Pišu: Studenti Fakulteta za obrazovanje učitelja i vaspitača i Filološkog fakulteta
Od početka naše borbe i blokada fakulteta postali smo svedoci praznih priča predstavnika vlasti o važnosti obrazovanja, poprilično ironično s obzirom na činjenicu da ta ista vlast ignoriše višedecenijski problem u vaspitno-obrazovnom sistemu.
U svetlu kulturološke percepcije prosvetnih radnika, oni se u današnjem društvu tretiraju kao neka niža klasa koja mora da se podredi svim drugim sferama zbog višedecenijske hajke protiv akademske zajednice na svim nivoima. Položaj prosvetnih radnika u Srbiji, ali i šire, postao je sinonim za zapostavljenost. Vaspitačice i vaspitači, učiteljice i učitelji, nastavnice i nastavnici, nekada ugledne figure u društvu, danas su svedeni na birokratske izvršioce nastavnog plana, a ne na inspiratore i vaspitače. Njihova profesija je sve manje cenjena, a njihova reč sve tiše se čuje. Uz sve češće reforme koje se sprovode bez ozbiljnih konsultacija sa ljudima iz struke, prosvetni radnici se nalaze u lavirintu administrativnih obaveza, nametnutih testiranja i tehničke kontrole, koja umesto da mere kvalitet znanja, mere podudarnost sa formom. Učenici su opterećeni gradivom, nastavnici birokratijom, a roditelji – sve češće – očekivanjima da škola bude i socijalna služba, i psihološka podrška, i vaspitačka institucija.
Kako su jedna vlast i društvo dozvolili da potcenjivanje i omalovažavanje onih koji obrazuju našu budućnost postane normalna pojava? Još devedesetih godina, započeto je ponižavanje nastavnika i profesora koje se vremenom ukorenilo, a potkrepljeno odlukama vladajućeg režima postalo svakodnevica. Tek nakon pojave studentskih blokada, akademska zajednica se vratila u prvi plan. Zvanje profesora je ponovo dobilo na težini i vrednosti, ali sve je to došlo sa debelom cenom – javno targetiranje u medijima, kao i fizički obračuni. I pre studentskih blokada, nastavnici su morali da se suočavaju sa nerazumnim roditeljima i razmaženom decom koja ni za jedan prekršaj ne snose deo krivice.
Gubimo budućnost. Promena neće doći preko noći, ali moramo odnekle početi. Zašto? Zato što je škola mesto gde deca prvi put spoznaju svet i uče o osnovnim moralnim i ljudskim vrednostima na kojima počiva njihov i naš opstanak
Prisetimo se slučaja iz Trstenika iz 2022. godine, kada je jednoj profesorki izmaknuta stolica. Učenici te tehničke škole su dobili samo jedinicu iz vladanja i ukor, što je apsurdno uopšte nazivati kaznom. Međutim, sa početkom studentskih blokada, direktni fizički napadi građana i „učenika“, tj. „studenata“ na profesore su postali intenzivniji. Pre nepuna tri meseca, 30. marta ove godine, napadnuta je nožem dekanka Filozofskog fakulteta u Nišu, a pre samo nekoliko nedelja, 2. juna, pretučena je jedna profesorka na Pravnom fakultetu. Sve ovo ide u prilog tome da je ovo problem koji seže daleko u prošlost, a koji je tek kulminirao tokom studentskih blokada.
Centar pažnje ponovo postaju brojna pitanja i problemi vezani za prosvetu. Među njima je i socio-ekonomski položaj nastavnika i profesora. Profesori i nastavnici žive na prosjačkom štapiću. Njihove plate su svedene na minimum, naročito na početku karijere, nisu dovoljne ni za pokrivanje osnovnih životnih troškova. Prosečna plata nastavnika u osnovnim i srednjim školama u Srbiji jedva prelazi republički prosek, što znači da prosvetni radnici žive od plate do plate, bez mogućnosti za napredak, usavršavanje ili društveno priznanje.
Profesori u srednjim školama i na fakultetima primaju dvostruko ili trostruko manji iznos u odnosu na posao u privatnom sektoru. Upravo zbog ovakvog finansijskog položaja prosvetnih radnika, mladi ljudi u Srbiji se odlučuju da upišu neke „profitabilnije“ fakultete. Dok profesori srpskog, matematike, fizike i hemije gotovo u potpunosti iščezavaju, na njihovo mesto dolaze nestručni ljudi, odnosno oni koji su završili samo srednju školu.
