Veliki su izgledi da 2025. bude godina velikih promena u Srbiji. Sasvim je izvesno da neće biti godina stabilnog kursa i kontinuiteta na bilo koji način. S obzirom da je Srbija godinama ubrzano klizila na dole, nekako se podrazumeva da bi očekivana velika promena trebalo da bude nagla promena na bolje. Ono što ne treba isključiti je mogućnost da takvoj promeni na bolje prethodi i neko bolno posrtanje. Ili što bi se reklo, nije isključeno da, pre nego nam bude bolje, bude još gore.
U Srbiji se dešavaju protesti kakvi odavno nisu viđeni. Kad se radi o studentskim protestima, ovakvih nije bilo od 1996. Ovo je i mnogo više i dosta šire od studentskih protesta. Zahvatilo je ustanove kulture, srednje škole, zaposleni u državnoj upravi i javnim preduzećima javno iskazuju podršku protestima, protestuje se širom Srbije, ovo liči na tihi ustanak gde je ćutnja glavno oružje. Srbija se nepovratno dubinski menja bez obzira kako se prema tome odnosila vlast i kada će ta promena raspoloženja dovesti do institucionalnih promena. Ova vlast se tome protivi, a to je osuđeno na neuspeh. Pitanje je koliko će Srbija zadobiti ogrebotina zbog tog koprcanja vlasti.
Ispisali bi se iz opozicije oni koji bi seli da razgovaraju sa onima kojima su studenti rekli da ih ništa nisu pitali. Nema govora o nekakvim izborima kojima se režimu produžava život, nema razgovora o prelaznoj vladi pre nego se ispune studentski zahtevi
Ima skeptičnih procena da ovakvo masovni protesti ne mogu dugo trajati i će doći do zamora, ako vlast ne učini neki nesmotren gest. Na to računa i vlast pa se Vučić zaklinje da studentima neće pružiti „pendrek spasa“. Međutim, on i bez vidljivog pendreka dosta uspešno hrani proteste svakodnevnim uvredama, pretnjama i providnim manipulacijama. Bajka o stambenim kreditima koja je trebalo da anestezira roditelje i starije glasače raspala se u paramparčad na propalom promo skupu podrške Vučićevoj ingenioznosti u Sava centru.
Ne rade ni laži, ni pretnje, ni obećanja. Studenti su Vučića za srce ujeli kad su mu rekli da njega ništa nisu pitali objasnivši mu da se ne petlja u ono što mu nije posao. Lakše bi mu palo da su ga poslali po burek. Ono što ovu vlast gura u rebus za koji nema rešenje je što studenti neće da razgovaraju ni sa Zagorkom Dolovac, a reklo bi se i ni sa kim drugim, tako da nema izgleda da ih se uvuče u farsu od razgovora i pregovora na koju se deo opozicije nekad znao okliznuti. Oni neće da se objašnjavaju sa vlašću, oni hoće da vlast radi svoj posao, a o tome nema šta da se razgovara i pogađa. Ova vlast što ne zna, što nije navikla, što i nije tu da bi radila svoj posao, posao u skladu sa Ustavom i zakonima. Na kraju, kad bi ministri, pa i niži nosioci vlasti znali i hteli da rade svoj posao, najpre bi Vučić morao da se skloni sa njihovih pozicija koje je korumpirao i da se vrati na svoje mesto.
Opozicija će biti pod snažnim pritiskom sa raznih strana, naročito spolja, da se dogovara i pruži predah i legitimitet vlasti. Ko ne izdrži pritisak ili bude čekao da se saveznici iskrcaju, neće biti neka šteta
Sasvim je izvesno da Srbija neće da se vrati na stanje od pre 1.novembra. Ništa više nije i neće biti isto. Pitanje je kako će biti i kuda nas protesti vode. Kuda će nas dovesti aktuelna previranja u zemlji zavisi od pobunjenih građana predvođenih studentima, od vlasti, od opozicije i delom od spoljnog faktora.
Oročena prelazna vlada
Ako bi relevantni domaći akteri bili motivisani javnim interesom, Srbija bi kraj 2025. dočekala u stanju bazično obnovljenih i funkcionalnih ključnih institucija i spremna za sprovođenje izbora u regularnim uslovima. Tome bi prethodila oročena prelazna vlada, a njoj ispunjenje svih studentskih zahteva.
U ovom scenariju, spoljni faktor bi trebao da se suzdrži od dosadašnje prakse pokušaja da konzervira postojeće stanje neodržive stabilnosti. Mogao bi samo da bude manje ili više, iskreno ili neiskreno zadovoljan tom novom stabilnošću Srbije na mnogo višem nivou.
Opozicija i kad bi mogla, ne sme da se igra sa pokušajem da spusti pritisak u loncu. To je posao vlasti koja je taj pritisak i stvorila. Ispisali bi se iz opozicije oni koji bi seli da razgovaraju sa onima kojima su studenti rekli da ih ništa nisu pitali. Nema šta da se razgovara pre nego se ispune studentski zahtevi. Nema govora o nekakvim izborima kojima se režimu produžava život, nema razgovora o prelaznoj vladi pre nego se ispune studentski zahtevi.
Nije mu jasno da srpska vojska neće krenuti na narod pa makar joj to naredio onaj ko je umislio da je on država. Nije ni njegova ekipa lojalista, sastavljena od društva sa slave, sa Informerovih proslava i sa krađe izbora neka sila koja može da zaustavi studente i promene u Srbiji
Studentima očigledno ne trebaju nikakvi saveti. Njihov policentrični protest je pokrenuo najšire slojeve društva bez obzira na obrazovanje, imovinsko stanje, ideološke inklinacije, boravište.
