„I najduži put počinje prvim korakom“, zapisao je davno kineski filozof Lao Ce. Ali nisu svi koraci isti. Neki ostavljaju tragove dublje od onih koje može oprati prva kiša.
Petar Gardović i Uroš Kačarević nisu samo hodali 90 kilometara od Beograda do Novog Sada – oni su gazili preko sumnje, preko bola i umora, dok je pred njima stajala samo vera u nešto veće od njih samih. Na leđima su uz rančeve nosili i teret generacija pre njih, mladosti kojoj su rekli da ćuti, da trpi, da se ne buni. Na svakom koraku, nepoznate ruke pružale su im hleb, reči ohrabrenja, poglede u kojima su čitali da je ono što rade – oslobođenje, spas. To nije bila samo šetnja, bila je to linija razdvajanja između pasivnosti i otpora, između generacije koja ćuti, koja se povlačila i provlačila, i one koja je konačno odlučila da progovori i krene napred. Demonstracija volje, otpora i solidarnosti…
Svoja iskustva i emocije koje su doživeli tokom „Sremskog marša“ u poslednjoj epizodi Radar Foruma koji vode studenti, opisali su Petar Gardović, student Fakulteta političkih nauka i njegov kolegu Uroš Kačarević, student Fakulteta organizacionih nauka.
Svaki pokret ima svoj simboličan početak, mesto sa kog se kreće ne samo fizički. Tako si se i studenti pred veliki marš simbolično okupili ispred Fakulteta dramskih umetnosti odakle je i krenula čitava borba.
„Toliko je ljudi došlo da nas isprati, iako nisu poznavali nikog ko šeta. Došli su da isprate nas, da nam pruže podršku… Istovremeno, delovalo je kao da nas ispraćaju u vojsku, jer su ljudi zaista sa toliko emocija i toliko ljubavi i podrške nas bodrili, da je to bilo mnogo više od te ekskurzije, kako nam je delovalo“, seća se Kačarević.
Ali protest nije statistika već trenutak u kojem pojedinci, iz svojih kuća, sa terasa, iz dvorišta i sa prozora prestaju da budu samo posmatrači, što su studenti doživeli u svim mestima kroz koja su prošli – u Batajnici, Novoj Pazovi, Staroj Pazovi…
„Ako čak i jedan čovek sam izađe na terasu i mahne nam, mi smo ga pozdravljali megafonom, stajala je cela kolona“, dodaju studenti.
Doček za oslobodioce
U Novoj Pazovi, scena je bila još snažnija, kažu. Dok su studenti prilazili školi, dočekale su ih žene, prosvetne radnice, koje su već 15 dana same držale blokadu. Njihova odlučnost bila je dokaz da otpor nije pitanje fizičke snage, već snage volje.
„To je bio još emotivniji trenutak jer smo mi, na neki način, njima našim govorom pružili podršku, ali smo i pokazali celom narodu Nove Pazove, kojih je bilo više od 2.000 sigurno, da treba da stanu uz te žene“, dodao je Gardović.
A onda im je postalo jasno da se protest ne odvija samo među onima koji su krenuli iz Beograda, već da se širi kao talas. U jednom trenutku, ljudi su spontano odlučili da ih prate.
„Vidim da nas ima mnogo više nego što nas je došlo u Novu Pazovu, uopšte mi nije bilo jasno šta se dešava, odakle su ti ljudi. Kada sam pitao nekog prolaznika, on mi je rekao: ‘Mi imamo dogovor da vas pratimo od svakog mesta do narednog’. Pogledao sam sa strane, malo se odvojio i shvatio da ne mogu da vidim kraj kolone“, opisuje student FON-a.
Ali, kako kažu, najjači trenutak do tada desio se kada su stigli do Stare Pazove. Kolona je stala da bi se grupisala, a onda su ugledali traktore i poljoprivrednike. Doček u Staroj Pazovi nije bio samo puko gostoprimstvo, već znak da su ljudi prepoznali vrednost onoga što studenti rade. Hrana koju su im pripremili – 50 kilograma pečenja, sremske kobasice, gulaš, slatkiši – nije za njih bila tek obrok, već čin solidarnosti i nade. „Ne toliko zato što smo bili gladni, već zato što nismo mogli da verujemo koliko je ljudima značilo što ćemo proći kroz njihovo mesto. Bukvalno su nas dočekali kao oslobodioce“, rekao je Kačarević.
