Sudske presude za atentate na opozicione političare zauvek žigošu vlast za čijeg mandata su se dogodili kao nasilničku i nelegitimnu i uvek su predmet kritika čak i kada su najpravednije. A kada dolaze sa šest godina zakašnjenja, bez kazne za zločince, i ma koliko slabašnog osećaja pravde za oštećene – pre svega za porodicu, ali i čitavo društvo, one su onda nešto drugo. One su opomena da je neko u naše ime napravio kompromis sa zlom. A takvi se ugovori veoma teško raskidaju i uvek najskuplje plaćaju.
Nažalost, upravo to je slučaj sa presudom Osnovnog suda u Prištini, koja se bavi četvoricom saučesnika, ne osvrćući se u pravcu odakle je došla volja, i izrečena naredba, da Oliver Ivanović mora umreti 16. januara 2018.
Odlukom suda, na ukupno 22 godine zatvora osuđeno je četvoro pomagača za umešanost u ubistvo Ivanovića. Marko Rošić osuđen je na 10 godina zatvora i novčanu kaznu od 10.000 evra, a tri policajca KPS, Nedeljko Spasojević, Dragiša Marković i Žarko Jovanović, proglašeni su krivim za zloupotrebu službenog položaja, odnosno nedozvoljeno držanje oružja, i osuđeni na četiri godine zatvora i manje novčane kazne. Niko od osuđenih nije prisustvovao izricanju presude.
„Imam uverenje da je sud doneo odluku o drastičnoj kazni mom klijentu zbog političke dimenzije, budući da je on stavljen na listu sankcionisanih lica od Sjedinjenih Država“, govori za Radar Mahmut Halimi, advokat Marka Rošića. Prema optužnici, Rošić je u nedeljama i danima pred ubistvo pratio svaki Ivanovićev korak, a registarski broj i tip automobila kojim je upravljao, pronađen je među Ivanovićevim beleškama. Na listu sankcionisanih pojedinaca Američkog trezora, stavljen je 2022. godine sa Zvonkom Veselinovićem, Milanom Radoičićem i grupom njihovih bliskih saradnika.
Ravnodušan sam prema ovoj presudi, nemam utisak da se nešto tu privodi kraju. Naravno, znaćemo malo više o dokazima i svedočenjima kojima je sud poklonio veru, pošto dobijemo puno obrazloženje presude
Miroslav Ivanović
„Mislim da je činjenica da je Rošić na toj listi, uticala bitno na sud. Međutim, budući da nam tužilaštvo nije pružilo nikakve dokaze, sem izjava svedoka, mi ćemo se svakako žaliti na ovu presudu pošto dobijemo njeno obrazloženje, i ja sam siguran da će ona biti oborena na višoj instanci.“
Tužilac Sulj Hodža koji je podigao prvu optužnicu, u razgovoru sa autorom ovog teksta u proleće 2019. godine istakao je da se kroz sam tok istrage i proces prikupljanja dokaza došlo do osnovanih sumnji da je Milan Radoičić sarađivao, odnosno koordinirao sa ljudima koji su sada osuđeni. Iako je u prvobitnoj optužnici bio naveden kao jedan od organizatora Ivanovićevog ubistva, a u inicijalnoj istrazi sumnjičen i za organizovani kriminal, odnosno trgovinu drogom (jer je prilikom pretresa njegovog stana, pronađena veća količina kokaina), optužnica je od tada tri puta menjana, a poternica za Radoičićem ukinuta nekoliko nedelja pred stupanje Albina Kurtija na poziciju premijera Kosova početkom 2021.
„Od početka smo kao porodica pod utiskom da se ovde radi o jednom postupku koji kao da je iznuđen i koji za cilj nema ono što je najvažnije, a to je privođenje pravdi onih odgovornih za ovaj zločin“, govori Miroslav Ivanović, brat ubijenog lidera kosovskih Srba i sudija Apelacionog suda u penziji. Prema njegovim rečima, ova presuda služi za primirivanje javnosti i sticanje političkih poena, jer je usmerena protiv nekih lica sa ne sasvim jasnim ulogama u atentatu, a ne protiv direktnih nalogodavaca i izvršilaca.
