Doktorska disertacija nagrađivane britansko-srpske spisateljice Vesne Goldsvorti Izmišljanje Ruritanije: Imperijalizam mašte započeta je 1989. godine, a branjena je sedam godina kasnije. U Srbiji je objavljena 1998, u izdanju Geopoetike, kuće u kojoj će Goldsvorti objaviti sva svoja dela. U toj studiji, književnica rođena u Beogradu, jedina osoba s ovih prostora koja je primljena u britansko Kraljevsko književno društvo i profesorka engleske književnosti i kreativnog pisanja na univerzitetima u Ekseteru i Istočnoj Angliji, pozabavila se konceptom izmišljene zemlje, prvobitno proistekle iz pera pisca mahom avanturističkih romana Entonija Houpa, koja je u britanskom imaginarijumu služila kao svojevrsno platno za izmeštenu projekciju civilizacijskih nada i strahova. „Ovih dana su aktuelne fudbalske utakmice na Evropskom prvenstvu. Kada otvorim medije u Londonu, uglavnom vidim tekstove o sukobima balkanskih navijača koji me podsećaju na dajdžest verziju knjige o Ruritaniji. Moram priznati da me to pomalo i nervira, jer ispada da se slični izgredi nigde drugde ne dešavaju“, kaže za Radar Goldsvorti, koja je posetila Beograd zbog učešća na međunarodnoj konferenciji „Srbija i Balkan: Tri veka zagrljaja s Evropom“ u organizaciji Fakulteta političkih nauka i Centra za britanske studije.
I Balkan i Srbija i Ujedinjeno Kraljevstvo su van Evropske unije. Kako vam ovdašnje teritorije izgledaju iz Londona kao ekstrateritorijalnog prostora?
Ekstrateritorijalni prostor je vrlo dobar opis za Ujedinjeno Kraljevstvo, posebno zato što se spremamo za izbore gde je tema članstva u EU važno političko pitanje. Oni koji bi da se u nju vrate sve više su ispunjeni čežnjom, a oni koji bi da van nje ostanu sve se više boje da mogućnost za povratak postoji. To me podseća na diskusije o SFRJ kroz koje se prelomio niz osećanja, često nesvesnih. Pre deset godina su me pozvali u nemačko ministarstvo spoljnih poslova na skup o obeležavanju stote godišnjice početka Prvog svetskog rata. Neko je u tom pozivu zaboravio da napomene da li treba da govorim u ime Srbije ili u ime Britanije, pa sam govorila u ime obe zemlje. Naravno, pomoglo mi je što su u Prvom svetskom ratu bile saveznice. U prvom redu je sedeo Frank-Valter Štajnmajer, tadašnji ministar spoljnih poslova. Rekla sam da govorim u ime zemlje koja se trudi da što pre pobegne iz Evrope, ali i zemlje koja pokušava, ja mislim, ali nisam sigurna, da u Evropu uđe. Nisam znala da li mi u tom prvom redu nisu verovali za Britaniju, jer se mislilo da će se glasati za ostanak u EU, ili za Srbiju, jer se mislilo da ona očajnički želi u Evropu, što nije obavezno slučaj.
Kada sam jednom kolegi iz Londona prošle godine rekao da je tamošnji opis Srbije i srpskih vlasti kao proruskih toliko redukovan da maši poentu, odgovorio je: „Mi smo o vama prestali da razmišljamo 2000. godine i sada, s ratom u Ukrajini, samo smo se vratili četvrt veka unazad.“ Šta mislite o tom povlašćenom zurenju na Balkan, a zapravo na Ruritaniju?
