U osvit rata, u maju 2023, bio je dan mog odlaska na mesto gde sam sanjala da ću jednom možda stići, tamo gde sve počinje i gde se sve završava. Na aerodromu Nikola Tesla, čekiranje je završeno na vreme, ali smo zbog tehničkih problema, čekali tri sata na ukrcavanje. Nakon što je ukrcavanje završeno, ušli smo u avion, pojas smo zategli, isključili smo čak i svoje audio uređaje i telefone. Iznenada nam se obratio kapetan i na srpskom i engleskom jeziku i zamolio je nas putnike da napustimo avion i da ponesemo sav svoj prtljag sa sobom, jer je u trenutku pred poletanje, jedan putnik ustao i napustio avion rekavši: “Promena plana.“ Procedura u takvim situacijama nalaže da odmah svi napuste avion. Ustajem i krećem prateći sopstveno pravilo „uvek sigurna sa procedurom!“ Na izlazu ugledam da je policija preuzela putnika, kojem je “došlo iznenada do promene plana” baš na liniji Beograd-Tel Aviv. Destinacija je osetljiva, jer je raketiranje nad Izraelom svakodnevno. Prethodnih mesec dana u Tel Avivu, glavnom gradu Izraela, bilo je i terorističkih napada sa žrtvama. Možda je u tom trenutku izgledalo kao preterano, ali sa današnje vremenske distance, nakon tragičnih događaja u Izraelu i ratu u Gazi koji traje i koji se širi, postalo je kristalno jasno koliko je destinacija bila „osetljiva“. Nakon nekoliko sati čekanja na drugi avion, poleteli smo.
Kasno uveče, sleteli smo na aerodrom Ben Gurion u Tel Avivu. Aerodrom nosi ime bivšeg izraelskog državnika i prvog premijera Izraela koji je svoj život posvetio osnivanju izraelske države u Palestini i smatra se ocem domovine Izrael.
Kada je Šabat, plaža je krcata je porodicama i ljudima koji tu ručaju, jedu voće, kao da su u svojoj bašti. Tu shvatite koliko im je važno zajedništvo, odnosno sabornost
I stigla sam i ja na Svetu zemlju, na to sveto mesto beskrajne ljubavi i beskrajne mržnje, na čijem nebu jedni usmere ubojite strele, rakete, na ove druge, ovi drugi ih presreću, uglavnom uspešno, što znači da neće ubiti nikoga. Iako ratuju neki drugi, kažu da je ovde najugroženija pravoslavna arapska zajednica. I u mislima mi prolazi Jerusalim kao večna inspiracija. Zanimljivo je da je čuveni ruski pisac Mihail Bulgakov, u svom možda još čuvenijem delu Majstor i Margarita, tako realno dao opise Jerusalima, iako ga nikada nije video. On tamo pominje mermerne blokove i kolonade, tvrđave i viseće mostove Jerusalima: „U vrtu je bilo tiho. Ali izašavši iz kolonade na suncem oblivenu gornju terasu s palmama na čudovišnim slonovskim nogama, na terasu s koje se pred prokuratorom prostirao celi, njemu toliko mrzak Jerusalim, sa svojim visećim mostovima, s tvrđavama i, najvažnije, s neopisivim mermernim blokom na kojem je umesto krova bila zmajeva krljušt, hram jerusalimski…“1
Svanulo je suncem okupano jutro prepuno predivnih mirisa i zvukova, još ne mogu da ih odredim, pomešani su sa mirisima Mediterana, mora, bliskoistočnog bilja, sa pesmom raznovrsnih ptičica i zvukom morskih talasa, jer su ovde struje jake i u plićaku.
Šetajući čuvenom promenadom uz obalu Tel Aviva puca vidik ka beloj dugačkoj peščanoj obali, koja je podeljena i organizovana na nekoliko plaža. Svaka mala plaža ima svog spasioca koji ima svoju belu kućicu, visoko izdignutu na obali. Jedna plaža je namenjena za porodice sa decom, tamo je organizovano preuzimanje plastičnih stolova, ležaljki, stočića i stolica. Kada je Šabat, plaža je krcata je porodicama i ljudima koji tu ručaju, jedu voće, kao da su u svojoj bašti. Tu shvatite koliko im je važno zajedništvo, odnosno sabornost.
