9. jun
U Beogradu, telo je slobodno, ali je duh nekako okovan. U Londonu je suprotno.
Suv vazduh i toplota Beograda zahtevaju laku odeću u kojoj telo diše i teče slobodno kao voda. U Londonu, u junu, i dalje smo okovani vodootpornim jaknama i dugim rukavima, u bakandžama za šetanje planinama.
Ali moj duh leti slobodnije u Londonu. Zver je taj grad, briljantni monstrum, nemilosrdan, kompleksan, zahtevan, zamarajući, grad koji te tera, grubo, da stalno misliš o preživljavanju – ali i civilizacija koja čini da zbog toga budeš što bolji u svemu što radiš, koja ti ne da se olenjiš i opustiš, da „podrazumevaš“ i uživaš u luksuzu svojih ubeđenja po cenu svega ostalog. Britanska Konzervativna partija to upravo uči na svojoj koži, na najbolniji mogući način. Daleko im lepa kuća, zaslužili su…
Ali, London me ne boli kao Beograd. Ovde bar ima nade, ima promene, ima pameti, struke, organizacije, saradnje, svesti da ne možemo sami protiv sistema. London, a to znači i Britanija, otresa svoje nevolje kao pas buve, nekada sporije, nekada brže, ali skoro po pravilu. I zato se, kako se kod nas to kaže, zavidno, „Englezi uvek dočekaju na noge“. Uče iz sopstvenih grešaka.
11. jun
Ne znaju mnogo, ne razumeju svet u kome žive, ali imaju superiorne stavove o svemu i svakome. Olakšanje nesalomljivog ubeđenja mora da je jedna od najlepših senzacija koje ljudsko biće može da oseti – verovatno je zato i tako česta. Nema sumnji, nema nedoumica, nema džaka cementa emocionalne borbe između „ispravnog/neispravnog“ i „tačnog/netačnog“ na leđima… To je mozak na „auto-pilotu“, strela bez prepreka, najkraća putanja do kognitivnog mira. Mozak na „leru“ – malo troši, ali ne ide nigde…
14. jun
Srbijom vlada biologija.
Bob Garfild se herojski bori s porcijom preslane karbonare u kafeu Kod konja, a spasenje nalazi u dve velike čaše točenog piva. Oko nas, festival kolagena i silikona koji samo večernji letnji Beograd može da prizove, eksplozije i vatrometi mišića, žlezda, oblina, pačjih kljunova, kože tako glatke, sjajne i elastične kao da je laminirana, aerodinamičnih i pneumatičnih figura koje više lebde nego što hodaju – a kada hodaju, to rade s borbenom odlučnošću, zabadajući pete i štikle u gradske pločnike drčno, samopouzdano, prirodni vlasnici tih punih ulica koje se glatko, s primalnim poštovanjem prema formi, razmiču i daju prednost hormonskim kraljevima i kraljicama.
Srbija je „preseksualizovana“, malo se krije, posebno lepa i mlada tela. Naši prezentacioni arhetipovi, posebno ženski, hrane se estetikom starleta, gangsterskih R&B pop idola, pornoverzuma, Lolita i – u svojim rafiniranijim ispoljavanjima – arhetipom mediteranske femme fatale koja nikada neće dozvoliti da se očigledni sartorijalni talenti postave ispred seksualne kompetencije. Naprotiv, stil je pojačava…
Sve ovo bi bila samo prihvatljiva turistička strategija da nije postalo primarno i normalizovano. Naše društvo „vozi“ na emocionalni impuls, seksualni pre svega. Od žene se očekuje da bude seksi; i one same to očekuju, što je još zanimljivije. Objektivizacija je postala subjektivna A kada to procuri na decu, dobijamo veče koje je u istoj meri uznemiravajuće koliko i glamurozno.
19. jun (na 13. spratu hotela u Bratislavi, s noćnom panoramom grada ispred)
Tokom skoro sedamdeset godina nakon Kosovske bitke Srbija je uživala u periodu političkog i ekonomskog razvoja. Nešto ne čujemo mnogo o tome… Nacionalni ponos se pretvara u nacionalni kompleks iz nekoliko razloga, najviše zbog poniženja u istorijskim momentima. Ali opet, nisu ni sva poniženja ista. Neka su posledica gaženja od mnogo jačih, sile nemerljive i nesrazmerne. To nisu poniženja nego stradanja i zaslužuju da se njima ponosimo. Druga „poniženja“ su samo neurotične kompenzacije posledica pogrešnih odluka, na kojima manipulativne elite – iste one koje su te odluke donele – jašu obesno i zlo u svom vladarskom pohodu. Ta poniženja i nespremnost da se sa njima suoči postaju nacionalni kompleksi; slepilo i nemogućnost da se zamisli budućnost. I, naravno, plodno tlo za dalju manipulaciju, za nova poniženja, za nove komplekse. Naš stid, nemoguć da se prihvati, pretvoren je u besni inat.