Divno i komplikovano pitanje. Prvo, Britanija ima lep i čudan običaj da Srbe gura u Evropu, a sama je iz Evrope izašla. Pomažu nam. Ne znam da li da to kažem ironično ili ne. Drugo, na početku moje studije o Ruritaniji stoji citat američke istoričarke Barbare Jevalić koja kaže da se Balkana sete samo kad je tamo rat, a da u vreme mira kao da ne postoji. I to je tačno. Najbolje bi bilo ni da o nama pišu, ni da nas se sete. Tekstovi o fudbalu su naivna stvar, ali svi ih čitaju, i tamo piše: eto, oni vređaju jedni druge, sećaju se ratova iz devedesetih, pa Drugog svetskog rata, pa onda svih sukoba iz prethodnih vekova. Kao da osim ratova ništa drugo ne postoji.
Britanija ima lep i čudan običaj da Srbe gura u Evropu, a sama je iz Evrope izašla. Pomažu nam. Ne znam da li da to kažem ironično ili ne
Kako vidite savremenu Evropu, koja je na izborima za Evropski parlament manje glasala za levicu i zelene politike, a više za desnicu, a kako Balkan i Srbiju?
Studiju o Ruritaniji sam počela da pišem u senci pada Berlinskog zida koji se srušio i na nas, koji nismo bili ni sa jedne njegove strane. Bojali smo se ratova, ali nismo mogli da znamo kako će izgledati. Izdavaču sam je predala na polovini sledeće decenije, kada nam se činilo da se sukobi primiruju, a sada znamo da nije bilo tako. Knjiga je već trideset godina aktuelna. Strašno mi to ide na živce – meni kao piscu ne, ali meni kao osobi koja je odavde, da. Ruritanija je izvorno jedna izmišljena nemačka zemlja u centralnoj Evropi od pre nemačkog ujedinjenja, dok je postojalo mnogo kneževina i državica i u kojoj se dešavalo mnogo štošta što Englezi nisu mogli da razumeju. Kada je filmska industrija napravila brojne ekranizacije Houpovih romana, preselila ju je na Balkan, i svaki počinje istim prizorom: voz se kreće i staje negde ovde, blizu nas. Taj filmski uticaj imperijalizma mašte može se meriti samo s našim susedima Rumunima, Drakulom i Transilvanijom, s tim što je u slučaju Ruritanije reč o deci koju treba dovesti u red i smiriti, a u slučaju Drakule je reč o pretnji Zapadu koji treba zaustaviti tu gde jeste. Mitovi su različiti, a srodni. Žrtve smo činjenice da smo Evropljani, ali nedovoljno, jer u delovima sveta gde bi slični stereotipi bili direktni izraz rasizma, oni se u javnom diskursu ne pojavljuju, čak ni kada žive u glavama političara. Na Balkanu je sezona rasizma i dalje otvorena. Mogu da pričaju da se koljemo i istorijski mrzimo, ali stvar je za njih naprosto takva, pa sebe ne vide kao rasiste.
Kad bi se Velika Britanija vratila u EU, a Srbija u nju ušla, da li mislite da bi se i ta vizura promenila?
Znamo kako su u evropsku zajednicu ušle Rumunija i Bugarska. Stvar se iz korena menja samo ako postoje koraci u oba smera, ako onome Drugom date ono što Englezi zovu the benefit of the doubt, da verujete u njegovu dobru nameru s dozom empatije. Mislim da je toga u Evropi nedostajalo. Iako sebe smatram levičarkom, mislim da je problem uobražene levice to što uvek zna najbolje. Ne oseća potrebu da razume onog Drugog, da oseti i uvaži razlike. Zato imamo takve rezultate za EP, s mnogo podrške populistima. Oni koji bi trebalo da slušaju Drugog i Druge ne umeju da slušaju, nego uvek objašnjavaju.
Rekli ste da ponekada niste sigurni da Srbija želi u Evropu, iako je to njen deklarisani geostrateški cilj. Zašto?