„Uvek je dobro da se postupak vodi i protiv pomagača, ali tu se misli na one glavne, jer je atentat definitivno imao ozbiljnu pripremu. O tome nam govore detalji još sa samog uviđaja, koji ukazuju na profesionalnost u izvršenju zločina. Krivično delo saizvršilaštva je veoma širok pojam i ono upravo tretira tu razliku koju ja hoću da naglasim. Ne radi se ovde o saizvršiocima u direktnom, dakle najužem smislu. Tu je neko tamo dao nekakav doprinos u prikrivanju dela i takve stvari. To je, sada vidimo, to saizvršilaštvo koje su oni osudili i kome su poklonili toliko vremena. Ravnodušan sam prema ovoj presudi, nemam utisak da se nešto tu privodi kraju. Naravno, znaćemo malo više o dokazima i svedočenjima kojima je sud poklonio veru, pošto dobijemo puno obrazloženje presude.“
Sagovornik Radara ističe da je sa pažnjom pratio iskaze svedoka, kako bi njihovim ukrštanjem i sam došao do nekog novog saznanja, ali se to promenilo pošto su četiri zaštićena svedoka, a trebalo je da budu oslonac optužnice, jedan po jedan odustajali od svedočenja:
„Oni nisu saslušani na adekvatan način, i na kraju su otkriveni njihovi identiteti. Tog trenutka cela stvar je propala. Oni su počeli da se povlače iz raznoraznih bojazni, nisu govorili ono što je motivisalo tužioca da im ponudi zaštitu da bi učestvovali u postupku.“
Trebalo je da četiri zaštićena svedoka budu oslonac optužnice, ali su jedan po jedan odustajali od svedočenja, jer nisu saslušani na adekvatan način, i na kraju su otkriveni njihovi identiteti. Tog trenutka cela stvar je propala
Ivanović ističe da mu je sasvim nejasno zašto se ne otvaraju posebne istrage povodom otkrivanja identiteta zaštićenih svedoka:
„Postupajući tužilac morao bi da razmišlja preventivno. Kako će voditi buduće postupke ili nuditi nekome mere zaštite a da istovremeno dopusti da u jednom predmetu četiri zaštićena svedoka odustanu od svedočenja? To je neshvatljivo. Profesionalci bi to trebalo da dožive kao ozbiljan poraz. Bilo je indicija da će iskazi zaštićenih svedoka ukazati na nalogodavce i izvršioce, ali nažalost to se ovako završilo.“
Posle šest godina strogo poverljivog predistražnog postupka i međunarodne blamaže posle javno izrečene optužbe da Nemačka sakriva navodnog izvršioca ubistva, od vlasti u Beogradu je povodom presude prištinskog suda očekivano makar ćutanje. Nismo se, međutim, te tišine pokazali dostojni. Osuđeni su u izjavama šefa Kancelarije za KiM odmah abolirani, a presuda okarakterisana kao antisrpska.
Za Radar govori Predrag Voštinić, jedan od lidera inicijative Lokalni front iz Kraljeva, koji je u januaru 2019. godine na prvu godišnjicu Ivanovićevog ubistva u znak protesta, sa još četiri aktivista, prešao pešice put od Kraljeva do Beograda.
„Mi posle ove presude ne znamo ništa više nego ranije. Iako se nekome ko je zainteresovan za ovu temu može učiniti da se nešto desilo u Prištini, to nažalost nije tako. Jednom jednostavnom anketom saznalo bi se da ljudi uopšte ne znaju ni ko je osumnjičen, ni za šta su osuđeni ti ljudi. Najgore je što stalno viđam medijske izveštaje o presudi koji se završavaju rečenicom da je predsednik Vučić izjavio da zna ko je ubio Olivera Ivanovića i da to nije Milan Radoičić. Ja sam zapanjen time uvek iznova. Niko ga ne pita kako možete da tako nešto izgovorite u krivičnom postupku?“
Voštinić kaže da je za drugačiji ishod bila neophodna jedinstvena istraga i saradnja Beograda i Prištine, koja postoji, ali kako kaže, samo kada je u interesu pojedinaca u tim institucijama:
„Jedina žrtva njihove saradnje su Srbi na severu Kosova, a najveći dobitnici su kriminalci koji su najzaštićeniji saradnjom ovakvih kosovskih i srpskih institucija.“
Odnos srpske vlasti prema tajnosti podataka, kaže sagovornik Radara, najbolje ilustruje mahanje knjigovezačkim uratkom BIA u Skupštini i Predsedništvu, ali i odnos prema svedocima u prištinskom procesu.
Podsetimo, predstavnici najviše vlasti iz Beograda mahali su pred televizijskim ekranima izjavama svedoka Specijalnog tužilaštva Kosova, i tada karakterišući istražni proces kao antisrpski, a svedoke oglašavali ljudima koji rade protiv svoje zajednice. Baš kao i samog Olivera Ivanovića, pre šest godina, svojim ubilačkim lažima.
Ovaj proces je, kako kaže Voštinić, samo još jedna prilika da obe strane koriste podatke iz njega kao pritisak jednih na druge. „Na Kosovu imamo makar privid da se neki postupak za ubistvo Ivanovića vodi. Ovde ni to nije potrebno. Radi se o pukoj osionosti vlasti koja se ne libi da izgovori, ili zloupotrebi bilo šta za svoj interes.“ U Srbiji je slučaj ubistva Olivera Ivanovića već šest godina u fazi predistražnog postupka i nema naznaka da će se odatle pomeriti.