Malo napred, plaža pored ove je određena za ljubimce, za vlasnike pasa uglavnom i ljubimaca, koji se na tom delu mogu kupati, trčati, igrati. Sledeća plaža je organizovana i određena za LGBT populaciju, koja ima istaknutu i svoju zastavu duginih boja. Poslednja ili prva plaža, zavisi sa kojeg kraja ili početka ste krenuli je najživlja i najvibrantnija plaža za mlade. Tu je prostor malo veći, razapete su mreže za odbojku, igra se badminton, lopte u vodi i na pesku, muzika je glasna i udara, oseća se mladost i život svuda. Odatle se može krenuti ka Jafi. Jafa je drevni lučki grad iz kojeg je sada izrastao Tel Aviv. Uski prolazi i drevne zgrade u Starom gradu su svetovi daleko od modernog Tel Aviva. Čudite se i divite se raznobojnoj flori kroz prolaze i čuda Jafe i ovom jedinstvenom delu grada. U jednom dvorištu kamenog doma izdizalo se drvo sa ogromnim limunovima „Amalfinima“, koji su poput malih fenjera visili i zlatili se na suncu.
Jerusalim
Prvi susret sa Jerusalimom bile su ogromne zidine od belog kamena. Hodajući, skoro klizeći, zanemela sam našavši se ispred kamenog zida i ulaza iznad kojeg je napisano Tamnica Hristova. Ulazim kao u pećinu i tu su prestupnike vezivali lancima, pre razapinjanja na krst. Tako su i Isusa Hrista, vezali lancima pred odlazak na Golgotu. Odmah na ulasku unutra se vidi kamena klupa i vide se mesta za okove. Ovo strašno mesto neizmerne tuge osvetljava predivna i tajanstvena svetlost kandila i sveća. Red da se uđe Isusovu tamnicu je konstanta. Sa svih strana sveta došli su hrišćani. Susret sa Hristovom tamnicom i mestom gde je okovan bolan je trenutak. Srce je ubrzalo svoj ritam i neopisivo jaka energija vas obavija u potpunosti. Suze teku niz lice nekontrolisano. Čuvajte se čoveka koji suza nema. Obavija Vas neopisiva toplota. Kao da se sve u tom trenutku ponovo dešava. Pred očima mi promiču slike poput filma. Na ovom svetom mestu biblija je konstanta, živa. Na tom mestu Isusu je stavljen krst na leđa. Zapalili smo sveće za sve nas, za sve moje, za sve naše, za sve u našoj Srbiji i na Kosovu Metohiji, za sve naše širom atlasa. Da nas Gospod pogleda, da nas sačuva. Sve je nekako lako, noge su lake, ruke su lake, telo je lako, samo je na srcu neki teg.
Nakon izlaska iz tamnice, krenuli smo ulicom bola. Ulicom kojom je Isus Hristos nosio težak krst na svojim plećima, dok su ga gonili nemilosrdni rimski vojnici. Ulica bola je put Isusa Hrista od mesta presude rimskog prokuratora Judeje (26-36. godine) Pontija Pilata, do pogubljenja na krstu i vaskrsnuća, najvećeg čuda Gospodnjeg. U tim trenucima hoda pomislila sam na majku Bogorodicu, jer majka je iskonska ljubav. Kakav je to nepodnošljiv bol, kakva strahota. Nemoguće da je to ovaj isti, beli Jerusalim, koji razapinje ljubav i istinu i milosrđe, a pre svega slobodu, isti kao i ona lepota, oni prelepi ljubičasti cvetovi drveta Jakarande, mirisnog jasmina i limuna, ogromnih fikusa sa predivnim belim, mirisnim cvetovima, onih prelepih raznovrsnih ptica koje sam čula prvo jutro probudivši se u Tel Avivu, da su to oni predivni talasi, pune pene usled jakih struja, koje sam slušala kroz san cele noći, to predivno nebo gde se roji milion zvezda i na kojem sija blistav mesec. Nemoguće je, ali je moguće. To je taj Jerusalim, sudar večite ljubavi i večite mržnje, dobra i zla, lepote i ružnoće.
