Jedan susret može da ti promeni čitav život, kažu mudri i iskusni. Ranije sam se ovakvim floskulama smejao i rugao, ali što sam stariji – pa možda i mudriji i iskusniji – moram priznati da u njima ima nešto. Do jednog slučajnog susreta ne bi mi nikada palo na pamet da ću jednoga dana doći do toga da ću pisati tekst na stranom jeziku za srpski nedeljnik. Do tog susreta nisam ništa znao o Srbiji, osim nekih osnovnih stvari vezanih za nesrećne devedesete koje sam uz svoje odrastanje i ulazak u pubertet delimično pratio u dnevniku na češkoj televiziji. Taj susret se dogodio pre sada već više od dvadeset godina u nemačkom Lajpcigu, u nekom od njihovih lokalnih pabova. Došao sam na mesec dana kod brata koji je tada tamo učio lužičkosrpski. Namera mi je bila da malo poboljšam znanje nemačkog, međutim, to se nije dogodilo. Štaviše. Shvatio sam da nemam talenta da učim strane jezike, izbegavao Nemce i družio se isključivo sa Česima i Slovacima. Sve do tog slučajnog susreta u jednoj od prosečnih nemačkih kafana.
Tada sam se prvi put susreo sa čovekom sa Balkana, čuvenim Daliborom, Srbinom iz Lebana, koji je tečno pričao slovački. Toliko smo se bili napili i toliko nam je međusobno kliknulo da sam jednostavno krenuo da se više zanimam za Balkan i njegovu kulturu. Ako bi me neko pitao (a nema ko ne pita, kad me upozna ovde), zašto sam počeo da se bavim Srbijom, odnosno postjugoslovenskim prostorom, zašto sam krenuo da učim jezik i što sam toliko zavoleo ovaj region, trebalo bi da odgovorim da je to bilo zbog ovog susreta. Ali to nije potpuna istina. Isto kao što ona floskula ne može da bude potpuno tačna. Ovaj susret u Nemačkoj je bio tek početak, prvi dodir sa ovim prostorom. Inicijacija. Da nije bilo drugih susreta posle, verovatno bih brzo odustao i počeo da se bavim drugim stvarima. Jer život ne ide linearno. A formativnih susreta je bilo bezbroj, da li sa nekim kulturnim poduhvatima, da li sa sve većim brojem interesantnih ljudi. Tokom tih dvadeset godina otkada sam počeo da proučavam ovaj prostor zaista sam imao sreće da naiđem na izvanredne ljude. Svestan sam toga. I zahvalan na tome. Zbog svih tih ljudi i njihovog temperamenta sam zavoleo Balkan. Zbog njih i zbog kulture.
Kad sam već shvatio da sam ovaj jezik uz druženje sa ljudima stvarno nekako savladao, počeo sam da pokušavam da prevodim prve tekstove. I tu sam morao dosta da učim. Ali je vredelo. Bekim, Krleža, Sofija, Lana i Rajko Grlić
Čovek sam koji ne može bez muzike. Prvo sam počeo da slušam Kusturicu i Bregovića, tada su još uvek bili u zapadnoj Evropi jako popularni i lako je bilo doći do njihovih albuma. Priznajem da je tada bilo zabavno i meni, ali sam ubrzo počeo da otkrivam druge bendove, albume, knjige i filmove. Išao sam da polažem maturu i slušao Azru. Pronašao se u VIS Idolima, raskidao sa devojkama uz pesme EKV i Haustora, u slušalicama mi sve češće odzvanjali Disciplina, Šarlo Akrobata i Artistička radna akcija. Kad me u Pragu nisu primili na dramaturgiju ni glumu, odlučio sam da se prijavim na teatrologiju. A iz čiste zajebancije upisao i slavistiku, odnosno srpski. A kako to već u životu ide, kako bi rekli mudri i iskusni, ubrzo je sve krenulo naopačke – prestao sam da se zanimam za pozorište i sve više sam ulazio u otkrivanje vaših kulturnih blaga. Iako sam bio uveren da za to nemam čula, počeo sam da savladavam jezik. Polako, ali sasvim prirodno. Postao sam sunđer, sve sam upijao. Filmove, pesme, knjige. Sve su to bili susreti koji su menjali moj život. I to nabolje.
Počeo sam da čitam u originalu. Albahari, Kiš, Basara. Za početak. Krenuo sam da odlazim u Srbiju i Beograd i upoznavao sjajne ljude, s nekim se družim do dan-danas. Stefana, Duška, Đole, Peđa, Mare, ekipa iz Knina. Prijateljstva zauvek. A to su bili samo oni prvi, danas vas je još više. Glupo mi da nabrajam da ne bih nekog zaboravio. Svi vi vrlo dobro znate koliko mi značite. Znate i vi koje sam nesrećno voleo. Ali dobro, i to je nužni deo ovog suludog putovanja. Ne bi bilo kompletno. Kad sam već shvatio da sam ovaj jezik uz druženje sa ljudima stvarno nekako savladao, počeo sam da pokušavam da prevodim prve tekstove. I tu sam morao dosta da učim. Ali je vredelo. Bekim, Krleža, Sofija, Lana i Rajko Grlić. Ti prevodi su mi najobimniji i najbitniji. I zbog toga što sam uz prevod mogao lično da se upoznam sa njihovim autorima. I to su mi bili formativni susreti, posebno onaj sa Bekimom kojeg više nema.
