U naredne četiri epizode, domaćin Radar Foruma biće Vukašin Milićević, teolog i predsednik Fondacije “Ljuba Davidović” a njegov prvi gost bio je glumac Branislav Trifunović.
„Farsa s elementima tragedije. Teško je staviti sve kroz šta smo prošli u jedan folder: bilo je tragedije, bilo je komedije apsurda, bilo je svakodnevne komike. Najtragičnije je što mi nismo u predstavi – mi to stvarno živimo. To nas svakodnevno udara sa televizije, sa telefona, sa svih strana. Mi živimo farsičnu reprizu tragedije iz devedesetih godina. A ono što bi nas trebalo najviše da zabrine jeste da farsa može biti destruktivna. I te kako“, opisali su sagovornici na početku razgovora kroz dramski jezik stanje u kojem danas živimo.
Kada se suoče s farsom, najjače oružje građana ostaje humor – ne kao bekstvo, već kao sredstvo oslobađanja. Trifunović i Milićević prepoznaju u humoru snagu koja razbija režim i otkriva njegovu unutrašnju prazninu.
„Mislim da je humor oslobađanje. Humor je pokazivanje duha, agilnosti, životnosti. Oni koji danas vladaju nemaju šarma ni duha, i zato ne mogu da pariraju humoru. Sećam se kada je Brnabićka pokušala da ‘ispere’ svoju izjavu o ‘lača mati’ naručivanjem ‘lača mate’ uživo – to je bio transfer blama za sve nas. To samo pokazuje koliko su nesposobni da se suoče sa zdravim humorom. Kada ih humor razotkrije, oni su gotovi. Zamislite da sve ove godine nismo imali humora – ne verujem da bismo preživeli. Ne verujem da bi ova deca danas bila ovakva da nisu od roditelja nasleđivala makar nešto duhovito, nešto što je moglo da preživi uprkos svemu“, dodaje Trifunović.
Nasilje i autoviktimizacija kao sredstvo manipulacije
Jedna od najmoćnijih iluzija koje režimi zasnovani na nasilju koriste jeste predstava o sopstvenoj žrtvi. U političkoj kulturi u kojoj se vekovima učvršćuju narativi o spoljnim pretnjama, „neprijateljima iz šume“ i večitim zaverama protiv nacije, uloga žrtve postaje ključni instrument za mobilizaciju i opravdavanje agresije. Sagovornici Radar Foruma u razgovoru precizno osvetljavaju tu mehaniku, ukazujući na njene korene, ali i na njenu destruktivnu savremenost.
„Kada govorimo o njihovoj kulturi nasilja, govorimo o nečemu što traje decenijama. A istovremeno, sve vreme izigravaju žrtve. To ide na srpski mentalitet: stalno smo napadnuti, stalno neko iz šume vreba. Taj autoviktimološki diskurs služi da legitimiše agresiju. Oni su ekipa ratnih huškača i inspiratora nasilja. Ta uloga žrtve služi da se običan čovek zbuni, naročito oni koji gledaju samo tri ili četiri kontrolisana kanala, da vide kako je njemu teško, svi su protiv njega, a on se stalno izdiže kao feniks. Predsedniku se vratio taj osvetnički narativ, svakodnevno ponavlja da se suzdržava, i da će morati da odgovori. To je narativ koji se stalno vrti: on je taj koji pati, koji trpi, koji se herojski uzdržava, sve u funkciji opravdavanja buduće agresije“, objašnjavaju sagovornici.
U Srbiji, ali i regionu, su se tragedije politizovale do iznemoglosti, žrtve su odavno prestale da budu ljudi – postale su brojke i argumenti za manipulaciju. Umesto da lica i priče žrtava budu sačuvani u kolektivnom pamćenju, njihov identitet biva zamenjen ciframa, pogodnim za svaku vrstu političke trgovine, dodaje Milićević.
