Kada je minule subote u prepodnevnim satima stigla vest da je preminuo Dražen Praja Dalipagić, jedan od najboljih evropskih i svetskih košarkaša svih vremena, osim osećaja da je otišao čovek prema kojem sam osećao beskrajno poštovanje zbog svega što je dao jugoslovenskoj i srpskoj košarci, setio sam se i da je u svim tim silnim sastavljanjima najboljih jugoslovenskih petorki redovno bio izostavljan. Vrteći film samo onih najupečatljivijih Prajinih utakmica kojih sam mogao da se setim, shvatio sam koliko je to velika nepravda.
Besmisleno je nabrajati sve njegove trofeje i medalje, individualna priznanja. Dovoljno je reći da je Dalipagić osvojio doslovno sve, da je njegovim dolaskom Partizan i praktično i simbolički krenuo ka evropskom vrhu i postao veliki klub, da je najbolji strelac svih vremena i kluba i reprezentacije, da je, na koncu, na parketu „pojeo“ i Majkla Džordana, najvećeg igrača u istoriji košarke, „utrpavši“ mu na utakmici reprezentacije i koledža Severna Karolina 41 poen.
Dalipagić je osvojio doslovno sve, sa njim je Partizan krenuo ka evropskom vrhu, najbolji je strelac svih vremena i kluba i reprezentacije, a na parketu je „pojeo“ i Majkla Džordana
Logično se na ovom mestu zapitati zašto je tako, kad Praja mora imati mesta u tom idealnom timu, makar se zbog njega morala menjati pravila i košarka igrati šest na šest? Toliko je veliki bio Praja.
Fudbal i rukomet
Deo odgovora na ovo pitanje sigurno leži u protoku vremena, jer osim nas koji smo odrastali uz Prajinu generaciju, malo ko se seća bivših. Nova vremena donose i nove heroje i to je u neku ruku i normalno i očekivano. Rešenje drugog dela ove pitalice je možda i važnije, a zaključak je u činjenici da je Dalipagić i u vreme najveće slave van terena bio tih, skroman, skoro nevidljiv, prepošten za svaka, a posebno za ova vremena.
Ali drugačije, izgleda, nije moglo ni da bude. Ovaj Mostarac je skromnosti i pristojnom vaspitanju naučen u roditeljskom domu sa jasno definisanim sistemom vrednosti, koga će se držati čitavog života. A što se sportske priče tiče, kao i svakog Mostarca, ni njega nisu mogli da zaobiđu legendarni turniri mahala, na kojima je Velež sakupljao najtalentovanije dečake. Dražen je maštao da igra za „rođene“, a idol mu je bio nekadašnji centarhalf kluba, koji se prezivao Prajo. Jasno je po kome je Dalipagić dobio nadimak.
O toj dečačkoj ljubavi prema fudbalu, kojom su neizlečivo zaraženi svi koji su odrasli u Mostaru, svedoči i podatak da je posle Svetskog prvenstva u Manili, na kojem je postao svetski prvak i zvanično najbolji igrač, Dalipagić debitovao za klub „22. decembar“ u trećoj beogradskoj ligi protiv Guberevca. „Pristupnicu sam potpisao najviše zbog svojih dobrih drugara, fudbalera tog kluba“, ispričao je Praja u ispovesti Tempu 1. novembra 1978.
A nakon fudbala, došao je rukomet, u mostarskoj Lokomotivi, da bi košarkom počeo da se bavi tek sa 18 godina, dakle, kasno po svim kriterijumima. Čak i tadašnjim. Već posle dve-tri godine Praja, koji je sa lakoćom ubacivao i po 30 poena, postao je interesantan Partizanu, Jugoplastici i Crvenoj zvezdi. Iako se obećao splitskom velikanu, završio je u Partizanu, a sasvim moguće da je ključnu ulogu odigrao legendarni trener Ranko Žeravica, koji je samo godinu dana ranije sa reprezentacijom osvojio prvu svetsku titulu.
„Momčino, ti si dobar sirovi materijal i učiniću sve da ti pomognem da uspeš. Ne propuštaj šanse, jer za njih nema biroa kao za izgubljene stvari“, rekao mu je tada Žeravica.
Dalipagić je među crno-bele stigao 1971, u trenutku kada je klub ispao u drugu ligu, ali se i ekspresno vratio u elitu. Dolazak čačanskog vunderkinda Dragana Kićanovića naredne godine, označio je početak stvaranja velikog kluba i formiranja jednog od najčuvenijih tandema u istoriji evropske košarke. Prva titula prvaka Jugoslavije stigla je 1976. „Jedne sezone je Partizan ispao iz Prve lige sa Čermakom, Farčićem, Pešićem… To je bila ona `čuvena` zima 1971. I samo da ne zaboravim… Klub je tih sedamdesetih funkcionisao iz neke kancelarije u jednoj oronuloj brvnari na Voždovcu. Ma, samo da ste to videli bilo bi vam jasno zašto Partizan nikada do 1976. nije stigao do titule prvaka“, prisetio se Praja tih vremena u intervjuu Večernjim novostima 2016.