Na ovom svetom mestu biblija je konstanta, živa. Na tom mestu Isusu je stavljen krst na leđa. Zapalili smo sveće za sve nas, za sve moje, za sve naše, za sve u našoj Srbiji i na Kosovu Metohiji, za sve naše širom atlasa
Put bola se sastoji od 14 stanica. Na mestu gde je Isus Hristos osuđen na smrt sada se nalazi muslimanska medresa, Omarijska škola. Preko puta je izgrađena grčka crkva, koja označava prve dve stanice, a na Veliki Petak baš sa tog mesta jerusalimski patrijarh polazi i predvodi procesiju. Dok se probijamo kroz uske ulice, šire se opojni mirisi smirne, tamjana, čaja, karija, kakaa, pačulija, dok prolazimo kroz šarenilo tkanina, ukrasnog veza, ćilima od svile, neizmernih boja začina, brojanica, tespija, među zidinama belog kamena Jerusalima, na putu prema Golgoti, koja je tada bila izvan zidina Jerusalima, stižemo do kamena na zidu na koji naslanjam dlan na mestu gde se veruje da je ili udubljenje od udarca krsta ili dlana Isusovog kada se iscrpljen naslonio na zid. Između treće i pete stanice Isus je mesto susreta sa majkom i tu se nalazi Jermenska katolička crkva. Stižemo do pete stanice gde je iznad braon drvenih malih vrata napisano “Simoni-Cyrenaeo Crux Imponitur“, Simon iz Kirene pomaže Isusu da nosi krst.
Kod šeste stanice Veronika briše lice Isusu maramicom i danas je poznata ta ikona sa Hristovim likom na peškiru tj. maramici. Kod sedme stanice Isus pada drugi put, a kod osme stanice se obraća ženama koje plaču za njim i koje ga prate, kada im Isus kaže da plaču za svojom decom, a ne za njim. Na tom mestu se nalazi grčka crkva posvećena sv. Haralimpiju, a na zidu urezan je krst sa značenjem Isus uvek pobeđuje. Kod devete stanice Isus pod teretom krsta pada treći put i mesta od desete do četrnaeste stanice se nalaze u crkvi svetog groba i vaskrsenja Isusovog. Kod desete stanice skidaju mu odeću pre raspeća, jedanaesta stanica je razapinjanje Isusa Hrista na krst. Novi Zavet nas uvek podseti na reči koje je tom prilikom Isus Hristos izgovorio: „Oče oprosti im, jer ne znaju šta rade.“
Kada ulazimo u crkvu Svetog groba, odmah desno uz kamene stepenice penjemo se na Golgotu, koje je u vreme Isusa Hrista bilo van zidina Jerusalima i gde su se vršila pogubljenja. Dok sam čekala da priđem Oltaru raspeća, sa mnom su bili ljudi iz celog sveta, prepoznajem Ruse, Amerikance, Rumune, Meksikance, Srbe. Jedni se mole, jedni se guraju, jedni čitaju molitvenik ili bibliju, jedni strpljivo samo čekaju u redu kako bi što pre došli do raspeća. Iza oltara je postavljena zlatna ikona Isusa Hrista na krstu i Presvete Bogorodice. Sve nekako blista, svetli, ali tuga je tu prisutna. Osećaj je ličan i neopisiv. Svako osećanje na tom svetom mestu je osećanje proizašlo iz lične vere.
Ovde postoje tri velike veroispovesti koje su vlasnice crkve Svetog groba, ako tako možemo reći. To su: grčka, jermenska i katolička, zatim su tu sirijska i koptska crkva i etiopska crkva je prisutna, takođe. Kada se ne vrše liturgije, Grci čuvaju Sveti grob. Velika je sreća i blagodat doći i pomoliti se ovde za svakog hrišćanina. To je jedinstveno i neponovljivo iskustvo.
Trinaesta stanica je Kamen pomazanja, mesto gde su prema predanju Nikodim i Josif skinuli Isusa Hrista sa krsta i položili njegovo telo, a Bogorodica i Marija Magdalena su premazale telo mirom i uljima i umotale ga u pokrov, tkaninu, kako je tada bio jevrejski način sahranjivanja. Iznad ovog kamena nalazi se 8 predivnih kandila. Prva dva kandila pripadaju Jermenima, jedno pripada katolicima, Grcima četiri zlatna, Koptima jedno. Tu se nalazi i „zajednički“ prostor u crkvi. Ovu prelepu ploču, vernici, širom sveta smatraju svetim mestom i mažu ga mirisnim uljima, ploča je kamen, žuto roze boje i liči na mermer i oseća se blagougodan miris, sa kojeg oseća velika energija kada položite na njega dlan. Kamena ploča je postavljena kako bi se zaštitio originalni kamen koji se nalazi ispod.