Kada govorimo o njihovoj kulturi nasilja, govorimo o nečemu što traje decenijama. A istovremeno, sve vreme izigravaju žrtve. To ide na srpski mentalitet: stalno smo napadnuti, stalno neko iz šume vreba. Taj autoviktimološki diskurs služi da legitimiše agresiju. Oni su ekipa ratnih huškača i inspiratora nasilja. Ta uloga žrtve služi da se običan čovek zbuni
„To najbolje vidiš kod nas, ali i u Hrvatskoj, pošto su to dve strane istog novčića, koliko su važni brojevi, koliko su nevažna lica u stvari, konkretne žrtve. Njima je bitno da li bi bilo, ne znam, 700.000, 100.000, 400.000. Oko toga se vodi rasprava. A oko imena i prezimena, kao i ličnih sudbina tih ljudi – o tome niko ne vodi računa“, dodaje.
Trifunović se nadovezao spomenuvši i NATO bombardovanje.
„Mi i dalje ne znamo ni koliko je ljudi poginulo u bombardovanju. To jadno dete koje je bombardovano, Milica Rakić, koristi se kao neki simbol, ni kriva ni dužna zbog sveg tog zla, sve te žrtve dobiju imena tek kad nekom treba da manipuliše tim imenima. I te cifre stalno variraju, zato što su moneta za potkusurivanje. Mi se i dalje nismo suočili sami sa sobom, šta se sve desilo i zašto se desilo. Vlastima uvek treba neprijatelj, narodu ne treba. Mi vidimo da nema više problema sa ljudima koji dolaze iz Bosne, Hrvatske, narod kao takav, ali vlast ima, zato što neprijatelji moraju da postoje da bi ta politika mogla da opstane“, napominje.
Moral i politika
Čini se da u društvima duboko narušenih institucija, gde su etička načela zamenjena čistim pragmatizmom moći, odnos između morala i politike postaje, kako naglašava Milićević, suštinsko pitanje – kako govoriti o odgovornosti i etici kada oni koji bi trebalo da snose posledice svojih dela nikada to ne čine?
„Pozivanje na brigu o žrtvama trebalo bi da bude nekakvo uzvišeno, moralno načelo. A vidimo da se njime potpuno manipuliše. Kada treba da se da nekakav moralni sud o važnim pitanjima – šta se dogodilo u Srebrenici, šta na Kosovu – onda se pravi obrat. Prelazi se iz sfere morala, preleće se u politiku. Kaže se: ‘Ne mogu da se izjasnim, to je političko pitanje’.“
“Teško je govoriti o moralu u savremenoj srpskoj politici. Mi to stalno tražimo kao građani ove zemlje – da neko ima bar malo morala, da podnese ostavku, da za neku grešku preuzme odgovornost. A toga nema. Niko nikad nije bio kriv. Niko od tih ljudi, svi znamo koliko je bilo korupcije u ovoj zemlji. Niko nije bio u zatvoru. Bukvalno niko. U Hrvatskoj hapse, u Bosni hapse, pa i u Rumuniji. A ovde? Nema političara koji je završio u zatvoru. I zato ne možemo da govorimo o moralu u politici. Svaki političar ovde zna da može da radi šta hoće i da neće završiti u zatvoru“, dodao je Trifunović.
Srpsko društvo je naučeno da politiku posmatra kao prljavu igru „drugih“, a ideja da je svako pojedinačno odgovoran za stanje zajednice deluje subverzivno. Milićević i Trifunović jasno ističu da istinska demokratija počinje tek kada građanin prepozna da politika nije apstraktna – već da određuje njegov svakodnevni život.
