Pišu: Studenti u blokadi Medicinskog fakulteta
Imajući u vidu količinu problema koje smo kao studenti uočili, zapitali smo se šta o njima misli redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, specijalista socijalne medicine čija je ekspertiza upravo javno zdravlje, prof. dr Vesna Bjegović Mikanović.
Profesorka, kako komentarišete trenutno stanje u zdravstvenom sistemu Srbije?
Danas je jasno da zdravstveni sistem Srbije ne pati samo od stručnih i finansijskih slabosti – on je talac političkog voluntarizma, netransparentnog upravljanja i odsustva odgovornosti pred građanima. Kao neko ko se decenijama bavi javnim zdravljem, smatram da je krajnje vreme da društvo – pacijenti, zdravstveni radnici, stručna zajednica i građani – traže potpuni uvid u to kako se zdravstvenom zaštitom upravlja i gde novac za zdravlje zaista odlazi. Bez stvarnog građanskog nadzora i bez javne odgovornosti vlasti, nema ni pravičnog ni efikasnog zdravstvenog sistema. Zdravlje je javno dobro, i o njemu se mora odlučivati javno, a ne iza zatvorenih vrata.
Zdravstveni sistem Srbije ima strukturalne neefikasnosti i duboke nejednakosti. Iako se izdvaja 8,8 odsto BDP-a za zdravstvenu zaštitu – više od proseka zemalja Jugoistočne Evrope – zdravstveni ishodi zaostaju u smislu blagovremenog otkrivanja hroničnih oboljenja i sprečavanja prevremenih smrti. Više od 40 odsto ukupne potrošnje su privatna izdvajanja iz džepa za privatne zdravstvene usluge – najviše za lekove, što posebno pogađa siromašnije slojeve. Postoje velike razlike u pristupu zdravstvenim uslugama: stanovnici ruralnih oblasti, Romi i neosigurani građani imaju otežan pristup. Sistem pati od zastarelog upravljanja, dok su neformalna plaćanja „ispod stola“ i politički uticaji i dalje prisutni.
Danas je jasno da zdravstveni sistem Srbije ne pati samo od stručnih i finansijskih slabosti – on je talac političkog voluntarizma, netransparentnog upravljanja i odsustva odgovornosti pred građanima
Ovo što danas gledamo u sistemu zdravstvene zaštite je samo deo šire slike – krize poverenja u institucije i urušavanja osnovnih društvenih vrednosti. Kao profesorka koja uči i od svojih studenata, vidim da nova generacija jasno razume da bez slobode govora, prava na istinu i javne kontrole, nema ni bezbedne ni pravične zdravstvene zaštite. Njihova borba za univerzitetsku i društvenu autonomiju jeste u osnovi i borba za pravo svih građana na transparentan, pristupačan i pošten zdravstveni sistem. I zato je vreme da i mi, stručnjaci, stanemo uz taj glas i zahtevamo da se zdravstvena zaštita vrati građanima.
Svedočili smo brojnim aferama povezanim sa nosiocima vlasti. Koliko je korupcija prisutna u sadašnjem zdravstvenom sistemu?
Sektor se i dalje smatra visoko podložnim korupciji. Neformalna plaćanja su prisutna. Iako su usvojene antikorupcijske mere, njihova primena je slaba ili nikakva. Nova centralizacija nosi rizik od politizacije ako se ne obezbede transparentnost i odgovornost i svakako je korak unazad u odnosu na Zakon o zdravstvenoj zaštiti koji je važio do 2019.
Liste čekanja u javnom sektoru često nisu dovoljno transparentne. Postoji osnovana sumnja da se, u nekim slučajevima, koriste za usmeravanje pacijenata ka privatnim ordinacijama
Već godinama je zdravstveni sistem među sektorima koje građani i međunarodni izveštaji (npr. Transparency International, OECD, WHO) percipiraju kao najpodložnije korupciji. I pored brojnih strategija, neformalna plaćanja su i dalje prisutna, posebno kod specijalističkih pregleda i hirurških intervencija. Nadzor je slab, a građani često osećaju da bez dodatnih plaćanja ne mogu dobiti pravovremenu i adekvatnu uslugu.
Recentralizacija zdravstvenog sistema nakon usvajanja Zakona o zdravstvenoj zaštiti 2019. godine povećala je ingerencije države, ali nije rešila suštinski problem — imenovanja rukovodilaca zdravstvenih ustanova često su i dalje politički motivisana, umesto da se zasnivaju na stručnosti i transparentnim konkursima. To podriva profesionalizam i onemogućava dugoročno planiranje.