Četrnaesta stanica je najsvetije mesto hrišćana Hristov grob. Ulazak u grobnicu je posebna impresija za svakog hrišćana, ali i različita. Svako će sa svojom imanentnom, ličnom verom, na jedinstven način, ali u isto vreme sa osećanjem sabornosti i zajedništva, doživeti to sveto mesto, jer tamo je nekako sve borba i suprotnost, a u isto vreme je sveobuhvatan život, jer zbir svega je univerzum i zbir svega je život, Bog.
Grob Isusa Hrista odiše jedinstvenom i posebnom energijom, osećanjem mira, okružen je kandilima zlatnim ikonama Bogorodice sa malim Hristom u naručju, cvećem, kamenim zidovima. Ne odlazi vam se sa tog mesta, kao da ste zaštićeni od svega u svetu, ali mnogo ljudi čeka da se pokloni i pomoli. Suze same liju i srce lupa, mislima promiče pitanje, da li je ovde kraj ili je ovde novi početak, da li sve počinje danas ili se ovde sve završava.
Odlazimo polako mermernim uskim ulicama. U susret nam dolazi i mimoilazimo se sa sveštenikom. Polažem ruku na srce i ukazujem poštovanje, sveštenik blagosilja i uzvraća. I nekako je to tako prirodno. Ovde je sve biblija, početak i kraj.
Usput se susrećemo sa izraelskim vojnicima, mladi su svi i naoružani, ali osmehuju se, jer svi smo na ovom svetom mestu na svom putu. Ono što je neobično primetno, čak nametljivo su zastave Izraela, ne mogu se izbrojiti, na svakom manjem trgu, u zgradama, na ulicama, zastave Izraela se vijore svuda. Prolazimo kontrolni punkt, gde je nekoliko dana ranije ubijen vojnik. Sa tog mesta vidi se maslinova gora, a dole niz stepenice prostire se Zid plača.
Odlazimo polako u Gecmanijski vrt. Ulazimo i opija nas miris predivnih ruža i dvehiljadegodišnjih maslina gde se Isus Hristos molio. Nedaleko sa tog mesta vide se kao u ruskim bajkama zlatne kupole prelepe ruske crkve posvećene Mariji Magdaleni. Krećemo se ka grobu presvete Bogorodice, ulazimo u ogromno mermerno zdanje kroz velika vrata. Stepenicama se spuštamo kao u pećinu sa mnoštvom raznoraznih predivnih kandila. Sa leve i desne strane dok silazimo blagosiljaju nas ikone. Spuštamo se do velike zlatom obasjane ikone Bogorodice, koja u naručju drži malog Isusa Hrista. Ikona je uzdignuta na visokom postolju, kao na pijedestalu, u staklu je i okružena je na zidu ikonama i kandilima. Levo od ikone ulaz je u grob Presvete Bogorodice. Tu se mogu zapaliti sveće i pomoliti se. Kandila vise i cveće je tu, i nestvarna energija je tu. Bogomajka leži tu, ona koja je rodila spasitelja sveta, koji se žrtvovao za sve nas. I opet pitanje, koje i poručuje: Ko je danas spreman da žrtvuje najvrednije što ima, život za bližnjeg svoga? Setimo se i ovde reči Isusa: „Oprosti im Oče, jer ne znaju šta rade!“
Jordan
Drugog dana otputovali smo na mesto krštenja Isusa Hrista, na reku Jordan. Tu smo u jednoj predivnoj zelenoj oazi, u reci prisustvovali i krštenju. Na tom mestu neretko dolazi i do katarzičnih stanja. Tako je bilo i ovog puta. I kako kaže predanje: „U gornjem toku Jordana, u oblasti Galileje, na obalskim kosinama počeo je Jovan Krstitelj svoju propoved. Tu se i Hristos prvi put pojavio pred narodom i došao da Ga Jovan krsti. Tu su vode Jordana postale krstionica celoga sveta.“ (1209 str., Biblija, Glas crkve, Aleksandrija, Valjevo, 2005).
