Neke stvari jednostavno nikada ne zastarevaju. Problemi roditeljstva, rodnih uloga, društvene determinisanosti, suštine bračne ili emotivne zajednice, sve to je izgleda – kako nam ovaj novi projekat Beogradskog dramskog pozorišta pokazuje – i dalje važna tema o kojoj još uvek ima mnogo toga da se kaže. Predstava Kramer protiv Kramera nastala je po popularnoj knjizi i famoznom filmu s kraja sedamdesetih, koji su tada otvorili niz društvenih tema i rasprava. Društvo se od tada dosta promenilo, ali teme koje su tada otvorene i danas imaju istu težinu.
Kontekst filma
Za one manje familijarne sa kontekstom filma evo nekoliko podataka. Film Kramer protiv Kramera nastao je po knjizi Ejvorija Kormana iz 1977. godine. Robert Benton, u to vreme poznatiji kao scenarista, uspeo je da zainteresuje producente za temu koja naizgled nije bila preterano komercijalna. Nakon neuspelih pokušaja da angažuje Froansoa Trifoa da režira film, Robert Benton preuzima i režiju, a glavne uloge dobijaju Dastin Hofman i Meril Strip, te osmogodišnji Džastin Henri. Dastin Hofman, predani poklonik method acting-a toliko je improvizovao u radu na filmu da mu je Benton ponudio da ga potpiše kao koscenaristu (što je ovaj odbio). Film je postigao ogroman komercijalni uspeh, zaradio je 173 miliona dolara (budžet je bio osam), te je distributerska kuća Kolumbija čekala sledećih dvadeset godina da se taj uspeh nadmaši. Pored brojnih nagrada, film je te 1979. godine osvojio i pet najvažnijih Oskara (najbolji film, režija, adaptirani scenario, glumac i epizodna glumica). Džastin Henri ostaje do danas najmlađi glumac ikada nominovan za Oskara.
Pored komercijalnog, još važniji bio je društveni impakt. Film je otvorio raspravu o muško-ženskim odnosima, o potrebi da se tradicionalna bračna zajednica redefiniše, o pravu na izlazak iz unapred zadate rodne uloge. Sedamdesete su bile godine društvenih i političkih previranja, vreme kriza i preispitivanja, odbacivanja starih modela i eksperimentisanja kako u socijalnoj tako i u društvenoj sferi. Fenomen Kramer protiv Kramera na neki način zatvara tu deceniju sumirajući krize i promene nastale u osnovnom nukleusu društva – porodici, te iako ne daje precizne odgovore, film ipak ukazuje na forme i moguća rešenja mnogobrojnih pitanja.
Preispitujući kakvu težinu i koliki značaj ove teme imaju danas, Slobodan Skerlić je svojoj adaptaciji pristupio izuzetno promišljeno, te je uspešno pronašao formu koja daje predstavi potpunu autohtonost i autentičnost, oslobađajući je tereta slavnog predloška. Krajnje stilizovana i pojednostavljena, predstava se odmah fokusira na suštinu – a to je u ovom slučaju pre svega, ali nikako ne samo to, preispitivanje rodnih uloga.
Pomeranje fokusa
I to je to fino centriranje, blago pomeranje fokusa s korpusa tema koje nam je film donosio, to je ono što zapravo predstavu čini i te kako aktuelnom, a ne samo dokumentom jednog prošlog vremena. Troje glumaca i jedna lutka u jednostavnoj ali funkcionalnoj scenografiji (Mia David) donose priču o propasti braka Kramerovih, o redefinisanju roditeljske uloge, ali i o društvenim konsekvencama koje ti događaji sa sobom donose. Predstava počinje rečenicom Džoane da želi posao, i to jeste početna tačka koja poput grudve u lavini pokreće čitavu stvar. Žena, kako vidimo, više nije zadovoljna da se svede na ulogu majke i supruge, a tek kroz profesionalno ostvarivanje vidi mogućnost za sopstvenu emancipaciju i ličnu ostvarenost. Ta odluka naravno donosi niz praktičnih i emotivnih problema Tedu, suprugu koji ostaje sam sa sinom Bilijem, ali s druge strane, to odbacivanje tradicionalnih rodnih uloga, preuzimanje odgovornosti, dovodi do njegovog boljeg razumevanja sada već bivše supruge, do uspešnog ostvarivanja kao roditelja, te čak do neke nove otvorenosti za drugačiju, kvalitetniju vezu u budućnosti.
Reditelj Skerlić uspeo je da čisto pozorišnim sredstvima predstavi pruži filmski ritam i brzinu. Preko krajnje minimalnih sredstava, zvukova, mizanscena, naglih „rezova“, on uspeva da nas sigurno vodi kroz priču pažljivo akcentujući sve toponime koji su mu na tom putu važni. U tome je naravno imao veliku pomoć troje odličnih glumaca.
Marija Pikić s lakoćom prelazi iz jednog u drugi lik uspevajući da jasnim glumačkim sredstvima omogući publici da ni u jednom trenutku ne bude zbunjena o kome se radi i kroz šta taj lik prolazi. Nada Macanković svedenim i preciznim postupcima, uspešno donosi svu dubinu emotivne rastrzanosti Džoane, dok dajući glas Biliju potcrtava njegovu ranjivost i dečju perceptivnost. Andrija Kuzmanović je upravo izvanredan kao Ted, tokom čitave predstave održava pulsirajuću tenziju, tu unutrašnju nesigurnost i zapitanost čoveka koji se našao pred izazovima za koje ne zna da li im je dorastao. Donosi nam jedan kompleksan, delikatan i duboko human prikaz muškarca koji se preispituje, sve to uz mnogo veštine i ličnog šarma.
Jedna dobra, u današnje vreme neophodna predstava.
