Bojan Pajtić, profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu, ugostio je kao izazivač u dvadeset prvoj epizodi Radar Foruma Vidu Ognjenović, književnicu, rediteljku i nekadašnju ambasadorku Srbije u Norveškoj i Danskoj, a koja je nedavno izabrana u SANU.
Domaćin Radar Foruma, nakon podsećanja na impresivnu biografiju Vide Ognjenović, otvorio je razgovor o tome da li se učenici elitnih gimnazija – onih koje okupljaju najbolje i najsposobnije mlade umove – mogu zavesti i zloupotrebiti u političke svrhe, referišući na Karlovačku gimnaziju, čiji je Vida Ognjenović bila đak.
„Pokušavaju da ih zavedu, ali oni to uspešno odbijaju. Mislim da sada đaci čitaju lekcije svojim profesorima, za šta je možda i bilo krajnje vreme jer su se profesori navikli. Hana Arent kaže: ‘Najteža i najveća greška ljudi je što dozvole sebi da se naviknu na zlo’. I da ga ne primećuju. Ne samo na zlo već i na pogreške. Pogreške vlasti, recimo, ili neposrednih rukovodilaca. Ne možemo slegati ramenima i reći pa tako je, šta možemo, šut sa rogatim ne možemo… Ja inače jedinu borbu šuta sa rogatim priznajem. Borba između dva ista, to je utakmica, i to je samo pitanje slučaja kad će koji pobediti“, kaže Ognjenović.
Građanska hrabrost i lekcije iz prošlosti
Deveti mart 1991. godine bio je simbol građanskog otpora i hrabrosti u vremenu kada su represivni instrumenti države bili neumoljivi prema svakom pokušaju opozicionog delovanja. Pajtić je podsetio da je upravo Ognjenović tada, otvorivši vrata Narodnog pozorišta demonstrantima, pokazala hrabar potez građanske neposlušnosti koji je u to vreme nosio veliki rizik.
„Niste bili političarka, niste se kandidovali ni za kakvu poslaničku ili odborničku funkciju, a otvorili ste vrata Nacionalnog teatra demonstrantima na koje je na kraju režim krenuo tenkovima. I od toga ste mogli imati samo štete. Danas nije ni blizu opasno kako je to onda bilo. Pomenuli ste Hanu Arent, ona je govorila o banalnosti zla, a koliko je zlo banalno vidimo svaki put kad neko iz režima otvori usta. Kako je moguće da danas nemamo više akata hrabrosti. U institutima, u upravama, u zavodima, u javnim preduzećima… zašto ne počne štrajk, zašto ne počne blokada? Mnogi su govorili kako su deca pasivna, nezainteresovana, i to je mene ljutilo jer radim sa tim generacijama i znam koliko su pametni i kreativni. Zašto sad, kad su deca istrčala napred, ne krenemo za njima nego vičemo ‘bravo, deco’. Zašto nema te građanske hrabrosti starije generacije? Vi ste možda bili prva heroina građanske neposlušnosti“, napominje Pajtić.
Entuzijazam i osećaj kolektivne misije nadjačali su strah od lične odmazde, odgovara Vida Ognjenović. Okupljanje 50.000 ljudi na ulicama Beograda bilo je simbol probuđene nade – osećaj da grad konačno diše evropskim duhom promena. Kako kaže, cena te hrabrosti jeste bila visoka, ali je nije obeshrabrila.
Mislim da sada đaci čitaju lekcije svojim profesorima, za šta je možda i bilo krajnje vreme jer su se profesori navikli. Hana Arent kaže: ‘Najteža i najveća greška ljudi je što dozvole sebi da se naviknu na zlo’. I da ga ne primećuju
Vida Ognjenović
„Tada nisam bila svesna te velike opasnosti. Već nekoliko meseci sam bila članica Demokratske stranke i već se govorilo da se društvo mora promeniti. Pao je Berlinski zid, Evropa se menjala i ja sam koračala koracima, prtinom koja je već postavljena. Znala sam, naravno, da mi to neće proći nekažnjeno, ali dobro, i aktivnost u DS je već gledana popreko od strane ljudi u ministarstvu. Ali, ja sam se za to bila opredelila i krenula sam tim putem. Bila sam fascinirana tom grupom ljudi, tih 50.000 ljudi, bio je to najveći skup na jednom mestu koji sam ja do tada videla. I onu frazu ‘Beograd je danas Evropa’ – ja sam zaista tog dana pomislila, evo, Beograd konačno jaše na tom dobrom vetru pada Berlinskog zida. Sve što se kasnije dogodilo znate, to me je koštalo tri godine slobode od svakog zanimanja. Ali, dobro, nije vredno pomena danas“, priča akademkinja SANU.
