Gubitkom pravnog osnova za realizaciju projekta Jadar, Rio Tinto nije obustavio rad na studiji o proceni uticaja na životnu sredinu na kojoj je, kako navode, angažovano oko 40 univerzitetskih profesora sa više od 10 fakulteta i naučnih institucija. Ipak, kada su objavili radne verzije tri studije, na njima su potpisana samo dva profesora a kao učesnici projekta navedena tri fakulteta: Mašinski, Rudarsko-geološki i Tehnološko-metalurški (TMF). „Oni će dati svoje ekspertsko mišljenje i načine kako misle da bi projekat mogao da se izvede, ali od njih ne zavisi kako će biti realizovan. Da li će rešenja predložena od struke biti izvedena ili ne je u rukama državnih organa i kompanije. I kod najbolje koncipiranog projekta koji izradi bilo koji fakultet, ukoliko ga kompanija ne ispoštuje – a naročito kod faznog izvođenja projekata mogu da se nađu kreativni načini da se to izbegne – šta je napisano u projektnoj studiji postaje nebitno jer se realnost sa njom ne poklapa“, kaže redovna profesorka TMF-a Ivanka Popović.
Nakon što je profesor Poljoprivrednog fakulteta proveo dve godine u pravnoj borbi da sazna da li je potpisan kao autor studije za Rio Savu, objavljivanje nacrta studija pružilo je priliku kompaniji da transparentno izađe sa imenima autora. Kako gledate na odluku da to ipak ne učini?
Naravno da kao građanka mogu da budem uznemirena time, ali sa druge strane, pošto poznajem procedure i kako funkcioniše struka, kompanija je ostala u okviru svojih prava – koliko god se to nama ne dopadalo – da ne otkrije imena zato što je to interni dokument čije je delove dobrovoljno dala na uvid javnosti. Kada se ti dokumenti završe i nađu u proceduri pred državnim organima, onda se apsolutno mora znati ko je na njima radio. Događaj na Poljoprivrednom doprinosi konfuziji u kojoj se dovode u sumnju kompetentnost i kvalitet angažovane struke. Javnost već ima određeni rezervisan stav prema univerzitetima u Srbiji jer se nedovoljno razume kako oni funkcionišu i onda se i tu stvara nepoverenje – u poslovne poduhvate fakulteta, istraživanja, obrazovni postupak… Sa druge strane se vrlo rado kitimo rezultatima rangiranja pojedinih fakulteta i istraživačkim uspesima.
Ja mogu da pratim temu Rio Tinta, ali zato što je iz moje oblasti. Žao mi je da se struka na ovaj način zloupotrebljava jer ako nema poverenja u struku, a plašim se da više nema poverenja ni u šta i ni u koga, onda ulazimo u jako težak period
Da li je ta neupućenost jedini uzrok rezervi?
Mislim da postoji namera države – koja je praktično već ostvarena – da se fakulteti u društvenom smislu potpuno skrajnu i da se minimizira njihov značaj i uticaj da ne bi bili relevantan deo društvenog života. I zagovaranje javnog dijaloga u kome ćete da sučelite stručnjake različitih profila, od pravnika do inženjera – služi istoj svrsi. Kakvu sliku javnost može da ima o takvoj razmeni mišljenja? Da li će da je percipira kao slobodu i sučeljavanje različitih stavova ili će, pošto učesnici ne mogu da se slože, pomisliti „ma ovi nemaju pojma“? Teme mogu da budu kompleksne i ako eksperti ne nastupaju na način koji je razumljiv za laičku javnost, onda ih ona dovodi u pitanje. I okreće se društvenim mrežama gde dobija kvazieksperte koji govore o plavim očima i vanzemaljcima.
U kontekstu kovida smo mogli da čujemo komentare lekara da bi neke strukovne rasprave trebalo voditi iza zatvorenih vrata, a ne pred javnošću.
Apsolutno, to nije teniski meč da vi gledate. Drugo, stručni argumenti koji se u njima koriste mogu da budu potpuno nerazumljivi za laika – ja mogu da pratim temu Rio Tinta, ali zato što je iz moje oblasti. Žao mi je da se struka na ovaj način zloupotrebljava jer ako nema poverenja u struku, a plašim se da više nema poverenja ni u šta i ni u koga, onda ulazimo u jako težak period, jer kome će ljudi da veruju? Ako veruju samo svojim najbližima, onda je bilo koji način ujedinjavanja onemogućen. Opšte nepoverenje zaista razara ovo društvo i to vlast koristi da bi pojedine strahove gajila kod ljudi. A istovremeno nameće zakonska rešenja koja sve nas vode u potpunu pravnu nesigurnost. Tako da je strah građana opravdan. I u takvom smutnom vremenu profitiraju obično oni koji gledaju samo svoj interes.
