Sanitarni kordon, šta to beše?
Decenijama se većinska Francuska uzdala u to da, kao poslednju liniju odbrane od prodora krajnje desnice, uvek može da računa na neformalni savez svih republikanskih snaga – desnih, levih i onih sa centra – koje će se kao neprelazni blok isprečiti ispred onog što je oličavao prvo notorni Nacionalni front (FN) Žan-Marija le Pena, a potom i njegova preimenovana, proprana i ulickana reinkarnacija, Nacionalno okupljanje (RN) Marin le Pen i, od pretprošle godine, Žordana Bardele.
Nije, međutim, izvesno da takva Francuska, makar i kao senka onog što je nekad bila, još postoji.
Efekat šoka
Prvi krug prevremenih parlamentarnih izbora koje je predsednik Emanuel Makron na brzinu, nepromišljeno i potpuno nepotrebno sazvao nakon što je RN početkom juna trijumfovao na izborima za Evropski parlament – neutemeljeno verujući kako će taj ishod proizvesti efekat šoka i navesti francuske birače da, kao na nekakvom popravnom ispitu, sada masovno glasaju protiv Le Penove i društva – prošao je tačno onako kako se i najavljivalo. RN i saveznici – uključujući i odmetnuti deo Republikanaca (LR), degolističke stranke koja se u predvečerje izbora pocepala oko toga treba li se boriti na strani RN ili protiv njega – ostvarili su istorijski uspeh: dobili su 33 odsto (ili skoro 10,6 miliona) glasova i u drugi krug 7. jula ulaze s velikim izgledima da postanu pojedinačno ubedljivo najjači blok u 577-članoj Nacionalnoj skupštini, mada će im verovatno izmaći apsolutna većina, za koju je potrebno najmanje 289 mandata. Da bi se razmere ovog političkog zemljotresa u potpunosti razumele, treba imati na umu da ova stranka, bilo kao FN ili kao RN, nikad dosad na parlamentarnim izborima nije osvojila više od 20 odsto glasova.
Izbor pred Francuzima svodi se na to da vlada predvođena RN „bude formirana odmah, ili kasnije, nakon perioda haosa i nestabilnosti“, kaže Pol Tejlor, saradnik Evropskog centra za politiku
Drugo mesto je, takođe u skladu s prognozama, sa 28 odsto glasova osvojio za ovu priliku oformljeni Novi narodni front (NFP), koji je okupio šaroliku i tradicionalno nesložnu levicu: najjaču partiju na toj strani spektra, radikalno levu Nepokornu Francusku (LFI) Žan-Lika Melanšona, nekad moćne socijaliste, te komuniste i Zelene.
Tek na trećem mestu, opet kako je i predviđano, našao se Makronov centristički blok, s nešto manje od 21 odsto glasova – što, prema projekcijama, nagoveštava da će sa 249 poslaničkih mesta u odlazećem sazivu parlamenta spasti na manje od 100.
Predsednikov debakl
Sve u svemu, debakl. Pre svega za Makrona, čija su arogancija i tvrdoglavost, pre ili kasnije, morale da mu se na spektakularan način olupaju o glavu. Ali, mnogo bitnije, i republikanske Francuske te, neizbežno, Evrope – koje će sa posledicama Makronovog spektakularnog sunovrata sada morati da se nose. S krajnje neizvesnim izgledima za iole prihvatljiv epilog.
Krenimo ipak od predsednika. Makron je svojim samoubilačkim potezom dosegao, pa i nadmašio nivo lakomislenosti (da se ne upotrebi jači i po svemu adekvatniji termin) bivšeg britanskog premijera Dejvida Kamerona, koji je onomad poverovao da će interne sukobe u svojoj Konzervativnoj partiji rešiti time što će njenom desnom krilu obećati održavanje referenduma o izlasku zemlje iz članstva Evropske unije, a računajući da to glasanje ne može da izgubi; pa je posle bilo šta je bilo…
Makronu su do isteka drugog i poslednjeg mandata ostale još skoro tri godine koje će, dramatično oslabljen i na unutrašnjem i na međunarodnom planu, vezanih ruku provesti ili u konfrontaciji s vladom predvođenom Bardelom – koji zasad insistira da će na premijersko mesto isključivo ukoliko RN izbori apsolutnu većinu, ali će imati kad da se predomisli i snizi kriterijume za prihvatanje te dužnosti; ili s blokiranim parlamentom u kome ne postoji funkcionalna većina, usled čega bi (ali tek kad prođe godinu dana od ovog glasanja) parlament ponovo mogao biti raspušten.