Od marta ove godine država je odlučila da „blokira“ profesorima plate uvođenjem poslednje izmene Uredbe o normativima i standardima uslova rada univerziteta i fakulteta za delatnosti koje se finansiraju iz budžeta, kojom je 20 časova sedmičnog radnog vremena posvećeno naučnom radu smanjeno na 5, a dosadašnjih 20 časova posvećenih predavanju povećani na 35 časova. Ovo je sprovedeno kako bi se profesorima na fakultetima smanjila plata koja se jednim delom isplaćuje iz budžeta, želeći da im time ukažu da niko ne može da bude pošteđen pred trenutnom „mašinerijom“ na vlasti.
Prosveta ne sme da bude privezak politike već kamen temeljac državi.
Nikada se više ne sme ponoviti da neko ko je više puta optužen za uznemiravanje i neprimereno ponašanje prema studentkinjama prolazi godinama nekažnjeno, a pritom ne menja svoje obrasce ponašanja, znajući da iza sebe ima „jaka leđa“
Ono što je dovelo do trenutne situacije je sistemsko uništavanje prosvete kao posledica želje za njenom privatizacijom. Zavadi, ili u ovom slučaju bolje rečeno rascepkaj, pa vladaj je taktika koju primenjuje kriminalna organizacija na čelu države na planu više državnih preduzeća kako bi ih što lakše dala svojim saveznicima. Neki od primera su GSP i prodaja gradskih linija u Beogradu privatnim prevoznicima, ostavljanje državnih apoteka bez lekova ili stavljanje blata u kotao i ostale malverzacije koje su dovele do toga da EPS postane akcionarsko društvo. Ovo je odvajkada zaživelo i u obrazovnim institucijama. Hemijskom fakultetu je pretilo zatvaranje i pre blokada jer država godinama nije isplaćivala dovoljan iznos novca za opremu i režije, tj. sredstva za troškove su se gotovo prepolovila u odnosu na 2011. godinu. Dok je Hemijski fakultet dobijao umanjena finansijska sredstva, PMF u Kragujevcu uopšte nije dobio ni dinara od države za rekonstrukciju zgrade. Poslednji udarac ka potpunom uništenju visokoškolskog obrazovanja u Srbiji je tzv. „vaučerizacija“ kojom bi se omogućio lakši upis na privatne fakultete i time definitivno zabio poslednji ekser u kovčeg koji već spremaju da pokopaju.
Kada je reč o osnovnim i srednjim školama, ni one nisu pošteđene. OŠ „Karađorđe“ u selu Saranovo kod Kragujevca „rekonstruisao“ je nestručni izvođač, a ubrzo nakon završetka radova došlo je do pada plafona. Premda, „padavicu“ nisu imale samo rekonstruisane škole, već i neke druge kod kojih je do obrušavanja plafona došlo usled ljudske nemarnosti kao što je to slučaj sa gimnazijom u Bečeju ili Osnovnom školom „Dušan Jerković“ u Užicu.
Što se tiče zapošljavanja na neodređeno vreme u prosveti, isto je gotovo „blokirano“ od 2013. godine, usvajanjem uredbe kojom je ograničeno zapošljavanje u javnom sektoru. Ovo je uticalo na to da gotovo trećina zaposlenih u prosveti radi na određeno. Rok trajanja te uredbe je do kraja 2026, ali pravo pitanje je da li će ova uredba uopšte ikada prestati da važi.
Ni fakulteti ne predstavljaju mesto na kome zaista živi duh akademske zajednice. Na nekim fakultetima su odavno bili postavljeni, a na nekima su i dalje aktuelni oni koji otvoreno podržavaju mafijaško-sektašku organizaciju na vlasti. Filološki fakultet je taj koji će u istoriji ostati zabeležen kao najbolji primer visokoškolske ustanove gde su osobe koje su bile na čelnoj poziciji istovremeno bile u službi vlasti. Reč je o dve dekanke, Aleksandri Vraneš i još ozloglašenijoj, Ljiljani Marković. Za vreme mandata Aleksandre Vraneš, uručena je povelja zahvalnosti Filološkog fakulteta Tomislavu Nikoliću, tadašnjem predsedniku Republike Srbije.