Svi znamo koliko je bilo korupcije u ovoj zemlji. Niko nije bio u zatvoru. Bukvalno niko. U Hrvatskoj hapse, u Bosni hapse, pa i u Rumuniji. A ovde? Nema političara koji je završio u zatvoru. I zato ne možemo da govorimo o moralu u politici. Svaki političar ovde zna da može da radi šta hoće i da neće završiti u zatvoru
„Svako od građana ima pravo da kaže šta mu se ne sviđa. I niko, ni političar, ni bilo ko drugi, ne sme da mu kaže ništa protiv toga, niti da snosi bilo kakve posledice zbog onoga što je rekao. Zvuči banalno i prosto, ali zapravo nije. Tek kad to vratimo u javni prostor, možemo govoriti o stvarnoj demokratiji. Građani moraju da shvate da je odgovornost na njima. Da ne beže od politike. Politika nije ništa strašno, bez obzira što nas decenijama ubeđuju suprotno. Što bi rekao Breht: najgora vrsta nepismenosti je politička nepismenost. Jer političar određuje cenu krompira, cenu obuće, sve. Sve je politika. Film je politika, muzika je politika, novine su politika, krompir na pijaci je politika”, dodaje Trifunović.
Govoreći o medijskoj sceni, sagovornici se slažu da je ona u Srbiji izgubila čak i iluziju profesionalizma. „Čak i ljudi iz Hrvatske i Bosne, koji imaju svega i svačega, šokirani su šta se kod nas dešava na televiziji, da neko to izgovara na televiziji. Psihologija bi se ozbiljno zabrinula šta to govori o društvu u kojem takav javni govor postoji. To je totalna kulturna destrukcija“, kaže Trifunović.
„To je opet stvar koja ne može da se razume ako se ne okrenemo ka pitanju agresije. Dakle, to je samo jedan oblik agresije. Jedna kič forma agresije, veoma napadna, to je agresija koja je usmerena prema stotinama hiljada, prema milionima ljudi“, podvlači Milićević.
Za SNS su ljudi broj koji ima cenu
U srcu sistema koji se temelji na manipulaciji i nasilju stoji duboko ukorenjena mizantropija: pogled na ljude kao na oruđe koje se može upotrebiti, potrošiti i odbaciti. Milićević ukazuje da iza političkih kulisa stoji dehumanizacija, ne samo protivnika, već su čak i najodaniji simpatizeri SNS pretvoreni u bezlične brojeve.
„Oni te svoje ljude, članove stranke ili šta god da su, vide kao broj koji ima cenu. Tri hiljade, pet hiljada, sedam hiljada – idi tamo, evo ti ovo, stani tamo ispred Skupštine. Niko od njih ne zna zašto je tamo. Oteti su od svojih života, ne svojom voljom, da brane nešto što ne razumeju. Sede u šatorima i nešto su ljuti, primili su tu ljutnju sa vrha i nesebično je dele narodu. Ali su i oni potrošna roba. Oni će te ljude lako kupovati da bi ih isto tako lako i prodali kad dođe trenutak“, priča Trifunović.
Oni te svoje ljude, članove stranke, vide kao broj koji ima cenu. Tri hiljade, pet hiljada, sedam hiljada – idi tamo, evo ti ovo, stani tamo ispred Skupštine. Niko od njih ne zna zašto je tamo. Oteti su od svojih života, ne svojom voljom, da brane nešto što ne razumeju.
Ono što posebno zabrinjava, dodaje glumac, jeste potpuno urušavanje racionalnog diskursa u javnom prostoru.
„U njihovom javnom prostoru nemate nijednog čoveka koji je iole smiren, koji govori racionalno. Nijednog. Čak ni scenografija nije racionalna. Pogledajte studije kao što je kod Jovane Jeremić – sve je potpuno haotično. Setite se i pokušajte da nađete jednog člana Srpske napredne stranke koji govori smireno, argumentovano. Ja ga ne znam. Nisam ga video sve ove godine.“
Pokušaj kolonizacije nasleđa Zorana Đinđića
U političkoj istoriji Srbije retki su trenuci kada su građani mogli da politiku dožive kao prostor kreativnosti, a ne kao polje korupcije i nasilja. Sagovornici su time poveli i temu Demokratske stranke, a Milićević je, govoreći o Zoranu Đinđiću, upitao šta je prva asocijacija – 5. oktobar, atentat?