Medijski mrak, strah i potkupljivanje
Danas, u vremenu kada je informacija ključna, medijski mrak postaje „najopasniji oblik tiranije“, složni su sagovornici, napominjući da neinformisanost omogućava vlastima da manipulišu ljudima bez otpora.
„Živimo u medijskom mraku i taj medijski mrak je najopasniji. Neinformisanim ljudima možete da radite sve šta hoćete. Mi smo neinformisani ljudi. Sve do 1999, ja sam radila predstavu u Budvi ‘Jegorov put’, za koju sam napisala i tekst. Ona je dobila devet Sterijinih nagrada ali to je već bilo 2000. ili 2001. Na televiziji se govorilo o predstavi, ali ne i ko je režirao i ko je napisao tekst. Dakle, to se zove medijski mrak. Ja sam prošla kroz medijski mrak, ja znam šta je to. I to da su nam uskraćene informacije, to više nije šala.“
Ognjenović je istakla da, pored neinformisanosti, strah i zavisnost predstavljaju osnovne alate svake vlasti koja teži apsolutnoj kontroli. Politička manipulacija, kako je slikovito opisala, ljude pretvara u male, poslušne zupčanike sistema, što predstavlja ključni simptom korumpiranog režima.
„Strah nam brani da budemo u pravom smislu reči ljudi ili slobodni ljudi, pravedni i pravični. I svaka vlast koja teži da bude ekskluzivna, diktatorska, da ima punu vlast nad ljudima, ona zastrašuje u prvom redu. Prvo potkupljuje, pa onda zastrašuje. Ljudi postaju mali zupčanici u vlasti. Dobijaju neke povlastice i pomisao da to mogu da izgube čini ih zavisnim. Od svega – od imovine, od tih prednosti i malih privilegija, koje bi mogli da imaju i kao odličan pravnik recimo. Ti politički marifetluci i kupovanje ljudi i prodaja ljudi, zastrašivanje… to je rak rana svake vlasti, svakog društva“, smatra Vida Ognjenović.
Duboka nejednakost između urbanih centara i ruralnih područja u Srbiji oslikava suštinsku nepravdu prema mladim ljudima, smatra Ognjenović. Dok veliki gradovi poput Beograda, Novog Sada i Niša nude mogućnosti i infrastrukturu, sela, čak i u blizini prestonice, često zaostaju u osnovnim uslovima života i obrazovanja. Ognjenović kaže da se prizor škole sa samo dva učenika i bez osnovnih društvenih i obrazovnih iskustava može posmatrati kao zanemarivanje celih zajednica.
Diplomatska iskustva i apel starijim generacijama
Sagovornici Radar Foruma su se u nastavku razgovora dotakli i tema korupcije i evropskih integracija. Ognjenović je evocirala svoje diplomatsko iskustvo, a Pajtić je istakao urušavanje institucija pod teretom loše politike. Diskusija je obeležena pozivom mladima da istraju u svojim zahtevima, ali je Pajtić ponovio apel starijim generacijama da ih prate.
„Starije generacije moraju da shvate da svedočimo buntu mladih koji žele da ostanu u ovoj zemlji i ne mire se s odsustvom pravne države, nasiljem, medijskim mrakom… ti ljudi ne znaju za bolje, bili su veoma mali kad je ovaj režim došao na vlast. Ako uskoro starije generacije ne krenu njihovim primerom, ne blokiraju svoje institucije i ne stupe u štrajkove, njihov bunt neće biti dovoljan i njihova pozitivna energija će se vratiti kao bumerang. Pustite vi što ste skuvali supu i odneli je na fakultet, to vam ne može smiriti savest. Nemojte da vam deca obezbeđuju budućnost. Nismo ni nasledili domovinu od predaka, nego smo je pozajmili od svoje dece. Kad su nas već posramili svojom reakcijom, ne treba samo da vičemo ‚bravo, deco‘, navijamo za vas“, rekao je Pajtić.