Tokom pandemije COVID-19, brojni ugovori za nabavku respiratora, zaštitne opreme i medicinskog materijala sprovođeni su po hitnom postupku, bez javnih tendera i uz klauzule tajnosti. Izveštaji organizacija poput Transparentnosti Srbija ukazivali su na netransparentnost i moguće preplaćivanje. Do danas, nema javno dostupnog izveštaja koji bi detaljno prikazao kako su trošeni ti značajni iznosi.
Liste čekanja u javnom sektoru često nisu dovoljno transparentne. Postoji osnovana sumnja da se, u nekim slučajevima, koriste za usmeravanje pacijenata ka privatnim ordinacijama u kojima rade lekari iz javnog sektora. Takva praksa urušava osnovna načela jednakosti u pristupu zdravstvenoj zaštiti.
Ovo što danas gledamo u sistemu zdravstvene zaštite je samo deo šire slike – krize poverenja u institucije i urušavanja osnovnih društvenih vrednosti
U Srbiji ne postoji dosledan sistem praćenja tzv. dvostruke prakse – rada lekara istovremeno u javnom i privatnom sektoru. Bez jasnih pravila i kontrole, postoji rizik od sukoba interesa – da se pacijenti iz javnog sistema preusmeravaju u privatnu praksu za brže i skuplje usluge.
I pored višegodišnjih reformi, Srbija još uvek nema javan, pouzdan sistem izveštavanja o ključnim pokazateljima zdravstvenog sistema: listama čekanja, ishodima lečenja, migraciji zdravstvenih radnika, dugovima bolnica. Bez takvih podataka, ni građani ni struka ne mogu oceniti da li se sistem zaista unapređuje.
Nažalost, sve ove slabosti – politizacija, netransparentne nabavke, manipulacije u pristupu, slaba kontrola nad sukobom interesa – dugoročno urušavaju poverenje građana u zdravstveni sistem. A bez poverenja, nijedna zdravstvena reforma ne može biti uspešna. Ako ne budemo zahtevali potpunu javnu kontrolu nad načinom kako se troši novac u zdravstvenom sistemu i kako se upravlja bolnicama, dobićemo sistem gde će politički interes biti važniji od zdravlja građana. To je cena koju ne smemo dozvoliti da društvo plati.
Koja je najvažnija poruka koju biste uputili zdravstvenim radnicima koji su deo ovog sistema?
Zdravstveni sistem u Srbiji garantuje pokrivenost na papiru, ali prečesto ostavlja pacijente da čekaju – ili da plaćaju. Bez veće transparentnosti, pametnijeg upravljanja i stvarnih ulaganja u ljude, rizikujemo sistem u kojem će samo imućni moći da se leče, a ostali će biti ostavljeni po strani.
Zdravstvena struka ima i moralnu i profesionalnu odgovornost da bude glas za integritet sistema. Ne smemo ćutati pred očiglednim nepravilnostima – bilo da su to netransparentne javne nabavke, politizovana imenovanja ili korupcija u svakodnevnoj praksi. Ako želimo da mlade generacije lekara ostanu u zemlji i veruju u vrednosti javnog zdravstvenog sistema, moramo im pokazati da sistem može biti pošten i pravedan. Zato je vreme da se i struka mnogo glasnije uključi u zahtev za transparentnost, odgovornost i pravičnost u zdravstvu.
Neophodno je da progutamo gorku pilulu i prihvatimo da je potrebno sistemski izmeniti zdravstveni sistem, jer trenutni model nije dostojan naših života
U jeku aktuelne političke krize razlike i podele među ljudima postale su uočljivije nego ikada. Međutim, ne smemo zaboraviti da svi živimo u zajedničkom društvu i imamo zajedničke potrebe, od kojih je zdravstvena zaštita prioritet. Ishod bolesti ne zavisi od političke orijentacije, već od pristupa adekvatnoj nezi. Naša želja za zdravljem i življenjem mora nadvladati sve različitosti kako bismo kao društvo osigurali sebi, svojoj deci i bližnjima dostojanstven i zdrav život. Neophodno je da progutamo gorku pilulu i prihvatimo da je potrebno sistemski izmeniti zdravstveni sistem, jer trenutni model nije dostojan naših života. Studenti Medicinskog fakulteta u Beogradu, ali i Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Prištini su spremni da ostanu i leče svoj narod, ali prvo narod mora da izleči državu.
Studenti su dali terapiju sistemu, vreme je da je se svi zajedno pridržavamo kako bi naša zemlja ozdravila.
