Pišu: Studenti u blokadi
Ovi razgovori sa studentima osvetljavaju snagu studentskog pokreta kroz lična svedočanstva mladih koji su, vođeni idealima slobode, pravednosti i solidarnosti, krenuli na put dug stotinama kilometara – peške, biciklima, bez medijske pompe, ali s jasnom porukom. Njihova odlučnost da se čuje glas mladih iz Srbije, njihova hrabrost da izdrže fizički napor, i iskrena vera da se sistem može menjati, ostavili su veliki trag ne samo na njima već i na zajednicama kroz koje su prolazili.
Na tom putu nisu ostali sami – ispred svake kuće, na ulasku u svako selo, čekale su ih ruke podrške, suze radosnice i reči ohrabrenja. Ti prizori podsetili su nas šta znači zajedništvo i koliko topline još postoji među ljudima. Iz koraka u korak, studenti nisu samo prelazili kilometre – gradili su mostove između generacija, gradova, vera i nadanja.
Koliko studenti vole svoju zemlju i koliko su istrajni u nameri da ona izgleda onako kako zaslužuje – pravedna, uređena i demokratska – govori činjenica da su spremni da je obiđu celu, oslanjajući se samo na sopstvene korake, o čemu za Studentski glas svedoči i studentkinja Jelena Ostrolučanin.
Kako vi zamišljate da izgleda Srbija u kojoj nećete morati da prelazite stotine kilometara da bi se vaš glas čuo?
To je slobodna država u kojoj će se poštovati znanje i u kojoj će vredeti naše diplome, a gde će se naš stav i glas jasno čuti. Država u kojoj, ako nešto ne funkcioniše kako treba, mi imamo priliku da to promenimo. Jednostavno rečeno – u kojoj se narod pita i u kojoj glas svakog čoveka zaista ima težinu.
Koliko studenti vole svoju zemlju i koliko su istrajni u nameri da ona izgleda onako kako zaslužuje – pravedna, uređena i demokratska – govori činjenica da su spremni da je obiđu celu, oslanjajući se samo na sopstvene korake
Vidimo da je u našoj državi i našoj borbi najbitnije zajedništvo. Toga su se studenti prisetili na ovim putovanjima, zbog načina na koji su ih građani dočekivali, kako su bake i deke stajali pored puta, čekajući da im pruže zagrljaj i ljubav. Ta toplina i dobrodošlica probudile se osećanja istinskog patriotizma u nama. Kako ste se vi osećali kada vidite meštane očiju punih suza, kako vas čekaju da uđete u njihovo mesto?
To je neprocenjivo. Nakon šetnje sam prošla kroz jednu vrstu egzistencijalne krize – toliko sam osetila ljubav i podršku od naroda. Osećaj tokom ta četiri dana nikada ne može da se zameni. Kada bismo stigli u neki grad ili selo, ljudi bi nam prilazili i darivali sve, od jabuke do ikone. Ali to nije bila vrednost u materijalnom smislu, jer kada dobiješ zagrljaj ili jabuku to ne može da se meri. To su trenuci koji ostaju urezani zauvek.
Na ovom putu bilo je mnogo trenutaka koji su ostavljali bez daha, ali uvek se desi jedan momenat koji ostane u srcu kao najdublji trag. Koji je za vas bio najemotivniji trenutak tokom puta?
Doček u Mladenovcu, tamo mi je jedna devojčica poklonila ikonu Belog anđela, koja je u toj koloni ljudi izabrala baš mene da mi je preda. Ta ikona je za mene simbolizovala podršku naroda i vere u ono što radimo. To mi je bio najemotivniji momenat.
Često se čini da kada smo blizu cilja mi odustanemo, upravo zato je važno da budemo solidarni i jedni uz druge, da ne odustajemo od svojih ciljeva dok ih ne ispunimo, jer su mogući
Svako veliko iskustvo ostavi trag u srcu. Put kojim su krenuli studenti je put sazrevanja, učenja o sebi, o drugima i društvu u kojem živimo. Šta ste vi lično naučili kroz ovo putovanje – o sebi, društvu i borbi za pravdu?
Naučila sam da kada smo zajedno, kada se zaista držimo jedni uz druge, možemo mnogo da postignemo. Često se čini da kada smo blizu cilja mi odustanemo, upravo zato je važno da budemo solidarni i jedni uz druge, da ne odustajemo od svojih ciljeva dok ih ne ispunimo, jer su mogući. O borbi za pravdu sam naučila da je to jedan duži i sporiji proces, ali da nije nemoguć.