Zbog snažnih antipatija prema Makronu i Melanšonu, mobilizacija glasača za suprotstavljanje krajnjoj desnici u drugom krugu glasanja ovog puta verovatno neće imati maksimalni efekat
U ovom drugom slučaju – ako RN ne dođe do apsolutne većine – zasad samo u domenu spekulacija su još dve kratkoročne mogućnosti, obe problematične. Da Makron još neko vreme zadrži odlazeću vladu mladog premijera Gabrijela Atala; ili da pokuša sastavljanje tehnokratske vlade ograničenog mandata, na način sličan onome kojim su se političke pat situacije u novije doba rešavale u Italiji. Ali, ne samo što ni prva ni druga opcija ni na srednji rok ne bi bile održive, nego bi samo uvećale ionako ogroman resantiman prema omraženom predsedniku i neminovno bile doživljene kao pokušaj da se RN na silu zadrži dalje od vlasti. A to bi, razume se, RN samo dalo dodatni vetar u leđa.
Reklo bi se stoga da se izbor pred kojim su se Francuzi našli svodi na to da vlada predvođena RN „bude formirana odmah, ili kasnije, nakon perioda haosa i nestabilnosti“, ocenjuje Pol Tejlor, gostujući saradnik briselskog Evropskog centra za politiku, u tekstu čiji naslov ne ostavlja nedoumice: „Samo je pitanje vremena kada će desnica preuzeti vlast u Francuskoj“.
Saniranje štete
U anticipaciji takvog razvoja događaja evropska štampa se, praktično od dana kada je Makron doneo nesrećnu odluku o raspisivanju izbora, neprestano bavi potencijalnim scenarijima koji bi mogli da uslede u slučaju da RN formira vladu i načinima na koje bi takvo stanje stvari izazvalo pometnju u Francuskoj, te možda i fatalno potkopalo Evropsku uniju. Bavićemo se nesumnjivo i mi iz ovog zakutka Evrope, ali kad za to dođe vreme: nakon što se na osnovu konačnih rezultata budu mogle donositi koliko-toliko pouzdanije procene o smeru kojim će zemlja krenuti. No prvo ipak treba videti kakvi su izgledi da se u drugom krugu ono što je sada već neizbežni uspeh RN nekako limitira i relativizuje.
Svaki tekst o francuskim parlamentarnim izborima neizostavno zahteva novo podsećanje na specifičnosti tamošnjeg dvokružnog većinskog izbornog sistema, u kome se do natpolovične većine glasova, time i pobede, tek u manjem broju slučajeva stiže posle prvog kruga – mada je, uz za današnje standarde visoku izlaznost od 67 odsto, ovog puta takvih primera bilo neuobičajeno mnogo. RN je sama već u prvom krugu izborila četrdesetak mandata, a tek nešto veći broj njih pripao je svim ostalim partijama.
Ali od presudnog značaja je, kao i uvek, drugi krug, u koji osim dva prvoplasirana kandidata ulaze i svi oni koji su u prvom osvojili najmanje 12,5 odsto glasova od upisanog broja birača u toj izbornoj jedinici. Opet zahvaljujući dobrom odzivu birača, broj izbornih jedinica u kojima su se u drugi krug plasirala najmanje tri kandidata ovog puta je bio neuobičajeno veliki, čak oko 300. A to, teoretski barem, otvara široke mogućnosti za taktičko glasanje: objedinjavanje glasova svih drugih političkih opcija oko jednog kandidata, kako bi se u što više izbornih jedinica sprečila pobeda kandidata RN.
Melanšon je zato odmah obznanio da će se svi kandidati NFP koji su u drugi krug ušli kao trećeplasirani povući iz trke, kako bi porasli izgledi centrističkih kandidata u suočavanju s predstavnicima RN. Ali iz Makronovog bloka na ovo nije, eufemistički rečeno, uzvraćeno podjednakim entuzijazmom.
U izbornoj noći premijer Atal jeste istupio s porukom da RN u drugom krugu ne sme da dobije više nijedan glas preko onoga što je već dobio, ali nije eksplicitno naglasio da taj poziv važi i kad je reč o situacijama u kojima se pobeda kandidata RN može sprečiti samo glasanjem za protivkandidata iz LFI. Makron je, pak, pozvao da se u drugom krugu stane iza kandidata koji su „jasno republikanski i demokratski“ opredeljeni – što je ispravno shvaćeno kao podrška svim drugim kandidatima izuzev onima Melanšonove LFI: predsednik i drugi iz njegovog okruženja i pre su redovno stavljali znak jednakosti između RN i LFI.