Noć je padala, temperatura je opadala, a svaki sledeći korak bio je teži od prethodnog. Prvi dan puta je odmicao, a dolazak u Inđiju bio je više od obične tačke na ruti – bio je na neki način obećanje da mogu izdržati do kraja. Ali pre nego što su stigli do mesta odmora, morali su preći nadvožnjak koji je u tom trenutku delovao kao simbolična kapija između napora i nagrade.
„Kada je na vrhu tog nadvožnjaka trebalo da ugledamo grad kao našu finalnu destinaciju tog dana, zatekli smo vatromet, koji nam je poručio da ljudi dole čekaju, da nam prave veliki doček, i to nas je dodatno hrabrilo“.
Tela su bila iscrpljena, noge izranjavane, ali niko nije želeo da se zadrži predugo. Studenti su ustajali, oblačili se i kao da se ništa nije dogodilo – krenuli dalje. Kao da su tek tada shvatili da se ne vraćaju nazad. I tada im je postalo jasno – oni će doći do Novog Sada. Ne zato što moraju, već zato što više ne mogu da stanu
I u Inđiji ih je sačekala ista slika – zagrljaji, suze, aplauzi. Sve im je ličilo na doček pobednika, na čin zahvalnosti i poštovanja koje su studenti nesvesno izazvali. Međutim, sala u kojoj je trebalo da prenoće ostala je zaključana… i dok su institucije zatvarale vrata, ljudi su ih otvarali. „Koliko su nas lepo ugostili – pored sve te hrane, obezbedili su nam i šatore, i vreće za spavanje, ćebiće, stiropor, neki grejače, znači sve što nam je trebalo da izdržimo tu noć i da možemo nastaviti naš put“, prepričava Uroš navodeći da ljudi nisu želeli samo da im olakšaju noć, već da im pokažu da je svaka njihova žrtva primećena i poštovana.
Ujutru je usledio još jedan test. Tela su bila iscrpljena, noge izranjavane, ali niko nije želeo da se zadrži predugo. Studenti su ustajali, oblačili se i kao da se ništa nije dogodilo – krenuli dalje. Kao da su tek tada shvatili da se ne vraćaju nazad. I tada im je postalo jasno – oni će doći do Novog Sada. Ne zato što moraju, već zato što više ne mogu da stanu.
Opisujući naredne deonice i stajališta, slike podrške bile su nepromenjene, a Gardović se prisetio da je i jedno stado ovaca instinktivno krenulo za njima (kako to obično i biva za onima koji idu pravim putem), te da su morali da zastanu kako bi pomogli pastiru da ih vrati. Ipak, najemotivniji trenutak za Uroša bio je jedan transparent koji mu se snažno urezao u sećanje.
„Na tom transparentu je pisalo: ‘Ne govorim, kažite za mene. Deca sa posebnim potrebama.’ Majka je stajala sa svojim sinom i držala taj transparent. Kada sam to ugledao, naprosto sam se rasplakao. Morao sam da se sklonim sa strane da dođem sebi.“ To je za njega bio trenutak kada je protest prestao da bude samo studentska borba i postao borba svih koji nisu imali priliku da budu deo nje.