U tom poželjnom prelaznom scenariju ka novoj normalnosti vlast bi trebalo da čuje narod i da menja sebe kako bi mogla da se menja Srbija.
To bi bila ta velika promena na bolje u 2025., ali kako stvari sada stoje, to nije realističan scenario i malo je verovatno da stvari neće biti lošije pre nego krenu na bolje. To zato što je očigledno da vlast neće da se ponaša razumno, a spoljni faktor ća nastaviti da se ponaša kalkulantski.
Država, to sam ja
Vlast SNS, oličena u Aleksandru Vučiću ne pokazuje spremnost da svoje ponašanje odmeri vodeći računa o javom interesu. Pre bi se reklo da se Vučić sasvim uživeo u ulogu – država, to sam ja i da ono što ugrožava njegov autokratski način vladavine tretira kao napad na Srbiju. Sve što je učinio od početka novembra, od kada se digao ustanak u Srbiji, učinio je sa namerom da ga uguši ne prezajući u izboru sredstava i ne vodeći računa o posledicama. Kad nisu prošle laži o tome da nije bilo rekonstrukcije nadstrešnice, krenulo se sa ostavkama bez prihvatanja odgovornosti, sa manipulacijama, sa pritiscima, sa prebijanjima, i sa izazivanjima sukoba na ulicama i sa hapšenjima. Aktuelni stadijum Vučićeve grčevite borbe u sprečavanju promena je pretnja upotrebom Vojske Srbije i partijske paravojske.
Spoljni faktor bi trebalo da se suzdrži od dosadašnje prakse pokušaja da konzervira postojeće stanje neodržive stabilnosti. Mogao bi samo da bude manje ili više, iskreno ili neiskreno zadovoljan tom novom stabilnošću Srbije na mnogo višem nivou
Nije mu jasno da srpska vojska neće krenuti na narod pa makar joj to naredio onaj ko je umislio da je on država. Nije ni njegova ekipa lojalista, sastavljena od društva sa slave, sa Informerovih proslava i sa krađe izbora neka sila koja može da zaustavi studente i promene u Srbiji. Priča o 1.000 sledbenika zakletih u crkvici na krv služi za utezanje malaksalog partijskog stada. Drugi cilj je da unese strah u pobunjeni narod. Sejanje straha je metod kojim operiše terorizam. Ako to čini vlast, onda je u pitanju državni terorizam, u konkretnom slučaju na dosta opskuran način. U svakom slučaju, kriminalizovani režim je uzdrman, podložan unutrašnjim frikcijama, a Vučić nervozno klizi iz greške u grešku. Malo je verovatno da će cenu njegovih grešaka plaćati samo on i vrhuška. Veća je verovatnoća da će nastaviti da vuče sve nerazumnije i sve rizičnije poteze zloupotebljavajući državi aparat, posebno bezbednosni. To zemlju vodi u još dublju krizu sa povećenim rizikom eskalacije nasilja.
Nije izgledno ni da će se spoljni faktor naprasno altruistički podržati demokratiju u Srbiji umesto režima sa kojim ima vrlo plodonosne transakcione odnose. Nemali broj ambasadora ima zadatak da u Srbiji proda skupo i kupi jeftino i taj posao im dobro ide. Zagovornici stabilokratije, posebno ambasadori zarobljeni u vrednostima i narativu 20. veka pa i hladnog rata, neskloni su da vide dalje od datuma svog penzionisanja, pa propovedaju da Srbija ide u dobrom smeru. Uz malo truda i dobre volje videli bi da je istorijski ovaj narod uvek dobro reagovao na meku moć, i pre nego se to tako zvalo. Dugoročno je to bilo dobro i za ovu zemlju i za bilateralne odnose i za stabilnost regiona. Kratkoročne kombinacije i transakcioni odnosi sa vlašću u ulozi kolonijalnog upravnika su održive do prve krivine.
U ovom drugom, lošijem, ali izvesnijem scenariju, studentima i dalje ne treba deliti savete, a prilično je izgledno da će režim biti izdašan u dolivanju motivacije da istraju u protestima.
Ne rade ni laži, ni pretnje, ni obećanja. Studenti su Vučića za srce ujeli kad su mu rekli da njega ništa nisu pitali objasnivši mu da se ne petlja u ono što mu nije posao. Lakše bi mu palo da su ga poslali po burek
Opozicija će biti pod snažnim prtiskom sa raznih strana, naročito spolja, da se dogovara i pruži predah i legitimitet vlasti. Ko ne izdrži pitisak ili bude čekao da se saveznici iskrcaju, neće biti neka šteta. Režim neće odustajati od proizvođenja svoje opozicije. Nastaviće da iz boce iskaču samozvani savetnici deleći netražene savete o tome šta opozicija treba da radi i šta bi neki od njih radili da su bili uspešniji u politici. Nebitno, nekorisno, a pomalo i štetno.
I u ovom težem i sporijem scenariju Srbija će stići do normalnih izbora nakon što se ispune studentski zahtevi i nakon što Vučić prihvati ideju prelazne vlade kao slamku spasa u zadnjem momentu. Ako ne prihvati tu slamku, on će pasti bolno, a Srbija će svakako biti spasena. Ako zahteve studenata ne ispuni ova vlast, ispuniće ih naredna.
Zdravko Ponoš, stranka Srbija centar (SRCE)
