Godina za nama prošla je bez ikakvog napretka u procesu pristupanja Evropskoj uniji, ali ne i bez uzbuđenja kada je reč o odnosima sa susedima, državama članicama i institucijama EU. U toku godine vlasti u Srbiji su ulazile u različita raspoloženja, zavisno od godišnjih doba i biometeoroloških uslova. Srbija je 2024. godinu započela u napetim odnosima sa Evropskom unijom zbog unošenja Briselsko-ohridskog sporazuma, koji je sama voljom predsednika prethodno prihvatila, u pregovarački okvir za Poglavlje 35. U februaru je došlo do novog zaoštravanja odnosa sa institucijama EU i pojedinim državama članicama.
Ovog puta zlovolju srpskih vlasti je izazvala rezolucija Evropskog parlamenta kojom su izbori iz decembra 2023. godine ocenjeni kao delimično slobodni i nepošteni. U proleće je već sve zaboravljeno i Srbija je bila zahvalna vodećim državama članicama EU na principijelnoj podršci u sprečavanju stavljanja na dnevni red Komiteta ministara odluke o članstvu Kosova u Savetu Evrope. Doduše takvom ishodu je u mnogome doprineo tvrdoglav stav Prištine da ne započne proceduru osnivanja zajednice opština sa srpskom većinom, mada ne treba potceniti dogovor o kupovini francuskih rafala, koji je predsednik Vučić zaključio prilikom posete Parizu.
Sporazum sa neprijateljem
Već krajem proleća Evropa je postala premala za ambicije srpskih vlasti i Srbija je promovisana u simbol slobode i otpora širom sveta suprotstavljajući se usvajanju rezolucije o genocidu u Srebrenici u Generalnoj skupštini UN. Tako se Srbija našla na čelu slobodarskih država poput Severne Koreje, Kube, Belorusije, Kine, Rusije, poznatih po poštovanju ljudskih prava i demokratije. Vrelo leto je donelo povratak Srbije na evropski put zapečaćen memorandumom o razumevanju sa EU o strateškom partnerstvu u oblasti održivih sirovina, lanaca vrednosti baterija i električnih automobila. Potpisivanju memoranduma u Beogradu je prisustvovao nemački kancelar Olaf Šolc, koji je samo mesec dana pre toga obeležen kao čovek koji Srbima želi da prilepi etiketu genocidnog naroda. Kraj leta i početak jeseni doneo je novu promenu raspoloženja. Nakon masovnih demonstracija protiv iskopavanja litijuma, po oceni vlasti finansiranih sa Zapada, Srbija je ponovo počela da namiguje starim partnerima na Istoku. Potpredsednik vlade Vulin je otposlat u Moskvu odakle je predsedniku doneo ličnu poruku Vladimira Putina da ga on očekuje krajem oktobra na samitu BRIKS-a u Kazanju.
Potpisivanju memoranduma u oblasti održivih sirovina prisustvovao je nemački kancelar Šolc, koji je samo mesec dana pre toga obeležen kao čovek koji Srbima želi da prilepi etiketu genocidnog naroda
Nepredvidivo i promenjivo jesenje vreme odrazilo se na još jednu promenu spoljnopolitičke orijentacije Srbije. Umesto odlaska u Kazanj, predsednik Srbije je u Beogradu ugostio poljskog i grčkog premijera, da bi mu par dana kasnije u posetu došla i predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen. To je bila prilika da se predsednik još jednom zarekne da je Srbija čvrsto na evropskom putu, a zauzvrat je predsednica Evropske komisije pohvalila veliki napredak Srbije u poštovanju vladavine prava i demokratije. U takvoj oceni je nije pokolebalo ni to što je u Beogradu zatekla ruskog ministra Maksima Rešetnjikova u razgovoru sa najvišim predstavnicima vlasti, kao što je nije pokolebao ni godišnji izveštaj netom usvojen od strane organa kome predsedava, a iz koga se jasno vidi mali ili nikakav napredak Srbije u poštovanju osnovnih evropskih vrednosti.
Uticaj novosadske nesreće
I zaista u tom momentu je izgledalo da je otvaranje klastera 3 – Konkurentnost i održivi razvoj, nadomak ruke i da će Srbija ubrzanim koracima krenuti ka članstvu u EU. A onda se na tom putu isprečio „osvedočeni srbomrzac i ustaša“ Tonino Picula koji je izabran za izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju. Već nakon ovakve reakcije vlasti na izbor Picule moglo se naslutiti da će biti teško obezbediti jednoglasnu odluku Saveta EU o otvaranju klastera.
Konačno 1. novembra evropski put Srbije je nestao pod ruševinama železničke stanice u Novom Sadu. Nesreća u Novom Sadu i sve ono što je usledilo nakon toga kao na dlanu su pokazali koliko je Srbija daleko od vladavine prava, demokratije i poštovanja ljudskih prava. Očekivano, Savet EU na decembarskom zasedanju nije dao zeleno svetlo za otvaranje klastera 3, već je odlučeno da će se tom pitanju vratiti u januaru ili februaru kada će ponovo razmotriti to pitanje u svetlu napretka Srbije u oblasti vladavine prava i napretka u normalizaciji odnosa sa Kosovom. Zanimljivo da je na odlaganje odluke o otvaranju klastera 3 uticala i snažna podrška mađarskog predsedništva Srbiji. Ta podrška se pokazala kao kontraproduktivna, s obzirom na to da i sama Mađarska ima velikih problema sa poštovanjem osnovnih evropskih vrednosti. O tome najbolje svedoči izjava holandskog ministra za spoljne poslove Veldkampa. „Gledajući zabrinjavajuća dešavanja u Mađarskoj i delimično u Slovačkoj, logično je da možemo da nametnemo zahteve državi kandidatu u oblasti vladavine prava“, kazao je Veldkamp.
