. Slovački premijer Robert Fico, nacionalistički populista, nedavno je bio meta pokušaja ubistva.
Ovaj trend potkopava donošenje odluka na kolektivnom nivou, budući da pojedinačni nacionalni interesi često nadjačaju volju većine. Orban je, na primer, redovno blokirao podršku EU Ukrajini i nastavlja da razvija bliske trgovinske i investicione veze s Kinom u vreme kad druge članice EU nastoje da smanje zavisnost od kineskog tržišta. Budimpešta je bila jedna od samo tri stanice tokom nedavne posete kineskog predsednika Si Đinpinga Evropi; on i Orban su poručili kako će njihove zemlje uspostaviti „partnerstvo koje će preživeti svako nevreme“.
Šire posmatrano, evropska vizija budućnosti – od ambicioznog Evropskog zelenog dogovora do pristupa problemu migracija – nailazi na značajan otpor, slabeći entuzijazam za dalje integracije i proširenje. Ako institucije EU imaju tolike probleme da oblikuju zajedničku viziju za sadašnjih 27 članica, kako će to postići ako ih bude 36? Uostalom, ta nova EU ne bi bila samo veća, već i raznolikija.
Debata o proširenju nikad ne prolazi bez potezanja pitanja geografskog determinizma. Ali priznajući geopolitičke i ekonomske prednosti povećanja broja članica, EU je potencijalne konflikte nastojala da izbegne ne isključujući unapred neke zemlje na osnovu geografskih osnova, već na osnovu izmena u politici prijema, tako da ona podrazumeva ispunjenje izvesnih uslova. Ako neka zemlja želi da se pridruži EU, mora da ispuni standarde u čitavom nizu oblasti, od manjinskih prava do nezavisnosti sudstva. Ovim se može objasniti zašto su u slučaju Turske pristupni prigovori u trajnom zastoju, iako je njena kandidatura s geografskog stanovišta krajnje logična.
U ovom trenutku, ključni izazov jeste pad demokratskih standarda u nekim zemljama članicama – što potkopava stari narativ o proširenju EU
Može li se Gruzija, koja je za članstvo u EU aplicirala 2022, pokazati uspešnijom u ispunjavanju uslova za članstvo u EU? To se sada ne čini verovatnim, s obzirom na odluku vlade da usvoji Rusijom inspirisan zakon o „stranim agentima“; tim zakonom se od organizacija civilnog društva i nezavisnih medija koji više od 20 odsto svog finansiranja obezbeđuju iz stranih izvora zahteva da se registruju kao organizacije koje „zastupaju interese strane sile“. Iako je predsednica Salome Zuribašvili stavila veto na zakon a – što je još važnije – najava njegovog usvajanja pokrenula masivne protesta građana čija ubedljiva većina podržava pristupanje Uniji, vlada ne pokazuje nameru da odustane.
Srbija teško da je u boljoj poziciji. Iako je zemlja kandidat za prijem još od 2012, prema jednom prošlogodišnjem istraživanju samo 33 odsto građana Srbije želi ulazak u EU. Si je u okviru svoje evropske ture boravio i u Beogradu, i tamo potpisao sporazum kojim se najavljuje gradnja „zajedničke budućnosti“ sa Srbijom.
Ukrajine što se tiče, njen rat s Rusijom nije jedina prepreka članstvu u EU. Da bi se ispunili kriterijumi za članstvo neophodne su dalekosežne ekonomske i administrativne reforme. Osim toga, ogroman poljoprivredni sektor Ukrajine izaziva zabrinutost među farmerima zemalja članica EU.
Da bi nova, proširena EU bila u stanju da funkcioniše biće potrebna kreativna rešenja. Mnogi zagovaraju „Evropu u više brzina“, u kojoj bi se svaka zemlja članica u pravcu integracija kretala u vlastitom ritmu, dok bi grupa najnaprednijih zemalja imala ulogu predvodnika. Ali u odsustvu zajedničke vizije budućnosti – pod čim se podrazumevaju ne samo različiti kapaciteti za integraciju, nego i različiti ciljevi pojedinačnih zemalja – ono što je zaista potrebno jeste „Evropa varijabilne geometrije“, koja bi ponudila pragmatičniji pristup integracijama u situaciji kad između različitih država postoje nepomirljive razlike.
EU je danas izložena riziku da postane šahovska tabla na kojoj će se voditi bitka između Sjedinjenih Država i Kine, umesto da sama bude jedan od igrača. To kako će nadalje voditi debatu oko proširenja – računajući tu i koliko će uspeha imati u unapređenju i pojednostavljenju procesa donošenja odluka – odlučiće da li će se taj rizik i materijalizovati.
Copyright: Project Syndicate, 2024.