„Kada se kaže Demokratska stranka, prva asocijacija mi je Zoran Đinđić. Sve je to on: i 5. oktobar, i atentat. Kao klincu, bilo mi je uzbudljivo da to gledam, još od VHS kaseta sa 9. martom. Kroz njega sam shvatio da politika nije nešto odvratno i prljavo, nego da može biti kreativna – kao prazan papir na koji umetnik piše ili slika. Đinđić je pokazao da političar može da kreira, da stvara novo.“
Sagovornici ukazuju da je Đinđićeva jedinstvenost bila u njegovoj neraskidivoj vezi ideje, stila i načina delovanja.
„On je bio simbioza svega. Nismo imali zamenu za njega, ni za to šta je govorio, ni za to kako je radio, ni za način na koji je doživljavao svoju državu. Zato ne mogu da odvojim jedan deo i kažem: to je Đinđić. Cela slika ostaje, i danas, toliko godina posle atentata. Meni je i dalje to neka vrsta fotorobota kako političar treba da izgleda ili barem da se ponaša“, dodaje Trifunović.
Ubistvo Zorana Đinđića ostaje rana koja još uvek određuje odnos prema pojmu promene i odgovornosti. Milićević i Trifunović pokreću važno pitanje: da li su mladi, koji danas protestuju, intuitivno prepoznali značaj Đinđićeve misije, i da li njegovo delo konačno nalazi novo mesto u političkoj realnosti?
„Mislim da on ima i te kako svoje mesto. Ovi studenti, šetajući po fakultetima, stalno se dotiču Zorana Đinđića. Nisu oni puno znali o njemu – slabo pamte i Tomu Nikolića – ali kad im pričaš o Zoranu, vidiš da postoji interesovanje. Fondacija Zorana Đinđića je slala njegove knjige na fakultete i svaki put je bio red za te knjige, dok se sve ne podeli. To ti govori koliko su gladni drugačijih ideja“, dodaje glumac.
On je bio simbioza svega. Nismo imali zamenu za njega, ni za to šta je govorio, ni za to kako je radio, ni za način na koji je doživljavao svoju državu. Zato ne mogu da odvojim jedan deo i kažem: to je Đinđić. Meni je i dalje to neka vrsta fotorobota kako političar treba da izgleda ili barem da se ponaša
Trifunović ističe i koliko je lako prepoznati razliku između Đinđićeve političke filozofije i današnjeg stanja.
„Samo treba pustiti bilo koji govor Zorana Đinđića i staviti ga pored bilo koje izjave Aleksandra Vučića. Ogromna je razlika u svemu: u jeziku, u tonu, u nameri. Đinđićev govor se stalno vraća, zato što u srpskoj politici stalno nedostaje ono što je on unosio, pogotovo poslednjih 13 godina. Mnoge stvari koje je Đinđić govorio pred smrt ticale su se upravo ovoga što danas živimo. Sećam se njegovog razgovora sa Šešeljem devedeset i neke, na nekoj tribini, gde je tačno rekao šta će se desiti ako ovi dođu na vlast. I desilo se. Ali ne možeš ubiti ideju samo zato što si ubio čoveka koji je bio u pravu”, podseća Trifunović.
Ubistvo Zorana Đinđića nije zaustavilo samo jedan politički pravac, već je otvorilo prostor za dugogodišnje manipulisanje njegovim imenom i idejama.
“Vučić je pokušao da kolonizuje Đinđićevo nasleđe. Od početka vlasti, deklarativno se nije diralo u njegovu uspomenu, ali je vođena bespoštedna kampanja protiv Demokratske stranke. I to traje i danas. I dalje slušaš priče o ‘žutom ološu’, i to čak i za ljude koji nikada nisu imali veze sa DS-om. To ti pokazuje koliko im Đinđić i ono što je predstavljao i dalje smeta“, ističe Milićević.
