Beograd jeste naše najveće naseljeno mesto, ali oseti se nedostatak grada i gradskog duha koje čovek može naći u nekim drugim gradovima. Ko je putovao po svetu uočio je da je Beograd bleda kopija metropola, nešto nalik plagijatima u modnoj industriji. Beograd volim, živim u njemu vlastitim izborom, ali budimo realni…
Beogradski akcenat ( kakav je takev je) je oduvek bio samo maska da se sakrije neznanje padeza pre svega a i Srpskog jezika tu i tamo : „Gde si?“ – „Evo sam“ ( treba :“Tu/ovde sam“) …
Nemojte velicati ili ruziti nesto sto je u principu derivat nepismenog Srpskog jezika. Za Smederevce i ostale : po naucnicima najcistiji akcenat je valjsevski ( sa cime se ja ne slazem , ali ja sam ipak Uzicanin) i nema tu pevanja. Iz naseg ( erskog) ugla ima zapevanja ali ne i pevanja, O tome pitajte cacane. Svi , bez obzira na obrazovanje, znamo sve padze i komforno ih koristimo. A i gramaticki pravilno odgovaramo na pitanja.
Pre 30 godina sam napustio otadzbinu i kada god prodjem kroz Beograd i cujem ljude vidim da je to mnjaukanje ( eto kako mi provincijalci taj akcenat cujemo) ipak ostalo negde kada god treba da se sakrije poreklo i neznanje. Skoro kao nekad, sve po starom samo u malo blazoj formi.
Ово се наравно односи на Јагодинце, Нишлије или не дај Боже, Врањанце или Лесковчане! Цетињани, Далматинци и инин с оне стране Купе или Драве, чврсто су чували су своје преимућство стечено у осмој офанзиви, тако да пред тим акцентима „друга генерација“ у Београду и данад шени, док им они с почетка коментара изазивају горушицу…
Ми немамо провинције нити унутрашњост, како многи воле да кажу.
Београдски акценат никада није важио за књижевни и исправан. Десиле су се неке нагле и насилне промене у акцентовању које су ближе славонском подручју. А јесте чињеница да се Београђани подсмевају сваком акценту и речима које им нису познате показујући непознавање богатства језика једног народа. Охолост нам је главна особина. А ни Београђани нити житељи било ког места не причају на исти начин и тако и треба.
„Београдски акценат никада није важио за књижевни и исправан.“
Да, али је био знак престижа. У ваљевском крају говори се најправилнији српски, који је и постао стандард за књижевни српски језик.
Ту Вукову митоманију заобиђите, да је неко други уредио језик, не би та бесмислица била актуелна! Толико, сад ће баба из Ваљева да прича правилније од адвоката из Ниша, е па неће! Можда у митоманском народу и још митоманскијем језику!
I mi tako! U Banatu! Ne baš ‘zdravo’ sporo i rastegnuto i ustima punih čvaraka i slanine! Trebalo mi je desetak dana da pređem na kakav, takav, beogradski, a onda kad se vratim u selo da mi se podsmevaju ‘ovaj beograđanin’, šta misliš? U kući se, radi smeha, šale i sećanja na ‘one’ stare što su govorili ‘furt’, a ne uvek, šta me ‘fortaš-u slobodnom prevodu i pristojno, ‘zeksiraš’, a još slobodnijem zajebavaš! Za nešto izuzetno-nismo ni znali za:“do jaja“!!!U kući nije bilo psovki, do najžešće za grej’ ‘ćuda te ružim, da te pcujem’, a one sa polnim organima samo u svom društvu vršnjaka! I moja sestričina, profesorka srpskog jezika, kada je sa nama ‘prihvata’ naš, banatski, nepravilno akcentovan i sa manjkom padeža, iako joj je tata iz kraja gde se izuzetno pravilno govori!!! Upozoravam je kad krene, ne u Beograd, već u Novi sad gde živi i predaje Srpski jezik da ne ‘omaši’ pred decom ‘bide’ umesto bude ili još reči i ‘debelih’, tvrdih, konstrukcija naših, starobanatskih!!! Odgovorila mi je: ,,Da ti čuješ kako deca govore i pišu? Oni ne umeju da se potpišu!!! Zadatak im ‘zacrvenim kao Uskršnje jaje!!!“Govore Vojvođansko, ličkim, bačkim, brčanskim sa pridodatim beogradskim žargonima i akcentom pomešanim sa akcentima drugih ‘akcenata’! Srpski književni jezik???
