Da li se sećate akcije „1000 kamera““? Ova kampanja bila je fokusirana na upotrebu masovnog biometrijskog nadzora u javnim prostorima Beograda i širom Srbije, i problematizovala je netransparentne procese kojima se omogućavaju praćenje i analiza kretanja građana, bez zaštite njihovih prava i sloboda. Osećaj stalnog posmatranja i praćenja može biti prilično uznemirujući i vrlo lako može da preraste u neprekidnu brigu o tome da li je većina naših postupaka pod nadzorom. Osećaj nedostatka privatnosti za posledice ima atmosferu sužene slobode ili utisak da okolnosti u kojima radimo, stvaramo, provodimo slobodno vreme ili komuniciramo nisu pod našom kontrolom. Kada je taj nadzor u funkciji političkih ciljeva, pasivizacije i kontrole građana, sa namerom utišavanja kritičkih glasova, može se govoriti o digitalnom autoritarizmu.
Digitalni autoritarizam se definiše kao korišćenje digitalnih informacionih tehnologija od strane država u svrhu društvene kontrole, represije i nadzora, odnosno jačanja svoje vladavine. Sa sve obimnijim prikupljanjem različitih vrsta podataka, usavršavanjem veštačke inteligencije i sistema za biometrijsko praćenje, uvećavaju se mogućnosti za društvenu kontrolu. Iako su Rusija i Kina verovatno prve asocijacije na pojam digitalnog autoritarizma, u pitanju je globalni fenomen koji nije striktno ograničen na autoritarne režime, već je prisutan i sve snažniji i u demokratskim društvima.
Jedno od istraživanja o upotrebi tehnologije za nadzor građana sa ciljem političke kontrole naglašava da digitalna represija obuhvata više tehnika: nadzor, cenzuru, društvenu manipulaciju i uznemiravanje, sajber napade, gašenje interneta i ciljani progon onlajn korisnika. Ove tehnike se međusobno ne isključuju, štaviše, često se kombinuju kako bi efekti bili dugoročniji i intenzivniji.
Da fenomen nije nov, govori i činjenica da je Freedom House još 2018. godine u svom izveštaju „Uspon digitalnog autoritarizma“, upozorio da kombinacija onlajn dezinformacija, državne propagande, širenja cenzure i automatizovanog nadzora – trendovi koji jačaju posebno u nedemokratskim ili hibridnim režimima – rezultira ukupnim padom slobode interneta. Isti izvor ukazao je i na snažan izvoz kineske tehnologije, ali i kineskih metodologija nadziranja, brojnim državama čak i na Zapadu. Article 19, pre samo nekoliko nedelja, upozorio je da Kina, kroz svoja partnerstva u okviru Digitalnog puta svile, nastoji da stvori globalnu alternativu ustrojenu u skladu sa trenutnim kineskim tehnološkim standardima i normama digitalnog upravljanja. Proširujući svoj autoritarni model, Kina ima za cilj slabljenje načela slobode interneta i principa globalnog digitalnog upravljanja zasnovanog na pravima, zaključuje se u izveštaju.
Na talasu jačanja digitalnog autoritarizma je u Indiji prošle godine usvojen Zakon o zaštiti digitalnih ličnih podataka, a njegove odredbe, prema rečima eksperata, ugrožavaju same temelje transparentnosti i odgovornosti i olakšavaju prikupljanje i obradu podataka od strane vlade i privatnih subjekata, a ne zaštitu podataka.
Nažalost, u pohodu na slobodan internet i zaštitu prava i sloboda građana u virtuelnom prostoru represivni, autokratski režimi imaju često jake saveznike upravo u velikim tehnološkim kompanijama. Tokom izbora u Turskoj u maju 2023. godine, X (bivši Tviter) pristao je da cenzuriše brojne naloge na zahtev turske vlade. Ilon Musk, vlasnik onoga što je nazvao „digitalnim gradskim trgom“ na svetu, pristao je da ukine naloge koji su izražavali kritički stav prema turskom predsedniku RedžepuTajipu Erdoganu, tvrdeći da je ovaj čin cenzure učinjen za veće dobro.
Autokratski režimi su, sami po sebi, represivni, ali tehnološke kompanije im pružaju korisne alate za sofisticiraniji i sveobuhvatniji nadzor i zastrašivanje. Štaviše, kompanije kao što je Meta oklevaju da se pozabave transnacionalnom represijom ako to šteti njenim finansijskim interesima.
U takvim okolnostima, ostaje da se zapitamo kakva je i kolika moć i sloboda građana ako i virtuelni prostor ubrzano postaje prostor digitalne represije i digitalnog autoritarizma.