Skrivena fascinacija i neuspešna imitacija
Nastavljajući temu, sagovornici napominju da odnos aktuelne vlasti prema Zoranu Đinđiću otkriva duboku, potisnutu fascinaciju. Ta fascinacija, pomešana sa zavišću i mržnjom, stvara paradoksalno ponašanje: s jedne strane pokušaj da se preuzme simbolički kapital Đinđića, a s druge strane neprekidna demonizacija svega što je predstavljao. Milićević pokušava da definiše takvu vrstu ambivalencije, dok Trifunović osvetljava patologiju, pokazujući koliko je nemogućnost autentičnosti u temelju takve politike.
„Mislim da ga duboko fascinira Zoran Đinđić. Što nikad neće biti Zoran Đinđić. On to zna. Nema ništa svoje, pokušava da kopira studentske proteste, šetnje, blokade, sve. Nije autentičan, nije učen, nema specifičnost. Đinđić je bio specifičan čovek. I ta harizma koju je on imao, ovaj bi dao sve svoje iz šatora da ima dvadeset grama toga. Pametan je, vešt, zao – i prepoznao je da Đinđić ima trag, i zato je pokušao da preuzme Đinđićevo nasleđe, da uzme deo glasača Demokratske stranke. Ali ta mržnja traje odavno. Ima neki issue, što bi rekli stranci, sa Zoranom Đinđićem.“
Srpska napredna stranka zapravo nije politička stranka. Ona funkcioniše kao kartel, kao korporacija, u nekim aspektima kao sekta, kao piramidalna šema. To je paralelna institucija u političkom sistemu koja ga zaposeda kao parazit, spolja ga okupira i potpuno uzurpira. U političkom sistemu ne ostaje ništa osim nje
Domaćin Radar Foruma dodao je i suštinsko zapažanje:
„Srpska napredna stranka zapravo nije politička stranka. Ona funkcioniše kao kartel, kao korporacija, u nekim aspektima kao sekta, kao piramidalna šema. To je paralelna institucija u političkom sistemu koja ga zaposeda kao parazit, spolja ga okupira i potpuno uzurpira. U političkom sistemu ne ostaje ništa osim nje. I zato je Demokratska stranka bila takav problem – jer je bila na putu da postane ozbiljna stranka, sa korelacijom između političkih praksi i principa. DS je postao simbol i realni forum moguće alternative, i zato je bio predmet sistematske destrukcije”, napominje Milićević.
Opsesivno uništavanje Demokratske stranke i njene simbolike sagovornici su opisali ne samo kao taktiku već i neku vrstu psihološkog obrasca navodeći da je trenutna vlast oblikovala unutrašnje neprijatelje da bi održala vlastitu sliku.
„Demokratska stranka jeste ličila na stranku, bila je velika stranka u jednom trenutku, ali mi je fascinantno zašto tolika količina mržnje. To otimanje, to ti je kao u zombi filmovima: oni te ugrizu i ti postaneš kao oni. Oni moraju da te inficiraju. Da te unište iznutra. Ili im je DS služio kao unutrašnji neprijatelj, jer drugog i nisu imali. Zato su morali da od nje naprave te kao neke zlotvore – žuti ološ, žuti lopovi”, dodaje Trifunović.
Izneverena očekivanja i propuštene šanse
Iako je period dominacije Demokratske stranke u srpskoj politici bio nesumnjivo bolji od trenutne političke i društvene devastacije, napominje Milićević, to ne znači da su tadašnji lideri ispunili sve što se od njih očekivalo. Između nade i stvarnosti ostala je velika pukotina, bolni kompromisi, koji su, kako sagovornici ukazuju, srušili poverenje građana upravo kada je bilo najpotrebnije.