Većinski izborni sistem, delom i osmišljen s namerom da se radikalne opcije drže na margini – istovremeno favorizujući nekadašnje najjače partije – sada radi u prilog RN, jer je sada najjača
Stvar je u tome da Makron i mnogi drugi desni centristi LFI smatraju ništa manje ekstremnom od RN, po nekim aspektima čak i gorom. Ilustrativan je primer dve poznate javne ličnosti, lovca na naciste Serža Klarsfelda i filozofa na lošem glasu Alena Finkelkrauta, obojice jevrejskog porekla, koji su poručili kako bi, suočeni s takvim izborom, pre glasali za kandidata RN nego onog koji predstavlja LFI. Zašto? Zato jer nekako veruju da je Le Penova svoju stranku očistila od rasizma i antisemitizma – što se, po njima, za LFI i njenog kontroverznog lidera (uistinu sklonog skandaloznim istupima) ne može reći.
I to je samo jedan od problema s kojima se najnoviji, očajnički pokušaj oživljavanja tradicionalnog republikanskog fronta protiv RN suočava. Ima dosta onih poput Klarsfelda i Finkelkrauta koji ne žele da glasaju za kandidata LFI čak i ako to znači raščišćavanje puta za pobedu protivkandidatu RN. Kao i, na drugoj strani, onih koji iz puke omraze prema Makronu neće glasati za nekog od njegovih kandidata, makar i uz punu svest da to ide u prilog Le Penovoj i Bardeli. Ovaj tekst je u štampu otišao pre nego što su u utorak uveče zaključene liste kandidata za drugi krug i nije bilo isključeno kako bi u poslednji čas u Makronovom bloku mogli da se otrezne i prihvate kako RN i LFI naprosto ne predstavljaju isti stepen pretnje po Republiku, te postupe u skladu s tim. Ali čak i ako jesu – pitanje je da li bi preporuku kako je u dramatičnim okolnostima i glasanje za kandidate LFI prihvatljivo poslušao jedan stanovit profil francuskih birača.
Tako, recimo, Aleksis Breze u konzervativnom dnevniku Figaro – usput tačno konstatujući kako je Makron hteo da ujedini centar, podeli levicu i izoluje RN, pa omanuo u svemu – piše kako je politički program RN „sigurno na mnogo načina zabrinjavajući“. „Ali šta je s drugom stranom? Antisemitizam, kombinovanje islamizma i levičarenja, klasna mržnja, poreska histerija. S obzirom na dominantnu poziciju LFI u njemu, Novi narodni front je zapravo vektor ideologije koja bi obeščastila i uništila ovu zemlju“, navodi Breze. Možda ovako nešto od Figaroa i može da se očekuje, ali svakako ne zvuči kao poziv na zajedničku borbu protiv RN.
Referendum protiv desnice
Sa RN je, uostalom, stigma odranije već spala, i dobar deo francuske javnosti na ovu stranku danas gleda kao i na svaku drugu, ne smatrajući je više neprihvatljivom, toksičnom političkom opcijom. Pa zato sve navedeno, reklo bi se, nagoveštava kako mobilizacija glasača za suprotstavljanje krajnjoj desnici, u meri u kojoj se o njoj može govoriti, ovog puta neće imati željeni efekt – osim možda da RN zadrži ispod nivoa apsolutne većine u parlamentu. A to neće biti dovoljno da bi izbori bili okončani bilo kakvim drugim ishodom do pobedom te stranke: većinski izborni sistem, delom i osmišljen s namerom da se radikalne opcije drže na margini – istovremeno favorizujući nekadašnje najjače partije – sada radi u prilog Le Penove i zeta joj Bardele (oženjen je njenom sestričinom), prosto jer je sada ona njihova ta koja je najjača.
Ne nedostaje, naravno, ni drugačije intoniranih poruka od pomenutih, onih u kojima se, umesto da se ukazuje šta sve ne valja s Makronom ili Melanšonom – spisak je u oba slučaja praktično neiscrpan – i dalje apeluje na nešto što bi se za ovu priliku moglo nazvati kolektivnom istorijskom svešću Francuza. Takve poruke stižu od ljudi poput Rafaela Gliksmana, koji je predvodio listu Socijalističke partije na izborima za Evropski parlament i doneo joj prvi koliko-toliko pristojan izborni rezultat posle mnogo godina.
Pozivajući sve trećeplasirane kandidate iz prvog kruga da odustanu od nastupa u drugom kako bi se koncentrisali glasovi protiv RN, Gliksman je ocenio kako to što 7. jula sledi više i nisu parlamentarni izbori, nego referendum. „Da li želimo da krajnja desnica na izborima prvi put preuzme vlast? To je jedino što je važno. Svi politički identiteti – levi i desni – prestaju da postoje u situaciji kada se suočavamo s tom mogućnošću. Da li smo spremni da našu zemlju – i zemlju Viktora Igora, Voltera, Rablea – prepustimo porodici Le Pen? To je jedino bitno pitanje“, kazao je on, upozoravajući da se Francuska suočava s mogućnošću „katastrofe (…) kakvu u svojoj istoriji još nije doživela“.
Šta će, onda, biti: liberté, egalité, fraternité – ili au revoir, France?
