Ima neke lepe simetrije u tome što je selekcija Sjedinjenih Država, koja je grupnu fazu učešća na Svetskom prvenstvu započela energičnim nastupom i pobedom od 4:1 nad Paragvajem, s njega u osmini finala istim rezultatom i eliminisana, praktično bez otpora se predajući Belgijancima.
Još lepše od toga što se – izuzimajući Amerikance – tom porazu obradovao čitav (ne samo fudbalski) svet.
I posle neka neko kaže da fudbal nema magičnu moć da ujedinjuje ljude.
* * *
Skandalozno uplitanje predsednika SAD Donalda Trampa i odluka Disciplinske komisije Svetske fudbalske organizacije (FIFA) da, umesto da taj pritisak ignoriše, posegne za ekstremno retko korišćenom a dubioznom odredbom i – u direktnoj suprotnosti s propisima koji važe na svetskim prvenstvima – na godinu dana suspenduje crveni karton u šesnaestini finala pokazan najboljem strelcu američke reprezentacije na ovom šampionatu, Folarinu Balogunu, te mu tako omogući nastup na meču s Belgijom, zaprepastili su i zgrozili i one koji fudbal prate tek površno. Iz krajnje jednostavnog razloga: makar kad je o fudbalu kao globalnom fenomenu reč, osećaj za pravdu i pravednost, duboko usađen u (nadajmo se, barem) većinu pripadnika ljudskog roda, neminovno se aktivira kad se sila demonstrira na tako blatantan način, i kad se na očigled svih gaze ne samo jasno definisana, bazična pravila – bez kojih bi svet i dalje bio džungla u kojoj bismo neslaganja rešavali toljagama – već i elementarna pristojnost. A Tramp i njegov švajcarski lakej, predsednik FIFA Đani Infantino – vazda na usluzi svakom čvrstorukašu i krvoloku od Vladimira Putina i Mohameda bin Salmana nadalje, ali nikome toliko kao odurnom prostaku koji se trenutno baškari u pozlaćenoj verziji Bele kuće – bezobzirni su i bezočni do te mere da vas njihovo postupanje, ako na njega iole obratite pažnju (a u slučaju Trampa kako da je i ne obratite, kad je na čelu najveće svetske sile?) na nekom nivou vređa kao da su vam nešto lično naudili. Jer je njihovo ponašanje, naprosto, beskrajno bedno – a po sve nas na drugoj strani ponižavajuće: kako smo, dođavola, dozvolili da planetom u 21. veku zavladaju gadovi poput ovih?
* * *
Prekipelo je i na FIFA već duže vreme i iz mnogo razloga kivnoj Evropskoj fudbalskoj organizaciji (UEFA) koja, naravno, i sama ima mnogo putera na glavi; ali čije transgresije u poređenju s onima organizovane kriminalne grupe predvođene Infantinom izgledaju kao nestašluci mladih izviđača koji su tokom boravka u prirodi preterali s gaziranim pićima. U oštro intoniranom saopštenju, UEFA je navela da je „neshvatljivom i neopravdanom“ odlukom da se Balogunu ukine automatska kazna neigranja na narednoj utakmici FIFA „prešla crvenu liniju“, te „ugrozila integritet igre i narušila kredibilitet takmičenja“.
„Fudbal, kao i svaki drugi sport, počiva na pravilima koja su temelj fer, poštenog i transparentnog takmičenja. Ponekad su pravila podložna tumačenju. U ovom slučaju – nisu“, saopštila je UEFA.
Ironijom nad ironijama, čak je i diskreditovani Infantinov prethodnik Sep Blater, pre jedne decenije najuren sa čela FIFA zbog sumnji za umešanost u korupciju – mada je na kraju proglašen nevinim i ni za šta nije odgovarao – ovim povodom imao šta da kaže, a da to ne zazvuči neprimereno. „Crveni kartoni se ne poništavaju političkim pozivima. Poništavaju se pravilima, dokazima i nezavisnim telima. (…) Fudbal nikada ne sme da postane poligon za političku moć“, napisao je Blater.
* * *
Da kredibilitet takmičenja koji pominje UEFA bude povraćen promptno su se, dakle, pobrinuli Romelu Lukaku (koji je, doduše, u igru ušao s klupe, ali je zato stavio višnju na vrh torte, u nadoknadi vremena postigavši četvrti gol) i drugovi, kojima nije trebala dodatna motivacija mimo one koju im je dao duet Donald & Đani. Nakon niza razočaravajućih nastupa i srećnog prolaska u osminu finala – u prethodnoj rundi bili su na pragu zasluženog poraza od Senegala – Belgijanci su Amerikance ne samo počistili s terena, nego su to oposlili i na osobito zadovoljstvo ostatka sveta. „Poslednji put kad je toliko mnogo ljudi podržavalo belgijski otpor bila je 1914, a Nemci samo što su prešli reku Mezu“, u svom stilu je konstatovala kolumnistkinja londonskog Gardijana Marina Hajd.
Trenutak slatke osvete dočekao je i prethodno s pravom revoltirani Fudbalski savez Belgije, koji je pre utakmice uložio na neuspeh unapred osuđeni prigovor zbog toga što je Balogunu omogućeno da igra (FIFA ga je, naravno, kao bespredmetan ekspresno odbacila s moralnim autoritetom… pa, Srpske napredne stranke, recimo). Na zvaničnim nalozima saveza na društvenim mrežama pojavila se fotografija Lukakuove proslave gola, ispod koje je pisalo „Preokrenite ovo“.