Nedovoljno pratim ovdašnje razgovore, ali kada ih pratim, čini mi se da su diskusije slobodnije nego na Zapadu, da ljudi iskrenije izražavaju svoje stavove. Volim da čitam tabloide, jer sadržaje kao da niko ne moderira. I tu mogu da pročitam da neko smatra da Srbija ne pripada evropskoj sferi, nego BRICS-u ili Rusiji. Ne raspolažem procentima i ne znam da li su to iskrena osećanja ili donekle razumljive reakcije na ono što se ovde dešavalo devedesetih. Ako ovde deo ljudi vidi Zapad kao neprijateljski nastrojen, zašto bi želeo s njim? Onda imate i drugu stranu argumentacije. Evropa ovde investira, otvara radna mesta, traži poveznice sa Srbijom. Ne treba sa mnom razgovarati o tome, jer negujem model univerzitetskog profesora, navodim šta je s jedne strane, a šta s druge. Kad se glasalo povodom Bregzita, u sebi sam dva dana sučeljavala argumente. Zato mi i prija kad ovde vidim nefiltrirana mišljenja. Jer, prostor za diskusiju u britanskim listovima koje čitam ne postoji.
Kad se glasalo povodom Bregzita, u sebi sam dva dana sučeljavala argumente. Zato mi i prija kad ovde vidim nefiltrirana mišljenja. Jer, prostor za diskusiju u britanskim listovima koje čitam ne postoji
Pitanje je koliko bi se ljudi ovde podičili transparentnošću, ali nije loše dobiti spoljašnju perspektivu. U Britaniji ste od 1986. Koliko vas je odredilo to što ste tamo bila predstavnica zemlje koja je ubrzo potom prestala da postoji i kulture koja je počela da nestaje?
Krajem 1995. sam predala disertaciju, branila sam je godinu dana kasnije, a 1998. je objavljena kao knjiga. Svake od tih godina se ovde dešavalo nešto istorijski važno. Uvek sam se iz sebičnih razloga plašila da će rukopis zastariti, a baš takav je zapravo sve vreme aktuelan. Između 1984. i 1986. sam živela na relaciji Beograd – Britanija, onda sam se tamo nastanila, a 1988. sam rešila da s beogradskom diplomom iz jugoslovenske i opšte književnosti radim magistraturu iz engleske književnosti. Nisam htela da u Britaniji studiram jugoslovensku književnost, jer mi je delovalo oportunistički da se maticom bavim negde na njenoj periferiji, mada opravdavam i taj pristup. Na odseku za englesku književnost mi se dopala spisateljica Olivija Mening koja je napisala Balkansku trilogiju smeštenu u Bukurešt. Odlučim da putujem u Rumuniju dva dana nakon egzekucije Čaušeskua. Za to vreme, moje kolege u Londonu misle da pišem o Rumuniji jer znam rumunski. U njihovim očima, išla sam linijom manjeg otpora, a upravo sam to htela da izbegnem i otisnem se u nešto nepoznato. Budimpešta, Bukurešt ili Beograd, sve to im je bilo isto, međusobno zamenjivo. U to vreme je jedan kolega iz Mađarske došao da proučava nešto u britanskoj biblioteci, pa me je jedan docent zamolio da dođem i prevodim mu. Rekla sam da ću doći, ali samo ako kolega govori engleski ili francuski, pošto ja mađarski ne znam. U Engleskoj su naučili ko je gde na Balkanu tek iz ratnih vesti. O drugim delovima Evrope su takođe saznali silom prilika, jer sada u Britaniji živi 600.000 Rumuna i ne znam koliko stotina hiljada Bugara. Sada svi znaju da Sofija i Budimpešta nisu Beograd, nego da je Beograd prestonica nekih ratobornih Srba.
Sada u Britaniji živi 600.000 Rumuna i ne znam koliko stotina hiljada Bugara. Sada svi znaju da Sofija i Budimpešta nisu Beograd, nego da je Beograd prestonica nekih ratobornih Srba
Da bismo se istakli, morali smo da zaratimo. Šalu na stranu, i Britanija je „bivša“ – članica EU, nekadašnja kolonijalna sila… koje su bojazni prisutne u njenom imaginarijumu?