Uostalom, upravo Bekimova smrt me je naterala da se malo aktiviram. Da malo pojasnim – od samog početka ove moje balkanske avanture uvek sam imao problem s tim da nisam znao kako da podelim svoja otkrića sa svojom češkom ekipom. A kad nemaš s kim da podeliš svoju strast, onda je doživljaj nepotpun. Postaneš frustriran jer niko ne shvata koliko ti sve to znači. Barem ne na način koji bi voleo. Zato sam negde pre sedam-osam godina počeo da pravim projekcije balkanskih filmova po klubovima u Pragu. A da ne bude samo film, čitao sam tamo i svoje prevode. I puštao spotove sa češkim titlovima koje sam usput naučio da pravim. Zato sam 2016. riskirao i organizovao prvi koncert omiljenog mi AtheistRapa u Pragu. Publika je bila sve veća, ljudima je bilo zanimljivo. Tražili su da ponovim. Osmislio se naziv za projekat BalCanCrossOver. I nastavio sam da pravim nezavisne balkanske večeri. Situacija se promenila u trenutku kada mi se rodilo prvo dete, pa uskoro i drugo, te sam se posvetio uglavnom njima i sve svoje aktivnosti vezane za popularizaciju meni drage južne kulture u Češkoj stavio u drugi plan.
Od samog početka moje balkanske avanture uvek sam imao problem s tim da nisam znao kako da podelim svoja otkrića sa svojom češkom ekipom. Zato sam negde pre sedam-osam godina počeo da pravim projekcije balkanskih filmova po klubovima u Pragu
Postao sam porodični čovek, Balkan nisam posetio četiri godine, bavio sam se potpuno drugim stvarima. Tek Bekimova sasvim neočekivana smrt me je vratila nazad. Potpuno me je zgazilo. Shvatio sam da obećanje da ga dovedem u Prag i napravim promociju prevoda njegove knjige neću nikad ispuniti. Tada sam odlučio da ću da se bavim promocijom balkanske kulture u Češkoj mnogo ozbiljnije. Ohrabrio sam se i sam o svom trošku, bez ikakvog marketinga, organizovao sopstveni festival balkanskog filma i kulture u Pragu. A ljudi su došli. I nastavili da dolaze. Sada već imamo tri godine festivala i pripremamo četvrtu. Program festivala je uvek posvećen zanimljivim savremenim filmovima. Bez propagande, tako da budu ravnomerno zastupljene kinematografije iz celog regiona (za sada iz zemalja čijim jezicima vladam, dakle BCHS, ali je cilj da se proširimo i na Makedoniju i Sloveniju). Jedini smo bioskop u Češkoj i verovatno i širom Evrope gde možete uz filmove da jedete burek i pijete rakiju. Prošle godine su nam u goste došli Rajko Grlić i Lana Bastašić. Ove bi trebao doći Feđa Štukan. Nastavljamo naveliko i publika je sve šira. Uz to prevodim još neke romane i drame, pripremam veb-stranicu projekta. Proširio mi se tim, više ne radim sve sam. Vrlo verovatno ćemo uskoro ući u izdavaštvo.
Pre par dana sam konačno pokrenuo svoj podkast RECI u kojem ću razgovarati sa zanimljivim gostima sa čitavog područja zapadnog Balkana. Krenuo sam naravno u Beogradu, gde mi je glavna baza svega, ali sudeći po tome što je putujući podkast, uskoro ćemo snimati i u Novom Sadu, pa bi leti trebali otići u Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku. Snimao sam već sa sjajnim gostima poput Stefana Arsenijevića, Jasminke Petrović, Slavimira Futra, Vladimira Arsenijevića, Ane Ćurčin, Srdana Golubovića, i sa drugim fenomenalnim ljudima.
Trajalo je skoro dvadeset godina, ali konačno sam osmislio način kako da promovišem meni drage ljude i kulturu sa juga ovde u Češkoj. Možda ću tako uspeti da malo promenim i ovdašnji pogled prema Balkanu, pun predrasuda i stereotipa. Možda će biti drago i nekom na Balkanu što se za vašu kulturu interesuje neko s tolikom strašću. S obzirom na to da se projekat zove CrossOver, vrlo verovatno ću narednih godina da pokušam pokrenuti i festival savremene češke kulture negde u regionu. Konačno sam našao smisao i hoću da nastavim s tim, jer duboko verujem da ima smisla.
Ova moja strast, koja je ubrzo prerasla u neku vrstu opsesije, još uvek je neobjašnjiva mojoj sredini u Češkoj i većini ljudi na Balkanu. Pogotovo zadnjih godina, kad zbog zaista lošeg stanja u društvu raste tendencija napuštanja regiona. Znam da je situacija širom sveta sve gora, ako mogu barem malo da utičem na svoju okolinu i da time menjam svet nabolje, ovo je moj način. Tu sam se našao. Sasvim slučajno, zbog jednog inicijalnog susreta negde u Nemačkoj pre gotovo dvadeset godina. Susreta koji mi je otvorio sasvim novu dimenziju i uzrokovao bezbroj drugih, ne manje važnih susreta. Jer ili je nemir, ili je strast. Hvala svima koje sam u ovoj avanturi susreo i onima koje ću tek sresti. Iako to generalno ne mislite, zaista vam vredi dolaziti.