Beograd jeste naše najveće naseljeno mesto, ali oseti se nedostatak grada i gradskog duha koje čovek može naći u nekim drugim gradovima. Ko je putovao po svetu uočio je da je Beograd bleda kopija metropola, nešto nalik plagijatima u modnoj industriji. Beograd volim, živim u njemu vlastitim izborom, ali budimo realni…
Stvarno sam uzivala u ovom clanku, posebno mi se dopala karakterizacija drustva kao endorfinsko-kalorijsko
Beogradski akcenat ( kakav je takev je) je oduvek bio samo maska da se sakrije neznanje padeza pre svega a i Srpskog jezika tu i tamo : „Gde si?“ – „Evo sam“ ( treba :“Tu/ovde sam“) …
Nemojte velicati ili ruziti nesto sto je u principu derivat nepismenog Srpskog jezika. Za Smederevce i ostale : po naucnicima najcistiji akcenat je valjsevski ( sa cime se ja ne slazem , ali ja sam ipak Uzicanin) i nema tu pevanja. Iz naseg ( erskog) ugla ima zapevanja ali ne i pevanja, O tome pitajte cacane. Svi , bez obzira na obrazovanje, znamo sve padze i komforno ih koristimo. A i gramaticki pravilno odgovaramo na pitanja.
Pre 30 godina sam napustio otadzbinu i kada god prodjem kroz Beograd i cujem ljude vidim da je to mnjaukanje ( eto kako mi provincijalci taj akcenat cujemo) ipak ostalo negde kada god treba da se sakrije poreklo i neznanje. Skoro kao nekad, sve po starom samo u malo blazoj formi.
književni srpski jezik je kad nabeđeni žitelji prestonice krenu da mešaju ć,č ,dž,đ i sva ostala odgovarajuća slova
pišete gluposti
Ово се наравно односи на Јагодинце, Нишлије или не дај Боже, Врањанце или Лесковчане! Цетињани, Далматинци и инин с оне стране Купе или Драве, чврсто су чували су своје преимућство стечено у осмој офанзиви, тако да пред тим акцентима „друга генерација“ у Београду и данад шени, док им они с почетка коментара изазивају горушицу…
Ми немамо провинције нити унутрашњост, како многи воле да кажу.
Београдски акценат никада није важио за књижевни и исправан. Десиле су се неке нагле и насилне промене у акцентовању које су ближе славонском подручју. А јесте чињеница да се Београђани подсмевају сваком акценту и речима које им нису познате показујући непознавање богатства језика једног народа. Охолост нам је главна особина. А ни Београђани нити житељи било ког места не причају на исти начин и тако и треба.
„Београдски акценат никада није важио за књижевни и исправан.“
Да, али је био знак престижа. У ваљевском крају говори се најправилнији српски, који је и постао стандард за књижевни српски језик.
Ту Вукову митоманију заобиђите, да је неко други уредио језик, не би та бесмислица била актуелна! Толико, сад ће баба из Ваљева да прича правилније од адвоката из Ниша, е па неће! Можда у митоманском народу и још митоманскијем језику!
Постоје адвокати и у Ваљеву, као што постоје и бабе у Нишу. Чему та дискриминација и политичка некоректност?
I mi tako! U Banatu! Ne baš ‘zdravo’ sporo i rastegnuto i ustima punih čvaraka i slanine! Trebalo mi je desetak dana da pređem na kakav, takav, beogradski, a onda kad se vratim u selo da mi se podsmevaju ‘ovaj beograđanin’, šta misliš? U kući se, radi smeha, šale i sećanja na ‘one’ stare što su govorili ‘furt’, a ne uvek, šta me ‘fortaš-u slobodnom prevodu i pristojno, ‘zeksiraš’, a još slobodnijem zajebavaš! Za nešto izuzetno-nismo ni znali za:“do jaja“!!!U kući nije bilo psovki, do najžešće za grej’ ‘ćuda te ružim, da te pcujem’, a one sa polnim organima samo u svom društvu vršnjaka! I moja sestričina, profesorka srpskog jezika, kada je sa nama ‘prihvata’ naš, banatski, nepravilno akcentovan i sa manjkom padeža, iako joj je tata iz kraja gde se izuzetno pravilno govori!!! Upozoravam je kad krene, ne u Beograd, već u Novi sad gde živi i predaje Srpski jezik da ne ‘omaši’ pred decom ‘bide’ umesto bude ili još reči i ‘debelih’, tvrdih, konstrukcija naših, starobanatskih!!! Odgovorila mi je: ,,Da ti čuješ kako deca govore i pišu? Oni ne umeju da se potpišu!!! Zadatak im ‘zacrvenim kao Uskršnje jaje!!!“Govore Vojvođansko, ličkim, bačkim, brčanskim sa pridodatim beogradskim žargonima i akcentom pomešanim sa akcentima drugih ‘akcenata’! Srpski književni jezik???
Biće da nas je vreme pregazilo. Ili što bi rekao Dis „nema smisla remetiti besmislenost u svom toku“