Ako uskoro starije generacije ne krenu njihovim primerom, ne blokiraju svoje institucije i ne stupe u štrajkove, njihov bunt neće biti dovoljan i njihova pozitivna energija će se vratiti kao bumerang
Bojan Pajtić
Prema njegovim rečima, kada je Ognjenović kao nekadašnja ambasadorka u Oslu i Kopenhagenu predstavljala Srbiju, predstavljala je i najbolje što Srbija ima, dok danas, pričao mu je jedan poznanik, Diplomatsku akademiju pohađaju priučeni vozači iz raznih ministarstava. Iako su oba učesnika zagovarali evrointegracije, Pajtić smatra da danas malo ko može da naškodi ideji priključenja Srbije EU kao – evropski zvaničnici kojima su „jeftiniji akumulatori važniji od ljudskih prava“.
„Deset godina sam provela u Danskoj i Norveškoj. Teško sam se prihvatila tog posla, bojala sam ga se jer ga nisam dovoljno poznavala. Ali sam pomislila – ako su Andrić, Dučić i mušičavi Crnjanski mogli da budu u diplomatiji, možda ću moći i ja. Imala sam veliku tremu i obavezama sam pristupala štreberski kako eventualne greške ne bi bile greške analfabete, već obrazložive. Mnogo su mi pomogli veliki prijatelj Jugoslavije Torvald Stoltenberg i njegova supruga, vrsna novinarka. U okviru ambasade sam napravila kulturni centar gde sam osim umetnika zvala politikologe, teoretičare, profesore… prijateljstvo s tom državom prethodilo je mom mandatu i nastavilo se nakon njega“, priseća se Ognjenović.
Situacija u Danskoj bila je drugačija – s jedne strane, istorija prijateljskih odnosa između Beograda i Kopenhagena bila je kraća i siromašnija, a Pajtićeva sagovornica otišla je iskusnija i pripremljenija.
„Za divno čudo, ministar spoljnih poslova bio je čuveni istoričar koji je izučavao baltičke zemlje, mnogo je knjiga napisao i mnogo toga znao. Na posao je dolazio biciklom. Za razliku od mnogih naših ministara, jednog sam videla kako s tri automobila dolazi u Maderu na ručak. Danski ministar je jednom imao zakazanu posetu Srbiji koju je morao da otkaže – u obrazloženju je napisao da je pao sa bicikla i razbio rame. Mislim da mu ovde niko nije verovao“, rekla je Ognjenović.
Tamo je upoznala i sprijateljila se s mladim gradonačelnikom jednog manjeg grada koji će kasnije postati ministar za evropske poslove Danske, i to u vreme kada je Danska početkom 2012. predsedavala EU. Njegovo ime je Nikolaj Vamen (trenutno je danski ministar finansija, prim. nov.).
„Rekla sam mu: spasavajte, nemamo kandidaturu. Došao je u Srbiju i upoznao Tadića. Bio je fasciniran njegovim stavovima. Sledećeg meseca je otišao na sastanak s Angelom Merkel, dugo ništa nismo od njega čuli. U ambasadi sam priredila izložbu slikarke Zorke Cerović i odnesem mu njen portret Nikole Tesle. Kažem – evo vašeg imenjaka. Odmah ga je stavio u svoju kancelariju. Dva do tri meseca kasnije, pozovu me hitno iz njegovog ministarstva i kažu da ministar sutradan putuje u Beograd da Tadiću odnese kandidaturu. Naravno, ne zbog slike“, zaključuje Ognjenović.
Poruka mladima
Na Pajtićevo pitanje šta bi profesorka poručila studentima koji blokiraju fakultete, njegova sagovornica je rekla: da izdrže i istraju na taksativnim, preciznim zahtevima.
„Pravni poredak je toliko zaribao, a građanstvu se stalno stavljaju tople obloge u vidu pesama i metafora. Treba mu reći: toliko imamo, toliko trošimo, toliko dugujemo. Što studenti nisu dobili ponudu za jeftine kredite pre tri ili deset godina, nego sad? Poručujem studentima: ne dajte da vas korumpiraju“, rekla je Ognjenović.
*Ceo razgovor Bojana Pajtića i Vide Ognjenović u dvadesetoj prvoj epizodi Radar Foruma možete pogledati u videu na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i subotom od 18 sati na televiziji N1