Od Suecke krize, Britanija pokušava da nađe svoju novu ulogu. Njena snaga je na neki način istorijska. Ima zemalja koje i dalje na nivou recidiva prošlosti misle da se Britanija za sve pita, i kad nešto muti, i kad ne muti. Primer je Iran. Britanija takve konspiracije doživljava kao kompliment, ali on nije osnovan. Britanija je dugo već u podređenom položaju u odnosu na Ameriku, ne vuče konce kao ranije. Kada se Bregzit desio, a nisam mu se obradovala, očekivala sam da će se makar vratiti duh kasnog osamnaestog ili ranog devetnaestog veka. Ne kolonizatorski, nego stav da je sve moguće. To se nije desilo. Još uvek su u sistemu evropskih trgovinskih ugovora i taj izlazak iz birokratije se vrlo sporo dešava, što pristalice napuštanja EU frustrira i polako postaju pesimisti. Ne pomaže ni činjenica da su zagovornici povratka u EU vrlo prisutni u medijima.
Beket je po preseljenju u Pariz počeo da piše na francuskom, Crnjanski je pokušao da u Londonu piše na engleskom, doduše neuspešno, a i vi ste kao novi maternji izabrali engleski. Koliko je taj psiholingvistički prelaz uticao na vaše samorazumevanje?
Za ovo pitanje bih volela da imam dva sata. Crnjanski je dobro govorio strane jezike, ali ne i engleski. Deo je te generacije. Čak u prvim izdanjima Romana o Londonu imate greške u engleskom jeziku. S druge strane, u Britaniju sam došla s dobrim poznavanjem engleskog, ali nedovoljnim da bih mislila da ću jednog dana na njemu pisati. Na društvenim mrežama postoji niz šala kako govoriti jezik manjih zemalja u tim zemljama izaziva oduševljenje, a pričati engleski u Engleskoj se podrazumeva, kao da nije podvig. Oni su, dakle, pretpostavljali da sam u Englesku došla kao Nabokov koga je odgajala dadilja i da mi je engleski savršen, a zapravo su sve moje kolege iz bivših britanskih kolonija bile u boljem položaju. Pa opet, engleski sam savladavala postepeno, pre interneta, dok je minut telefonskog razgovora sa Beogradom u pošti koštao pet funti. Manjak kontakta doveo je do toga da mi i srpski malo zakržlja. Bila sam bilingvalna, ali bez savršenog poznavanja nekog jezika. Prvo sam na engleskom pisala kritiku, pa sedam godina memoare, pa deset godina roman. Beketa što se tiče, ako čitate njegovo delo Moloa, jezik je barokni. Kada je počeo da piše na francuskom, stil mu je postao sveden. Sebe vidim na sredini. Pisanje na engleskom mi ne pomaže, bar u tom beketovskom smislu.
Umesto da Evropa evropeizuje Balkan, čini se da je došlo do „balkanizacije“ Evrope u smislu pojave populista-barbarogenija koji možda ne žele da unište Evropu kao što je nestala SFRJ, ali svakako ne žele ni da je ozdrave?
Kad ste mi postavili to pitanje, Evropu sam sagledala kao poluostrvo evroazijskog kontinenta, kao Balkan nekog većeg prostora. Živimo u svetu „glokalnog“, gde je sve istovremeno i globalno i lokalno, po principu spojenih sudova. U smislu svakodnevne kulture, ja više ne mogu da odgovorim šta je evropsko. Populacija se promenila, običaji nisu isti, teško je predvideti ko za koga glasa. Starosedeoci evropskog kontinenta se osećaju ugroženo. To nije nužno balkanizacija u užem smislu parčanja na manje jedinice, ali jeste u smislu načina na koji se politika vodi. Ali, ako bih to nazvala balkanizacijom, bila bih kriva za korišćenje termina „Balkan“ na način kome se protivim. Balkan i Evropa su u suštini isto, teže ka istom, Balkan uvek malo kasni, ali to zakašnjenje nije obavezno negativna stvar, nego je prosto posledica istorijskih činjenica. Čak mi se ni reč „kašnjenje“ u tom kontekstu ne sviđa, jer podrazumeva nekakvo istorijsko takmičenje.
