Studenti nisu, ne žele, niti mogu biti odraz opšte volje – ova rečenica iz pisma koje su studenti u blokadi 9. marta uputili javnosti Srbije sadrži tri istine o periodu od pada nadstrešnice u Novom Sadu. Prvo, blokade fakulteta samo su vrh koplja kojim je protivrežimski deo Srbije pokušao da proburazi ubistveno korumpiranu državu koju predstavnici SNS-a previše lako poistovećuju sa sobom. Drugo, taj je proces naizgled neočekivano pokrenuo društveno ozdravljenje koje teče brže od političke artikulacije nezadovoljstva. Treće, studenti su o-ruk taktikama i nezapamćenom disciplinom ostvarili naizgled nemoguće – pobudili su građane na političko osvešćivanje, ali su i uzdrmali samodopadljivu stabilokratiju Aleksandra Vučića, zbog čega su poneli najveću odgovornost, samim tim i najteža očekivanja u Srbiji. Čak se i vlast našla pod manjim pritiskom od njih. „Koji je sledeći korak“, moglo se čuti i pre 15. marta, kada su se demonstranti, brojni koliko i stanovništvo Niša, okupili u Beogradu.
Pomenuto pismo sadržalo je odgovor. Naime, vlast je usavršila paralelizaciju društveno-političke stvarnosti – zbog čega imamo vladine nevladine organizacije, prorežimsku opoziciju i nestručna strukovna udruženja – pa je i studentsko telo iz nužde deliberaciju umesto na nivo studentskih parlamenata, koji su još iz socijalističkih vremena rasadnici partijskih kadrova, prenelo na nivo plenumske direktne demokratije. Pozvavši se na Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, Ustav Republike Srbije i Zakon o lokalnoj samoupravi, a zbog „izražene centralizacije vlasti i korupcije“ koja seže sve do nabavke toalet-papira, predložilo je građanima da učine isto i organizuju se u zborove.
Kome se priviđaju ljotićevci i boljševici
Kao što će ranjena zver u svemu videti pretnju, tako su i vlasti ovaj poziv prokazale kao ideološko zastranjivanje, bilo fašističko (zgodno su se prisetile da se organizacija Dimitrija Ljotića zvala „Zbor“), bilo anarho-boljševičko (jer, pobogu, nema te odluke koja sme da zaobiđe vladajuću koaliciju). Kako bilo, zborovi su zaživeli u više od pedeset mesta u Srbiji, od Novog Sada i Zrenjanina, preko Prokuplja i Niša, do brojnih beogradskih opština. Katkad je bilo teško razlučiti šta je omanji protest, a šta zbor.
S jedne strane, okupili su ljude iz najrazličitijih društvenih grupa koji se inače ne bi ni sreli, a kamoli probali da pronađu famozni najmanji zajednički sadržalac političkog delanja. S druge, uplašili su već dezorijentisanu vlast koja je počela da komotnom, na neregularnim izborima osvojenom većinom izglasava održavanje sednica lokalnih skupština bez opozicionih odbornika. Ako bi neko i pokušao da prisustvuje, kao Zvezdarac Janko Stefanović iz ZLF-a, sprečilo bi ga vešto maskirano privatno obezbeđenje. Stefanoviću je slomljeno rebro, a policija napadače nije legitimisala. Cinik bi rekao – i ne mora, njihovi identiteti već su poznati organima gonjenja, nego nema ko da ih goni.
S treće, nadvilo se pitanje nadležnosti zborova. Kako je docentkinja na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Bojana Bodroža na svom Fejsbuk profilu prenela utiske s prvog tamošnjeg zbora održanog 19. marta, skup je ponajpre poslužio kao pokazatelj političke zapuštenosti i naivnosti srpskog društva. Uprkos ideološkim razlikama, okupljeni su odluke usvajali brzom aklamacijom, ali bez plana njihovog sprovođenja. Plenumi imaju smisla u amfiteatrima, bio je implicitni zaključak, drugde – ne baš. Naročito s obzirom na opasnost infiltracije naprednjačkih aktivista i drugih ubačenih elemenata koji bi pokušali da diskredituju samoorganizovane građane. Pitanje je trenutka kada će aktivisti umesto ad hoc postavljanja štandova početi da šire one nevidljive i ulaze u masu.
Kriza predstavničke demokratije
Istini za volju, ove primedbe, iako osnovane, već su bile sadržane u pismu studenata – predstavnička demokratija, makar u ovdašnjoj izvedbi, građane je odavno lišila političke preduzimljivosti i na tome se mora poraditi. Njihova pasivnost po sebi ne bi bila toliki problem da nasuprot sebe nemaju Vučićevu utegnutu mašineriju, koja pored gostoljubivih televizijskih studija obilazi i Srbiju gde do besmisla ponavlja već besmisleni narativ o obojenoj revoluciji. I to dok najavljuje izbore za jun, to jest, ako se ne formira nova vlada… izbore koje niko osim vlasti ne priželjkuje, naročito ako im ne bude prethodila implementacija ODIHR-ovih preporuka.