* * *
A nesrećni Balogun, koji se ni kriv ni dužan našao u središtu skandala, i koga je posle utakmice u zaštitu imao potrebu da uzme i belgijski selektor Rudi Garsija? Ako bude sreće, stigma koja se zbog Trampovog i Infantinovog mešetarenja nadnela nad čitavu američku fudbalsku reprezentaciju neće ga pratiti u nastavku karijere. Ali se u to u ovom trenutku ne može biti siguran, bez obzira što fudbaler Monaka nije uradio ništa zbog čega bi trebalo da ispašta.
Nešto drugo s njim u vezi je, međutim, neophodno posebno apostrofirati: rođen u Njujorku kao dete nigerijskih roditelja, a odrastao u Velikoj Britaniji, Balogun je jedan od miliona onih kojima je Tramp, da je ispalo po njegovom, nameravao da oduzme američko državljanstvo, ustavom zagarantovano rođenjem na tlu SAD. Srećom pa mu se Vrhovni sud, inače prema predsedniku veoma predusetljiv i blagonaklon, makar po tom pitanju isprečio; ali da nije, Balogun bi se, teoretski barem, našao u opasnosti da jednog dana izgubi državljanstvo, a time i pravo nastupa za američku selekciju.
Toliko o kredibilitetu Trampove konstatacije da je navodno neopravdanim isključenjem Balogunu i američkoj reprezentaciji naneta velika nepravda, te da bi, da je zabrana igranja ostala na snazi, na čitavo prvenstvo pala teška senka.
Kakvo monumentalno licermerje.
* * *
Pre nego što se najzad vratimo sportskim aspektima ovog prvenstva, još i ovo.
Čak ni Adolfu Hitleru nije palo na pamet da na Olimpijadi u Berlinu 1936. od predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta (uzgred: i vatrenog antisemite) Anrija de Baje-Latura traži ponavljanje trke u kojoj je crnoputi Džesi Ovens osvojio zlatnu medalju na 100 metara. Ali ljudi poput Trampa i Infantina, s moralnim osećajem ekvivalentnim onom kišnih glista, nikakvih skrupula nemaju, i lako je moglo da se desi – da su se Amerikanci pojavili na terenu; da je Balogun dao neki gol… – da zajedničkim naporima unište ovo prvenstvo, a potencijalno i samu ideju najpopularnijeg sportskog takmičenja na svetu.
Možda naredni put nećemo imati tu sreću.
* * *
U međuvremenu, završena je osmina finala, a slika o šampionatu koja se počela da formira nakon uvodnih rundi dodatno se izbistrila: ovo prvenstvo se, sa sportskog aspekta posmatrano, ispostavlja kao izvrsno.
Ono što je takmičenju nedostajalo u grupnoj fazi – neizvesnost i istinska uzbuđenja – obilato je nadoknađeno u dosadašnjem toku eleminacionih rundi, i ima razloga da se očekuje da tako ostane i do kraja.
Neki od mečeva, poput utakmica Argentina-Zelenortska Ostrva i Meksiko-Engleska, ponudili su, realno, sve što fudbal na ovom nivou ima da ponudi.
Definitivno su (valjda i najzad) razbijeni smarajući mitovi o snazi i potencijalu nekadašnjih, razvikanih supersila, poput Nemačke i Brazila: po prvi put se desilo da se među osam najboljih ne nađe nijedna od tri najtrofejnije selekcije u istoriji svetskih prvenstava. (Preostala članica tog trilinga, Italija, na šampionat se, naravno, nije ni plasirala, i to treći put zaredom. Kako su igrali Nemačka a naročito Brazil, možda bi i njima bilo bolje da nisu ni dolazili: bruka ovako nije mnogo manja.)
Reprezentacije poput Maroka (od koga se, uostalom, posle onakvog nastupa u Kataru to i očekivalo) i Norveške (od koje nije, barem ne u ovolikoj meri) pokazale su da se konačno pomalja neki novi, manje predvidljiv i stoga zanimljiviji svetski fudbalski poredak. Francuska pobeđuje igrajući ubedljivo najlepši fudbal kad može, a kad ne može – onako kako mora, kao protiv paragvajskih huligana. Zelenortska Ostrva su fascinirala svet. Portugal je po ko zna koji put pao kao žrtva kulta Kristijana Ronalda (i pratećeg, neshvatljivog kukavičluka sad već bivšeg selektora, Španca Roberta Martinesa). Argentina je izvanredno zabavna za gledanje, ali – izuzimajući Lionela Mesija – iz potpuno pogrešnih razloga: kad se on povuče, ne piše im se dobro. (A tu su i sudije da Mesija i društvo malo poguraju kad zatreba.) Imalo bi još da se ređa.
Još da se negledljiva, nesnosno dosadna, ali superorganizovana, disciplinovana i fantastično uporna Švajcarska (što se, dabome, jako dopada trenerima i drugim fudbalskim profesionalcima u ulozi televizijskih analitičara) nije uglavnom nezasluženo plasirala u četvrtfinale, ne bismo, sa čisto fudbalskog stanovišta, imali na šta da se žalimo. Ali ispašće i oni. Nego, kako se rešiti onog jednog Švajcarca?