Balkan i Evropa su u suštini isto, teže ka istom, Balkan uvek malo kasni, ali to zakašnjenje nije obavezno negativna stvar, nego je prosto posledica istorijskih činjenica
U Černobiljskim jagodama, koje su vam otvorile vrata u Velikoj Britaniji, pribegli ste za memoaristikom, pošavši od jednog prelomnog ličnog iskustva, odakle ste nastavili da osvetljavate ostatak iskustvenog života čoveka. Šta je bio uspeh te knjige – forma, subalterni motivi, nešto treće?
Čula sam da je Černobiljske jagode u Nemačkoj neko nazvao prvom normalnom knjigom o Balkanu, u kontekstu ratnih iskustava. Kao da sam bila u boljem položaju jer sam se u Britaniju odselila pre samih sukoba, pa nisam morala da pišem o njima. Sećala sam se nečega drugog, ranijeg. S druge strane, ta knjiga se u tradiciju memoarskog pisanja upisala u pravi čas. Sada imate grupu pisaca autofikcije koji pišu nešto slično onome što sam pisala 2005, a tada su Jagode bile takav novitet da ljudi nisu znali kako da je žanrovski odrede. Njena struktura je posledica namerne slučajnosti, ako to nije oksimoron ili paradoks. Naime, počela sam da je pišem u bolnici, na karticama, kao niz fragmenata koji sam u međuvremenu nazvala strukturom grozda. Hronologija postoji, ali fragmenti imaju autonomiju. U jednom trenutku su otkupljena i filmska prava, ali film nije snimljen, jer autori nisu znali kako da rasklope delo i posle ga sklope. S treće strane, devedesetih sam radila kao novinar, i kada je trebalo zaštititi identitet ljudi o kojima sam pisala, bilo mi je lako da im promenim imena. Kada sam posle pisala Černobiljske jagode, bilo je ljudi koji su tražili da ih sakrijem. Osetila bih mučninu, jer me je svaki iskorak iz nefikcijskog boleo. Pa ipak, na kraju su dve ili tri osobe dobile druga imena i živele su u drugim delovima Beograda. Tajms je serijalizovao roman, kao i Bi-Bi-Si za potrebe radija, što se zbog strukture knjige ispostavilo kao veoma pogodno. Sada sam svesna uzroka uspeha knjige, poetičkih i istorijskih, a pisala sam je u senci veoma teške bolesti i tada ih nisam bila svesna.
Rekli ste da ste Gvozdenu zavesu, čiji je podnaslov „ljubavna priča“, pisali kao istorijski roman, a zapravo je vrlo aktuelan. Ne samo na nivou geopolitike, nego i ličnih migrantskih iskustava. Od početka rata u Ukrajini, evropska društva su počela da objašnjenja traže u prošlosti, iako nisu mislila da će to ikada da se ponovo desi. Da li vas je taj povratak istorije iznenadio?
Rekla bih da se istorija ne ponavlja kao farsa, nego kao još veća tragedija, zato što se prethodne traume nisu zalečile. Svi odbijamo pomirljivi prvi korak, nego u trenutku trijumfa zgrabimo što više možemo od onog drugog. Kada sam počela da pišem Gvozdenu zavesu, imala sam ideju da Ruritanija uzvraća udarac. Zemlja s istočne strane zavese u tom romanu sastavljena je od delova svih istočnoevropskih zemalja. Pomalo uzima geografiju Beograda, ali istoriju zajmi od rumunske, bugarske… kada protagonistkinja Milena dođe u Englesku, reč je o konstrukciji Engleske iz osamdesetih koje se lično sećam i istraživala sam je do krajnjih detalja. Tada nisam osećala da će se ideja gvozdene zavese zaista vratiti. Doduše, kriza je u Ukrajini postojala od 2014, iako uvek moramo da idemo korak nazad da bismo joj našli početak. Nisam pisala knjigu pod senkom budućeg rata, ali jeste izašla u februaru 2022. godine. Da li je to dobar ili loš tajming, ne znam.