Pred sam kraj, Novi Sad je u isto vreme delovao i blizu i daleko. Svaka pređena ulica bila je nova borba, svaka pređena raskrsnica još jedan test volje. Ali nijedan od njih nije želeo da stane. „Fizički sigurno najteži deo puta i ja sam, maltene, svaki korak brojao, jer sam bio na ivici da ne izdržim. Noge su me bolele, upale, žuljevi, ali sam imao sliku u glavi – šta nas čeka u Novom Sadu.“
Euforiju je zamenila bolna tišina
A onda, dok su se približavali Petrovaradinu, umor je ustupio mesto emocijama. Transparent koji je nosio jedan dečak rekao je sve o tome kako su studenti doživljeni u tom gradu. „‘Dobrodošli, naši oslobodioci.’ To sam prvi put video tamo pred tvrđavu i to me jako pogodilo.“
Novi Sad nije bio samo cilj, već mesto gde su njihove poruke, njihovi zahtevi i njihova borba dobili svoj puni smisao. To su najbolje shvatili kada im je rečeno da će do Železničke stanice nositi vence – suze, na kojima su ispisana imena onih koji su izgubili živote. „Igrom slučaja, bio sam među prvim redarima u tom trenutku i meni je zapalo da nosim tu jednu suzu. Kada sam to dobio, bilo mi je jako emotivno, celim putem sam osećao težinu tog trenutka“, dodaje Kačarević.
A onda – most. Do tada su već navikli na podršku, ali ono što ih je dočekalo na mostu ih je potpuno slomilo. Ljudi nisu samo mahali i pozdravljali – oni su skakali na njih, grlili ih, kačili im medalje, davali cveće, kao da su zaista oslobodili grad.
„Pogledao sam moje kolege i video da svi oni plaču, i onda sam se i ja rasplakao. U tom trenutku, svaki put kada bih napravio kontakt očima sa nekim iz mase, on bi krenuo da plače, i ja bih krenuo da plačem. To je po meni možda bilo najbolje iskustvo u životu koje sam ikada doživeo.“
Dolazak u Novi Sad bio je vrhunac puta, ali poslednji kilometri nisu doneli osećaj olakšanja. Naprotiv, kako su se približavali Železničkoj stanici, euforija je postepeno ustupala mesto tišini i teretu sećanja. Hodali su poslednjom ulicom, ali više nisu brojali korake od umora – svaki korak bio je težak zbog svesti o tome gde zapravo idu.
„Meni je taj put imao dve faze. Prvi deo, 20 minuta pre skretanja u bulevar, bio je ispunjen srećom zbog svih tih ljudi. Ali onda, kada smo skrenuli u bulevar i kada sam ugledao železničku stanicu, sve se promenilo. To mi je bukvalno promenilo celu situaciju u glavi i psihički sam se osećao mnogo lošije“, kaže student FPN.
Udaljenost više nije bila fizička prepreka. Stanica je bila tu, vidljiva, blizu, ali nikada dalja u osećaju. Više nije bilo reči, nije bilo slogana, samo muk i pogled spušten ka pločniku. „I svaki korak do Železničke stanice mi je bio sve teži i teži, ne fizički, jer fizički sam ionako bio loše, već psihički.“
Nije to bio samo čin odavanja počasti, već trenutak u kojem je postalo jasno zašto su hodali svih 90 kilometara. „Nisam mogao da procesuiram šta se dešava oko mene, jer su me emocije potpuno preplavile.“
Bila je to poslednja potvrda da nisu bili sami, da su uspeli, da su u tih nekoliko dana promenili ne samo sebe, već i svaki grad kroz koji su prošli
Tišina. Umesto aplauza, umesto govora, samo svetlost bliceva sa telefona, samo osećaj zajedničkog bola. Nakon toga, više nije bilo snage za stajanje. Noge koje su izdržale kilometre, popustile su pod težinom emocija. Neki su seli na asfalt, neki su se samo grlili u tišini, dok su im ljudi iz mase prilazili da im pruže vodu, hranu, utehu. Želeli su da ih zaleče, makar simbolično. „Organizovali su masažu ispred Železničke stanice za sve nas. Stajao je natpis: ‘Masaža i istezanje za naše oslobodioce’. Masirali su svakog od nas, one koji su šetali.“
Bila je to poslednja potvrda da nisu bili sami, da su uspeli, da su u tih nekoliko dana promenili ne samo sebe, već i svaki grad kroz koji su prošli. A kada su krenuli ka fakultetima, da konačno pronađu mesto za odmor, osećali su više od umora, osećali su istoriju u svojim koracima.