U takvoj atmosferi, poziv na dijalog izgleda tako što vlast poziva aktiviste na poligraf, dok Rio Tinto čak i lično napada stručnjake koji iznose negativno mišljenje. Da li ste videli primer da se kompanija zahvalila na kritici koju su dobili od objavljivanja studija?
Apsolutno ne. Ono što možemo da kažemo ako gledamo unazad 10 godina, bilo koja tema koja je dobila nekakvu formu javnog dijaloga, od primedbi na nacrte zakona u okviru javnih rasprava, do velikih tema – ništa iz toga nije proisteklo. To je bilo zamajavanje ljudi koji su iskreno hteli da učestvuju u dijalogu. Oni su zloupotrebljeni, a vlast je radila kako je htela. Kada se govori o otetoj državi, to u praksi tako izgleda. Deprimirajuće je što vlast to jako dobro radi i nije jednostavno suprotstaviti se tome.
Meni se čini da su trenutno najviše ugroženi ljudi čije delovanje nije usaglašeno sa interesima vladajuće stranke. Hapšenja u Loznici i najave krivičnih prijava – prijava najveće težine – upravo to potvrđuju
Da li bi referendum bio način da se čuje drugačiji glas?
Znamo koliko bi to bilo opasno, imajući u vidu sve nepravilnosti u izbornim postupcima i da nisu bili ispoštovani izborni uslovi. Ako može da se manipuliše izborima, manipulisanje referendumom koji je manje regulisan je još lakše. Plašim se da nas sve ovo, naročito što se dešava u letnjem periodu, vodi ka tom scenariju i tada bismo tek bili u velikom problemu.
Sve više čujemo kritiku da nemamo ni pravnu državu ni mehanizme kontrole koji bi obezbedili da se propisani ekološki standardi sprovedu. Da li mislite da zapadne države, koje su sve zainteresovanije za realizaciju projekta, mogu da imaju sluha za taj aspekt?
Nisam sigurna koliko oni razumeju šta se kod nas dešava. U našoj sredini se međunarodni odnosi često tumače na emotivnom nivou: ko su nam prijatelji, ko nas voli, ko nas mrzi… To ne funkcioniše na taj način, međunarodni odnosi su vezani za udruživanje ljudi koji imaju zajedničke interese. U tom sklopu EU ima jasan interes – ona malo kaska u tehnološkoj borbi i litijumska tehnologija je primer gde bi voleli da postanu samostalniji u odnosu na pre svega Kinu. I ako vide da mi kao država nemamo koherentnu politiku, nametnuće nam svoju.
Argument koji može da nam pomogne je da zagađenje vazduha, vodotokova i tla ne poznaje državne granice. Vi možete da podržite jedan projekat na periferiji Evrope, ali u slučaju realizacije i eventualnih posledica po životnu sredinu, one će uticati na susedne članice EU. Problem je što imamo saradljivu državu sa eksponentima stranog kapitala i bez masovnog otpora nećemo uspeti da zauzdamo ostvarivanje njihovih interesa.
Rio Tinto je obrazložio sakrivanje imena autora studija tvrdnjom da time žele da ih zaštite od „šikaniranja, proganjanja, uvreda i pretnji kojima su izloženi svi zaposleni u kompaniji“.
Meni se čini da su trenutno najviše ugroženi ljudi čije delovanje nije usaglašeno sa interesima vladajuće stranke. Hapšenja u Loznici i najave krivičnih prijava – prijava najveće težine – upravo to potvrđuju. Nažalost, mislim da ulazimo u period gde će se obračunavanje sa neistomišljenicima dići na jedan drugi nivo i da će sve postati surovije. Naše društvo se menja na način koji je neprihvatljiv, naznake za to postoje jako dugo, ali u nekom trenutku se moramo odupreti takvom razvoju. U krajnjoj liniji, možda neki ljudi smatraju da je njima u redu, ali u ovoj zemlji treba da žive i naši potomci kojima treba da ostavimo nešto smisleno u čemu će živeti. A ne da imaju želju da odu, što već mnogi čine.