Malo iznad tog mesta, na obali, nalazi se zid sa pločama na kojima je ispisan citat iz Biblije na svim jezicima sveta koji opisuje krštenje Isusovo i Bogojavljenje tj. baš onaj trenutak kada je golub sleteo na rame Isusa Hrista i kada se Bog javio porukom okupljenom vernom narodu:“ Ovo je sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji.“
Stižemo i u Kapernaum. U Kapernaumu je Isus Hristos živeo jedno vreme pa tako i na tabli na ulazu piše: „Kapernaum, Isusov grad.“ Ulazimo u ostatke, kako se smatra, najstarijeg jevrejskog hrama. Okolina je u ruševinama i ličila je na ostatke nekog grada. I naravno, kreću slike da se nižu, Biblija je na svakom mestu ovde. Blizu je Galilejsko jezero. U novom zavetu Isus Hristos je u Kapernaumu mnogo propovedao u hramovima tj. sinagogama i činio je mnoga izlečenja. Tu smo posetili i mesto gde je Isus Hristos umnožio ribu, a na izlasku smo popili osvežavajući sok od nara. Vrućina je velika, osim na dva mesta pod maslinom, hlada nema, suncem je obasjano sve.
Nedaleko, na obali Galilejskog jezera, sela sam na tren pod jednu maslinu. Pogled se odatle prostirao ka horizontu između neba i jezera velikog poput mora. I na tom mestu udahnula sam mirise pomešane sa maslinama i jezerom i neobičnom melodijom cvrkuta ptica. Nedaleko, sa mesta gde sedim, ugledala sam roze kupolu crkve. Tu se nalazila grčka crkva posvećena Apostolima Svetom Petru i Pavlu i krenuli smo da je posetimo. Crkva je bele boje sa predivnim roze kupolama poput ruže i nalazi se na obali Galilejskog jezera. Okružena je neobičnim, šarenim mirisnim vrtom, gde nas je na ulazu u dvorište dočekao ponosni paun raširnog plavo-zelenog zlatastog repa. Dalje prolazimo ispod velikog dudovog hlada. Osim glasnog pauna svuda je tišina, crkva je zatvorena i mi smo nastavili put dalje.
Nazaret
Stigli smo u Nazaret, u severni deo Izraela. U jedan od svetih hrišćanskih mesta.U grad Isusovog detinjstva. Došli smo u grčku pravoslavnu crkvu Blagovesti, na mesto gde je prema predanju Devica Marija primila glas od Božijeg glasnika Arhangela Gavrila da će roditi sina Božijeg. Na tom mestu u crkvi nalazi se mali izvor vode, na tom podzemnom izvoru crkva je podignuta. Tu se zapravo nalazi podzemni kanal u steni, kroz koji dolazi voda iz obližnjeg bunara, odakle je prema pravoslavnom verovanju Devica Marija uzimala vodu u trenutku Blagovesti. U crkvi obloženoj drvenim zidovima širio se predivan miris. Na ulazu nas dočekuju hrišćani Arapi, pretpostavljam otac i sin. Nakon pozdrava rekoh im: “Mi smo iz Srbije!“ Oni nas otpozdraviše sa bratskim i hrišćanskim pravoslavnim pozdravom: „Hristos Anesti“! Mnogo je Srba hodočasnika koji dolaze da posete ovo sveto mesto i grad Nazaret. Miomirisni tamjan se širio na sve strane. U toj crkvenoj radnji sam prvi put videla tamjan neopisivih mirisa i boja: azurno plavi, rezedo zeleni, beli, zlatni, roze, lila i svaka boja karakteriše poseban miomiris cveta. Vazduh je pomešan mirisom ikona i prirodnih voštanica i smirne.
Nedugo nakon odlaska iz Izraela ponovo je nastalo vreme mržnje i počeo je rat u Gazi. Milioni nevinih stradaju i danas. I setim se reči Isusovih: „Oprosti im Oče, jer ne znaju šta rade.“ Svako će sa svojim pred Tvorca.
- Majstor i Margarita, Mihail Bulgakov, str. 32 ↩︎
