Mobilna aplikacija pomalo nemilosrdnog, grubog naziva „Jesi li mrtav?“ nedavno je postala izuzetno popularna u Kini. Njena funkcija je jednostavna: svaka dva dana korisnici moraju jednim klikom da pošalju potvrdu da su živi. Ako to ne urade na svakih 48 sati, aplikacija obaveštava njihove kontakte koji mogu dalje da reaguju i provere status korisnika.
U aplikaciji nema motivacionih citata, praćenja različitih funkcija, od srčanog ritma do kvaliteta sna, nema ni privlačnog dizajna – samo binarno pitanje koje registruje nečije postojanje. Aplikacija nije samo još jedan digitalni alat, već i kulturni fenomen koji otkriva specifičnosti savremenog društva. Za njenu popularnost zaslužni su mladi ljudi – studenti, mladi profesionalci i osobe koje žive same u velikim gradovima – koji čine najveći procenat korisnika. To pokazuje da ovaj alat nije dizajniran sa željom da ublaži samoću i anksioznost starijih, nemoćnih osoba, već je namenjen generaciji koja je svesna mogućnosti da njihovo odsustvo prođe nezapaženo.
Reč je o ljudima koji su digitalno povezani, ali fizički izolovani u urbanim sredinama gde anonimnost nije izuzetak već norma. Za razliku od poznatog diskursa o usamljenosti koji često predstavlja izolaciju kao psihološki problem koji treba olakšati i rešiti, ova aplikacija odražava hladniju, pragmatičniju emocionalnu logiku. Ona ne obećava povezanost ili utehu. Ona samo garantuje obaveštavanje.
Najzanimljiviji aspekt aplikacije je ono što ona ne pita – da li ste srećni, zdravi, produktivni ili dobro. Postavlja samo jedno pitanje: da li ste živi
Usluga koju nudi je proceduralna, ne emocionalna. Ona ne uverava korisnike da neko misli na njih, već da će neko biti upozoren ako prestanu da reaguju. Usamljenost u kontekstu ove aplikacije nije dramatizovana niti sentimentalna – ona je prosto kontrolisana i nadzirana. U eri u kojoj se digitalni nadzor obično razmatra u smislu državne kontrole ili korporativnog prikupljanja podataka, ova aplikacija funkcioniše kroz dobrovoljno, veoma svedeno, najminimalnije moguće samoregistrovanje. Nema biometrijskog praćenja ili stalnih podataka o lokaciji – samo redovan signal kao dokaz života. Pa ipak, ona suptilno normalizuje ideju da se samo postojanje mora periodično potvrđivati. Nadzor je u njoj preoblikovan u brigu, a briga u ličnu odgovornost. Pošto se odvija na osnovu saglasnosti i učešća korisnika, deluje dobroćudno – čak i odgovorno. Ali istovremeno ceo mehanizam odražava dublju promenu: bezbednost postaje lični zadatak, a ne kolektivna garancija.
Sistem se ne oslanja na socijalnu infrastrukturu već na individualne društvene mreže. Odgovornost za reagovanje u hitnim slučajevima premešta se sa institucija na privatne kontakte korisnika. Najzanimljiviji aspekt aplikacije je ono što ona ne pita – da li ste srećni, zdravi, produktivni ili dobro. Postavlja samo jedno pitanje: da li ste živi? U digitalnom okruženju zagušenom alatima za praćenje zdravstvenih pokazatelja korisnika i razne oblike samooptimizacije, ova aplikacija predstavlja radikalno sužavanje horizonta jer dobrobit i blagostanje pojedinca svodi na puko preživljavanje. Ne meri se kvalitet života već samo njegov kontinuitet.
U tom smislu, aplikacija nije samo inovacija već i kulturna dijagnoza. Ona reflektuje trenutak u kom biti živ deluje nesigurno, društveno nevidljivo i krhko. Kada pitanja prestanu da se odnose na to kako živimo i svedu se samo na jedno – da li još uvek živimo – to otkriva ne samo naše strahove već i ograničenja društvenih veza na koje se oslanjamo. U društvu koje proizvodnju i produktivnost stavlja iznad svega ostalog, možda je simbolično da se i samo postojanje svodi na redovnu, funkcionu potvrdu – svakih 48 sati klik koji dokazuje da sistem još uvek radi.