Čuvena petorka
Dražen je pripadao jednoj od dve najčuvenije petorke jugoslovenske košarke (Slavnić, Kićanović, Dalipagić, Jerkov, Ćosić – uz Mirzu Delibašića kao ravnopravni deo generacije), koja je nasledila osvajače prve svetske titule, u kojoj su bili Ivo Daneu, Duci Simonović, Damir Šolman, Dragan Kapičić i Petar Skansi… Bila je to generacija na koju će se ugledati i ona sledeća sa Draženom Petrovićem, Divcem, Kukočem, Rađom, Paspaljem, Đorđevićem, Bodirogom… Dakle, bila je to ekipa koja će potvrditi da titula iz Ljubljane 1970. nije bila tek splet okolnosti i ekipa na čijem će legatu izrasti najdominantnija reprezentacija u istoriji evropske košarke. Na koncu, zbog Dalipagića i njegovih ispisnika, sve osim zlatne medalje na najvećim takmičenjima počeli smo da smatramo neuspehom i mrštimo se na srebra i bronze.
Zbog Dalipagića i njegovih ispisnika sve osim zlatne medalje na najvećim takmičenjima počeli smo da smatramo neuspehom
Kao igrač Praja svakako nije imao Slavnićevu drskost i vic, Kićanovićevu fluidnost i dribling, Mirzinu neprevaziđenu gracioznost, ni Ćosićevu aristokratsku viziju igre. On je bio nemilosrdni „ubica“ protivnika, zastrašujuća mašina koja je igru maksimalno simplifikovala na jedan ili dva driblinga, nestvaran skok i šut. To je imao i to je radio najbolje na svetu. I baš zbog toga nije malo onih koji misle da bi se Dalipagić sa svojim nestvarnim fizičkim predispozicijama i shvatanjem igre lako uklopio i u današnju košarku, čija je evolucija upravo šut učinila najvažnijim segmentom igre. Uostalom, kako je to izgledalo i danas se sećaju navijači Venecije, u čijem je dresu Dalipagić 1987, dakle u poznim igračkim godinama, Virtusu iz Bolonje ubacio 70 poena.
„Banana“ Seltiksima
Igrač takvih karakteristika, razume se, nije mogao da promakne ni skautima NBA lige, pa je tako uoči Olimpijade u Montrealu stigao poziv legendarnih Boston Seltiksa da se oproba u njihovom trening kampu. Praja se našao u društvu tadašnjih šampiona Dejva Kovensa, Džona Havličeka, Stiva Kuberskog, Čarlija Skota, Džo Džo Vajta, koji je te godine bio najbolji igrač NBA finala. I u takvoj konkurenciji dobio ugovor sa čuvenim klubom. Nakon nekoliko dana treninga, trener Red Ojerbah je pozvao legendu Bostona Džona Havličeka: „Ovo je tvoj nasednik“, kazao je trofejni trener.
„Oni su me hteli, ali ja nisam prihvatio. Da sam prihvatio, to bi značilo da više nikada ne bih zaigrao za reprezentaciju. Takvi su bili propisi. Osim toga, ne bih mogao da igram tri godine nigde u Evropi. Nadrljao bih. To je bila previsoka cena“, prisetio se u jednom od intervjua Praja tih dana. I da, niko pouzdano ne može da kaže da li bi postao novi Havliček, ali ono što je sigurno je da bi bio važan igrač i u tako strašnoj konkurenciji.
Praja mora imati mesta u svakoj idealnoj postavi sa ovih prostora, makar se zbog njega morala menjati pravila i košarka igrati šest na šest
Umesto u Americi, Dalipagić je karijeru nastavio da gradi u Realu, Veneciji, Veroni, da bi sa igranjem završio u redovima najvećeg Partizanovog rivala, Crvene zvezde. Ali, to su bila neka druga vremena, kada su najveći protivnici na terenu bili najbolji prijatelji van njega.
Poslednjih godina retko se pojavljivao u javnosti, još ređe govorio za medije. Tih i povučen kakvim ga je Bog dao, u jednom intervjuu za Večernje novosti, na pitanje zašto je obrijao brkove po kojima je bio prepoznatljiv, odgovorio je u svom stilu: „Kome još treba Praja?“ Iz ovog odgovora da se naslutiti i priroda Prajinog bića. Živeo je tiho i kad je bio najveća zvezda, i tako je otišao.
Da sam prihvatio ponudu Bostona, to bi značilo da više nikada ne bih zaigrao za reprezentaciju. Takvi su bili propisi. Osim toga ne bih mogao da igram tri godine nigde u Evropi. Nadrljao bih
Dražen Dalipagić je u januaru 2005. u Springfildu primljen u košarkašku Kuću slavnih. Dve godine kasnije postao je član evropske košarkaške Kuće slavnih. Izabran je među 50 ljudi koji su najviše doprineli Evroligi.