Dok je Ljiljana Marković ostala upamćena kao jedan od potpisnika liste „Aleksandar Vučić – Zato što volimo Beograd“ i po tome što je opstruisala rad fakulteta, zloupotrebljavajući fakultetske odluke. Dokazano je da je plagirala dvocifren broj radova i da je proneverila finansijska sredstva fakulteta. Svoj mandat je završila kao prvi dekan Univerziteta u Beogradu kome je Odbor za profesionalnu etiku Univerziteta izrekao javnu opomenu. Shodno tome, ostala je u kolektivnom sećanju kao jedini dekan koji je toliko ukaljao ugled Univerziteta, što dodatno prikazuje jalovost celog sistema.
Hemijskom fakultetu je pretilo zatvaranje i pre blokada jer država godinama nije isplaćivala dovoljan iznos novca za opremu i režije, tj. sredstva za troškove su se gotovo prepolovila u odnosu na 2011. godinu
Stranačka opredeljenost, kakva god ona bila, ne sme da donosi imunitet zaposlenima – i to ne samo u okviru vaspitno-obrazovnog sistema, već i u svim drugim delatnostima. Škole i fakulteti moraju biti uporišta znanja, mesta kulturnog i moralnog uzdizanja, a njihove zgrade bi trebalo da budu asocijacija na prijatna iskustva i bezbrižan prostor. Nikada se više ne sme ponoviti da neko ko je više puta optužen za uznemiravanje i neprimereno ponašanje prema studentkinjama prolazi godinama nekažnjeno, a pritom ne menja svoje obrasce ponašanja, znajući da iza sebe ima „jaka leđa“.
Svako ko narušava mir i pričinjava ovu vrstu neprijatnosti trebalo bi da snosi odgovornost za svoje postupke, a ne da za svoja nedela bude dodatno nagrađen pozicijom ministra prosvete. Ne samo da su nadležne institucije ovim postupkom izneverile bivše, kao i aktivne studente Fakulteta za obrazovanje učitelja i vaspitača, već su i budućim generacijama glasno poručile da ispred onoga što je opšte dobro ide pojedinac, njegova pozicija i uloga koju može da igra u opstajanju njihovog trulog sistema.
Za „spas“ obrazovanja, potrebno je sprovesti korenite promene, kako na planu reforme samog obrazovnog sistema, tako i na promovisanju kulturno-umetničkog sadržaja u službi obrazovanja i boljem shvatanju same struke, odnosno poziva kako bi se konačno razumele njegova bitnost i kompleksnost. Umesto da se nastavnici tretiraju kao potrošni materijal, oni moraju da postanu centar obrazovne reforme. Umesto neprestanih izmena nastavnih planova i obaveza bez jasne vizije, potrebna je dugoročna strategija koja akcenat stavlja na dete – ali ne dete kao tabelu u ekselu, već kao ljudsko biće. Iz posla čiji je centar dete, kreativnost ne sme da se iscedi.
Posao koji profesori i nastavnici obavljaju mora biti ispraćen platom koja je dovoljna za dostojanstven život, ali ujedno i dobar motivator za usavršavanje. Prosvetni radnici kao temelj obrazovnog sistema moraju imati adekvatne uslove za rad da bi na pravi način mogli da prenesu znanje.
Cena lošeg obrazovanja ne meri se samo u novcu, već i u kvalitetu života, demokratiji i napretku jedne civilizacije. Trenutna vlast i korupcija su kancer našeg društva koji je metastazirao na sve njegove delove i polako ih izjeda. Na red je izgleda došla i prosveta. Stoga, ovaj kancer mora da se odstrani pre nego što bude prekasno. Ako nastavimo da zanemarujemo probleme u prosveti i u sistemu u kom živimo, nećemo samo izgubiti dobre učiteljice i učitelje, nastavnice i nastavnike, već ćemo izgubiti buduće lekare, umetnike, mehaničare, inženjere, mislioce. Gubimo sve činioce jednog društva. Gubimo budućnost. Promena neće doći preko noći, ali moramo odnekle početi. Zašto? Zato što je škola mesto gde deca prvi put spoznaju svet i uče o osnovnim moralnim i ljudskim vrednostima na kojima počiva njihov i naš opstanak.