„Cela ta noć na fakultetima, a potom i protest, prošli su veličanstveno. Kada je protest počeo u tri sata, nisam imao osećaj koliko ljudi ima, ali u trenutku kada su se spojila sva tri mosta i masa, tada sam prvi put video – čoveče, koliko nas je.“
„Dozvoli mi da te vratim kući“
Povratak kući bio je još jedan dokaz koliko su ljudi prepoznali njihovu borbu. Oko 700 taksista došlo je da ih besplatno vrati u Beograd. „Mislim da je taj trenutak, kada su taksisti došli po nas, bio pečat na sve što se desilo. Ne mogu da opišem koliko mi je značilo kada mi je jedan taksista prišao, video da jedva hodam i rekao: ‘Jesi ti šetao? Dozvoli mi da te ja vratim kući.’“
Kasnije su saznali da im je podršku pružila i Madona, ali i da su nominovani za Nobelovu nagradu. „To nas je dodatno motivisalo. To je velika stvar, potvrda da sve ovo ima smisla.“
Kada su stigli u Beograd, vratili su se na blokade koje su mesecima održavale duh protesta. Povratak u svakodnevni život bio je nemoguć, jer su sada znali koliko toga može da se promeni kada se ljudi usude da ustanu.
U nekoj normalnoj zemlji, ono što mi tražimo uopšte ne bi bilo predmet rasprava, a kamoli povod za blokadu. Mi se sada borimo da ovo budu poslednje studentske blokade u Srbiji
Petar Gardović
Na Gardovićevu opasku da mu se društveni život dosta promenio od početka blokada – s mnogim ljudima je izgubio kontakt, iako veruje da će se žrtva isplatiti – Kačarević je rekao da su mu blokade pojele ili slobodno vreme ili energiju.
„Svi smo ovde zbog višeg cilja i nije mi žao zbog toga. Ispunjava me da na blokadama vreme provodim s pametnim, mladim ljudima, kolegama koji se od mene često razlikuju, a koje nikada ne bih upoznao da se blokade nisu desile. Moć je upravo u tome što smo prevazišli razlike“, predočio je on.
Petar je izneo zanimljivu anegdotu – nakon što se nije video s roditeljima više od nedelju dana, njegova majka mu je javila da će doći do fakulteta da zajedno popiju kafu.
„Znam da imamo njihovu podršku i to mi mnogo znači. Život će se posle blokada nastaviti, ali takođe svi znamo šta je društveni prioritet. Pre tri meseca i za tri meseca, ako se naši zahtevi ne ispune, zahtevi će biti ono nešto od čega se ne odstupa. Naši zahtevi su vrlo jasni. Kada neko ubije, mora da odgovara. Kada neko povredi nekoga… kada izvrši pokušaj ubistva, mora da odgovara. Kada neko prebije nekog, neko mora da odgovara. Kada je neko nadležan za nešto, taj mora da odgovara. U nekoj normalnoj zemlji, ono što mi tražimo uopšte ne bi bilo predmet rasprava, a kamoli povod za blokadu. Mi se sada borimo da ovo budu poslednje studentske blokade u Srbiji“, rekao je Gardović.
Dok se šetnja nije desila, mislio sam da ćemo pobediti u ovoj borbi. Ali kada sam video koliku podršku naroda imamo, i koliko oni veruju u nas, ja sada znam da ćemo pobediti u ovome
Uroš Kačarević
Kačarević je izrazio saglasnost, podvukavši da studentski zahtevi nisu domen nemogućeg ili neverovatnog. Šetnju od Beograda do Novog Sada opisao je kao dokaz jedinstva studentskog tela, ali ne samo u ta dva grada, već i Niša, Kragujevca…
„Dok se ona nije desila, mislio sam da ćemo pobediti u ovoj borbi. Ali kada sam video koliku podršku naroda imamo i koliko oni veruju u nas, ja sada znam da ćemo pobediti u ovome“, rekao je.
*Ceo razgovor studenata Petra Gardovića i Uroša Kačarevića u dvadeset petoj epizodi Radar Foruma možete pogledati u videu na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i subotom od 18 sati na televiziji N1