Pasivnost građana ne bi bila problem da nasuprot njih ne stoji Vučićeva mašinerija, koja pored gostoljubivih televizijskih studija obilazi i Srbiju gde do besmisla ponavlja već besmisleni narativ o obojenoj revoluciji
Politička artikulacija ostala je neispisano slovo na belom papiru, o čemu svedoči izjava jedne građanke u televizijske kamere: „Zborovi su jedini način da se odbranimo od ovakve opozicije i od pozicije (sic)!“ Zborovi su se za mnoge ukazali kao „treći pojam“ koji zaobilazi i vlast i mogućnost formiranja prelazne vlade koja bi u zadatom roku obezbedila uslove za poštene izbore. Dovoljno je građana koji ne bi glasali za SNS i njene satelite, a dovoljno je i onih koji se, poučeni iskustvima s opozicionim akterima (poput raspada koalicije „Srbija protiv nasilja“ u nedeljama pred ponovljene beogradske izbore iz juna 2024), boje rasipanja akumuliranog nezadovoljstva, tamo gde vlast ipak pliva najbolje.
Dok se studenti ne izjasne o privremenoj vladi, ipak, malo ko će osporiti da promeni sistema mora da prethodi promena vlasti, kao što će malo ko tvrditi da zborovi mogu da je smene. Pa opet…
„Srbija je u ovom trenutku predstavnička demokratija de iure, ali de facto za to tek treba da se izborimo sa uzurpatorima države. Zborovi su sastavni deo odgovora na krizu izazvanu time što su svi institucionalni kanali blokirani, sabotirani ili obesmišljeni. Oni su jedan od retkih dostupnih načina vraćanja politike građanima, i ujedno mehanizam povratka dostojanstva generacijama koje su navikle na to da ih se nešto pita samo dok drže hemijsku olovku na biračkom mestu“, kaže sociolog Dario Hajrić za Radar.
Dok se studenti ne izjasne o privremenoj vladi, malo ko će osporiti da promeni sistema mora da prethodi promena vlasti, kao što će malo ko tvrditi da zborovi mogu da je smene
Prema njegovom mišljenju, reč je o iznuđenoj metodi borbe čiji cilj nije zamena tradicionalnijih metoda, već stvaranje uslova da oni opet budu mogući.
Tri mita i jedna istina o zborovima
U članku „Zborovi ili prelazna vlada“ objavljenom na Peščaniku, pravnica i članica CEPRIS-a Sofija Mandić ukazala je na nekoliko zabluda o zborovima, iz zakonske perspektive.
Prvo, za razliku od narodne inicijative i referenduma, zborovi se ponajpre mogu okarakterisati kao iskazivanje prava na okupljanje, ne i na neposredno odlučivanje. Odluka zbora može biti razmatrana na nivou skupštine lokalne samouprave u roku od šezdeset dana, i tu je kraj bilo čega što liči na njegova izvršna ovlašćenja. S obzirom na to da Skupština dve godine nije na dnevni red stavila narodnu inicijativu Kreni-promeni protiv iskopavanja litijuma, koju je podržalo 38.000 građana (i čiji su potpisi izgubljeni), ili na činjenicu da predsednik rado nudi (protivustavni) referendum o njegovom razrešenju, ovlašćenja zborova i ne deluju toliko skromno; štaviše.
Srbija je trenutno predstavnička demokratija de iure, ali de facto za to tek treba da se izbori. Zborovi su deo odgovora na krizu izazvanu time što su svi institucionalni kanali blokirani, sabotirani ili obesmišljeni
Dario Hajrić
Drugo, nastavlja Mandić, budući da odbornici i poslanici godinama nisu birani na slobodnim izborima, niko ne može da tvrdi da predstavnička demokratija ne može da razreši aktuelnu krizu. Mogući instrumenti za njeno prevazilaženje ponovo se prebacuju na teren izbora i prelazne vlade, što nas dovodi do treće tačke: zborovi ne mogu da budu adekvatna zamena sudskoj, izvršnoj i zakonodavnoj vlasti.
„Okupljanje u zborove bez zahteva za smenu nelegalne, nelegitimne i tiranske vlasti koja sebe smatra neodgovornom pred zakonom (čak i kada ima poginulih i povređenih), može dovesti do dva ishoda: neodređeno dugog održavanja trenutnog stanja ili sukoba s tiranskom vlašću. Vlast to uostalom jedva i čeka ne bi li uvela vanredno stanje i – paradoksalno – ograničila slobodu okupljanja, pa i zborovanja. U drugom scenariju, tiranska vlast bi opstala, postala jača i sprovela osvetu za sve što je doživela u prethodna četiri meseca“, piše Mandić i zaključuje da je jedini mogući izlazak iz trenutne situacije ipak neki oblik ekspertske ili prelazne vlade; da li kao „vlada narodnog poverenja“, kako je urečila skupštinska opozicija ili nešto drugo, trenutno je manje bitno.
Pa opet, nepobitna je istina da se o svemu napisanom može – i treba – raspravljati gde je moguće. Do daljeg, dakle, na zborovima. Zato su studenti Filozofskog fakulteta u Beogradu i pozvali građane da u danima nakon 28. marta – za kada je Vučić davno zakazao „najveći skup u istoriji Srbije“ koji se ipak nije desio – održe što više skupova u svojim mestima, kao vid učestalog pritiska koji se za sada pokazao kao delotvorno sredstvo uticaja na odnarodovanu vlast. Ali i na druge političke aktere…
„Zborovi su prilika građankama i građanima da se javno izraze o političkoj krizi pred sopstvenom zajednicom i da se kroz učešće podsete da se politika ne svodi na stranke. Umesto ustaljenog spuštanja politike s vrha na lokal, sada imamo kopernikanski obrt u vidu građanstva koje samo formuliše svoje potrebe i nudi ljudima da direktno učestvuju u radnim grupama. Držanje sopstvene budućnosti u svojim rukama je moćna ideja, i naravno da to mobilizuje građane“, zaključuje Hajrić.
Može se očekivati da će ta energija moći da se iskoristi na izborima, kad god se oni budu desili.