Kakve su šanse da sa ovako šizofrenom spoljnom politikom Srbija u januaru ili februaru konačno otvori klaster 3 i time ostvari kakav-takav napredak ka članstvu u EU? Ako se stvari posmatraju u kontekstu Nove metodologije proširenja koju je EU usvojila u proleće 2020. godine, a Srbija prihvatila voljom predsednika Vučića u julu iste godine, izgledi za tako nešto nisu veliki. Osnovni cilj Nove metodologije proširenja je da proces pristupanja trećih država učini predvidljivijim, kredibilnijim, dinamičnijim, uz jače političko vođstvo.
U prevodu to znači da se od srpskih vlasti očekuje da pokažu veći kredibilitet i političko vođstvo prilikom sprovođenja fundamentalnih reformi, posebno kada je reč o vladavini prava, borbi protiv korupcije, funkcionisanju demokratskih institucija i javne uprave i usklađivanja sa spoljnom politikom EU. Upravo u tim oblastima Srbija redovno dobija najlošije ocene u godišnjim izveštajima Evropske komisije. Ako se tome doda pitanje normalizacije odnosa sa Kosovom i simuliranje krivičnog postupka protiv učesnika u sukobima u Banjskoj, jasno je zašto Srbija ni ove godine nije ostvarila nikakav napredak u procesu pristupanja EU.
Faktor Moskva
Sa druge strane, vlast u Beogradu izostanak napretka vezuje isključivo za neuvođenje sankcija Rusiji. Više puta je Vučić izjavljivao da bi uvođenjem sankcija Rusiji Srbiji bila otvorena sva vrata, ali da zbog članstva u EU Srbija neće kvariti odnose sa ruskim prijateljima. Međutim, problem odnosa sa Rusijom je mnogo složeniji i ne svodi se samo na pitanje sankcija. Uostalom, primedbe o neuvođenju sankcija Srbija, za sada, uspešno premošćuje diplomatskom, finansijskom i odbrambenom podrškom Ukrajini, o čemu je tokom decembarskih sastanaka u Briselu govorio predsednik Evropskog saveta Antonio Košta. Mada neke države članice, pre svega baltičke i Holandija, očekuju jače političko vođstvo i pridruživanje stavovima EU u odnosu na Rusiju, za Srbiju su mnogo ozbiljnije primedbe o nastavku održavanja bliskih političkih i bezbednosnih odnosa sa Moskvom.
Postoje jake indicije da Beograd i Moskva i dalje blisko sarađuju u borbi protiv „obojenih revolucija“, koja podrazumeva, praćenje i nadzor novinara, političkih protivnika i nevladinih organizacija što je u direktnoj suprotnosti sa osnovnim vrednostima EU
Do te mere da je Evropska komisija u svom izveštaju izrazila sumnju u strateški put Srbije. Ovde se ne radi samo o spoljnopolitičkom opredeljenju, već i o tome na kakvim vrednostima Srbija želi da gradi svoj politički sistem. Postoje jake indicije da Beograd i Moskva i dalje blisko sarađuju u borbi protiv „obojenih revolucija“, koja između ostalog podrazumeva praćenje i nadzor novinara, političkih protivnika i članova nevladinih organizacija, što je u direktnoj suprotnosti sa osnovnim vrednostima EU. Na nastavak takve prakse ukazuju najnovije optužbe koje su na račun BIA i policije izneli organizacija Amnesti internešenel i Fondacija Šer u vezi sa korišćenjem špijunskih softvera i virusa za praćenje i prisluškivanje novinara i aktivista. Paradoksalno, i sami predstavnici vlasti potkrepljuju te sumnje svojim izjavama da je u Srbiji ovih dana na delu obojena revolucija. Pri tome kao da ne shvataju da su obojene revolucije nastajale kao bunt građana protiv autokratskih i kleptokratskih vlasti u postsovjetskim republikama.
Postavlja se logično pitanje čemu strah od obojene revolucije ako je vlast u Srbiji demokratska, ili ni oni sami više ne veruju u to? Da li možda Vučić, premijer Miloš Vučević i predsednica Skupštine Ana Brnabić vide Srbiju kao rusku guberniju o čemu je nekada maštao osnivač SNS i bivši predsednik Tomislav Nikolić? Što je još važnije, da li će u suzbijanju onoga što naziva obojenom revolucijom režim u Beogradu koristiti ruske metode, koje podrazumevaju potpunu instrumentalizaciju policije, bezbednosnih službi, tužilaštva i sudstva? Da li upravo prisustvujemo upotrebi tog modela kroz protivzakonito privođenje i zastrašivanje studenata koje sprovodi BIA ili torturu nad privedenim demonstrantima u policijskim stanicama?
Upravo u tom segmentu EU traži jasno distanciranje od Rusije i početak kredibilnih reformi koje bi obezbedile vladavinu prava, održavanje slobodnih i fer izbora i poštovanje ljudskih prava. Umesto toga, Vučić je sredinom decembra poslao u Kinu potpredsednika Vlade Vulina da se sa tamošnjim šefom obaveštajnih službi dogovori o saradnji u oblasti bezbednosti i razmeni iskustva u borbi protiv obojenih revolucija. A „kineski prijatelji“ su već obavestili Vučića o organizovanju obojene revolucije u Srbiji i otkrili mu kako je to bilo kod njih, od Tjenanmena do Hongkonga.
A svi znamo šta se dogodilo na Tjenanmenu. Zato je ovde na kocki mnogo više od otvaranja nekog klastera. Radi se o tome da li ćemo u sopstvenoj zemlji živeti kao građani ili podanici.