U tom romanu, Milena je s istočne strane, ali govori engleski, pripada društvenim krugovima zagledanim na Zapad. Džejson isto tako sebe sagledava drugačije od zadatog – sebe vidi kao Irca. Koliko sopstvo duguje identitetima koje gradimo?
Džejson je ono što smo u vreme komunističke samokritike nazivali oportunistom starog kova. Predstavlja se kao Irac, jer je biti Englez u savremenom svetu veoma teško. Svi imaju predrasude o vama. Biti Irac je pozitivna stvar. Zbog njega bih volela da napišem nastavak romana, želim da vidim razvoj njegove karijere. Takvi obično isplivaju na površinu, gde god da žive. Kod Milene me je zanimala ideja sudbine. Osnova je bila Medeja. Možda grešim, ali u svetu u kojem sam odrasla, koncept sudbine se shvatao kao usud, kao nešto unapred zapisano što vam se dešava. Od sudbine nema bega. Zato je njen otac neko ko diktira i ima apsolutnu vlast. Njen san o Zapadu sličan je snu koji je moja generacija imala, gde je Zapad područje bezgranične mogućnosti, a njen odlazak na taj isti Zapad je razuverava. Kao svet u ogledalu koji je zapravo kritika bipolarnog sveta u vreme gvozdene zavese. Kada sam izdavaču predložila naslov romana, rekao je da moramo da ga smekšamo, pa sam u šali pitala može li da bude „ljubavna priča“, i oni su to iskoristili kao podnaslov. To mi je i pomoglo, jer u trenucima kada je bilo teško pisati o samoj zavesi, bežala sam u ljubavni narativ. Mogućnost odstupnice. Kao mit o Evropi. Ljubavna priča o Evropi i anti-Evropi. Ali, Gvozdena zavesa je ljubavna priča koliko je to i Roman o Londonu.
Englezi i Rusi imaju mnoge sličnosti, možda se zato toliko ne podnose. Veliki narodi s velikim ambicijama koji geografski žive na ivicama kontinenta. Na periferiji su, a stvaraju ogromnu evropsku kulturu
Velika Britanija ima komplikovan odnos prema Rusiji. Čehov je jedan od najviše izvođenih pisaca u engleskim pozorištima, u vreme Hladnog rata se govorilo o the Beast from the East (zveri s Istoka, prim. nov.), a 21. vek bio je period masovnog preseljenja ruskih oligarha u London. Da li se percepcija dodatno promenila od februara 2022?
Teško pitanje. Napisala sam roman Gorski u vreme kada su ruski oligarsi apsolutno dominirali londonskim društvom, pa i kulturom. Velike su se pare slivale za izložbe, knjige, nije bilo zabave na kojima oni nisu bili glavne zvezde u fantastičnim odeždama. Ta faza medenog meseca je trajala kratko i definitivno je presečena. Englezi i Rusi imaju mnoge sličnosti, možda se zato toliko ne podnose. Veliki narodi s velikim ambicijama koji geografski žive na ivicama kontinenta. Na periferiji su, a stvaraju ogromnu evropsku kulturu. Kada pogledate Ruse i Britance, zapitate se šta je zapravo centar, a šta je periferija Evrope. Istorijski žive slično u smislu odnosa prestonice i seoskog života. Zato Čehova fantastično postavljaju na scenu. Međusobne fobije su snažne, ali mislim da je sa britanske strane izraženija.
*Ceo intervju možete pogledati i u videu na vrhu teksta, kao i na našem Jutjub kanalu
