YouTube ove godine „puni“ 20 godina, a u jubilej ulazi kao druga najpopularnija društvena mreža na svetu – sa 2,5 milijardi aktivnih korisnika mesečno. Kada se pojavio 2005. godine, njegov slogan je bio jednostavan i sveden – „Emitujte se(be)“ (Broadcast Yourself). Od onlajn platforme za deljenje kućnih video-zapisa, narastao je do mreže koja je postavila nove standarde poslovanja, produciranja i emitovanja sadržaja onlajn, ali i definisala nove navike i nove uloge publike. Sa preko milijardu sati sadržaja koji se gledaju dnevno, YouTube menja načine na koje primamo informacije i percipiramo stvarnost. Pokrećući razmišljanje, debatovanje i analiziranje u klipovima, moglo bi se reći da je YouTube platforma koja je pokrenula revoluciju ekonomije pažnje. Preoblikujući, sažimajući višesatne emisije, lekcije i stotine stranica literature svih vrsta i žanrova u efektno producirane, efikasne i upečatljive video-spotove, popularizujući nove „formate“ od kompilacija mimova do 3-minutnih tutorijala, YouTube je svoje korisnike pokrenuo na razmišljanje u fragmentima. Izvesno je da je svojim mehanizmom automatske i beskonačne reprodukcije audio-vizuelnih sadržaja u nizu krojenom za svakog korisnika imao važnu ulogu u skraćivanju raspona pažnje. I dok jedni hvale trend demokratizacije učenja, drugi smatraju da je YouTube tokom dve decenije postojanja u velikoj meri učestvovao u stvaranju kulture površnog znanja. Zamenili smo dubinu pristupačnošću, što se odrazilo i na način na koji sve češće razmišljamo i zaključujemo – brzo, fragmentirano i vrlo pragmatično.
Kao i druge društvene mreže, YouTube raste na talasu pojačavanja emocija, bilo da je u pitanju ljutnja, bes, tuga. Zahvaljujući YouTube-u lakše, brže i bez posredovanja nekog tradicionalnog medija publika je počela da dolazi u kontakt sa pričama, kulturama, živopisnim sadržajima i likovima koji ih stvaraju – monokulture zamenio je kaleidoskopski pogled na svet, a mikrofon su dobili svi: teoretičari zavera, naučnici, aktivisti, stvaraoci i kritičari, amateri, zaljubljenici i školovani poznavaoci u sve i svaku temu.
Ovakav pluralizam može bio oslobađajući, ali je za ogroman deo publike beskonačna ponuda tema i stavova dezorijentišuća, posebno u situaciji kada vrednost i snaga činjenica bivaju osporene i zasenjene sadržajima zasnovanim na strastvenim emocijama. YouTube-ov algoritamski sistem preporuka, očekivano, preferira intenzitet angažovanja koji neki sadržaj izaziva, ne njegovu tačnost i preciznost, pa tako najglasniji počinju da dominiraju nad istinom i ekspertizom.
Naučili smo da se snalazimo u ovom neredu, ali nas je to učinilo skeptičnim, ciničnim i povremeno izgubljenim – u neprekidnom preispitivanju šta je stvarno u moru suprotstavljenih narativa.
Konačno, YouTube nije promenio samo način na koji gledamo ili slušamo sadržaje – promenio je nas same. Stvarajući ekran za svakog ko želi da nešto emituje, udario je temelje kulturi influensera/ki i zamaglio granicu između publike i autora. Učeći korisnike da sve oko njih i oni sami, njihov život i svakodnevica, mogu biti sadržaj koji ima publiku, YouTube je zapalio iskru onoga što je danas postalo standard na različitim mrežama – deljenja onlajn informacija i zapisa o tome gde smo bili, šta smo radili, šta mislimo o društvu, politici, kulturi… Ovaj performativni niz preoblikovao je način na koji razumemo svoj identitet. Autentičnost, koja je nekada bila privatna osobina, postala je javna roba. Za neke je to osnažujuće, za druge iscrpljujuće, ali neosporno je da živimo u svetu u kom smo svi potencijalni emiteri, procenjeni na osnovu lajkova i broja pretplatnika.