„Meni se stalno u glavi vrte Senekine reči: ako si samo bolji od najgoreg, to još uvek ne znači da si dobar. Period kada je Demokratska stranka vodila vodeću ulogu bio je neuporedivo bolji u svakom smislu – političkom, kulturnom, socijalnom – od ovoga u čemu smo sada. Ali ostala su mnoga neprijatna pitanja: propuštene prilike, ozbiljni propusti, izneverena očekivanja”, kaže Milićević.
“Vera naroda, ona građanska svest koja je uz Đinđića i kasnije uz Demokratsku stranku očekivala promene – obrazovanje, kulturu, poljoprivredu – polako je izneverena. Otuđenje nekih članova stranke od običnih ljudi, korupcija, pomirenje sa SPS-om, sve to je doprinelo gubitku poverenja. Kao građanin, mogu da razumem političke kompromise, ali teško mogu da razumem ono pomirenje ispod Zoranove slike. Ja to ne razumem, kao ni to koketiranje sa desničarenjem“, nadovezao se Trifunović.
Milićević i Trifunović jasno ukazuju da je upravo građanska komponenta – spremnost na kritiku, solidarnost, autonomno mišljenje – jedini stvarni odgovor na destrukciju koja decenijama vlada.
„Mi smo izgubili građansko društvo koje je postojalo oko Demokratske stranke. Postojali su ozbiljni profesori, intelektualci, ljudi koji su mogli da govore o svemu. Ogromna većina je otišla ili se povukla. I nismo posle toga imali građansku opciju u punom smislu. Ima pokušaja, ima nečega što se sada postavlja, ali to nije taj obim. Ljudi su skeptični, opečeni. Neće da daju javnu podršku čak ni kada se slažu”, jasan je Trifunović.
Nema veće pobede za građansko društvo od ove dece – iz Sandžaka, studenata iz cele Srbije, iz Kraljeva, Niša, Beograda – koji stoje zajedno, sa svojim zastavama, svojim bogovima, ali u istoj zemlji, sa istim željama. Oni ruše celu kulu od karata onih koji nam godinama govore o neprijateljima, ratovima, o tome da je uvek neko kriv. Evo, nije tačno. Evo, vidiš da može
Govoreći o studentskim akcijama i njihovim uspesima, Milićević je posebno istakao protest u Novom Pazaru, navodeći da je to „konstituisanje nacije“. U vremenu kada se čini da su svi mostovi spaljeni, snaga mladih, koji bez straha i predrasuda grade novu vrstu solidarnosti, pokazuje da postoji šansa za drugačiju budućnost. Složni su sagovornici za kraj epizode da je njihova zajednička borba – uprkos nacionalnim, verskim i političkim razlikama – najava društva koje odbija da živi u starim obrascima mržnje i podela.
„Bio sam u Novom Pazaru pre deset godina, radio predstavu sa klincima koji su sada u protestima. Posadili smo tada to seme koje sada gledamo kako raste. I nema veće pobede za građansko društvo od ove dece – iz Sandžaka, studenata iz cele Srbije, iz Kraljeva, Niša, Beograda – koji stoje zajedno, sa svojim zastavama, svojim bogovima, ali u istoj zemlji, sa istim željama. Oni ruše celu kulu od karata onih koji nam godinama govore o neprijateljima, ratovima, o tome da je uvek neko kriv. Evo, nije tačno. Evo, vidiš da može. Postoji to seme. I to je budućnost ove zemlje. To je ono za šta moramo da se uhvatimo, svi, bez obzira na stranu, levo ili desno. To su klinci koji nas uče da izmenimo tu mržnju koju su nam usadili. I samo tako ovo društvo može da krene napred”, zaključuje Trifunović.
*Ceo razgovor Vukašina Milićevića i Branislava Trifunovića u dvadeset šestoj epizodi Radar Foruma možete pogledati u videu na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i na televiziji N1
