Koliko god puta u toku dana da se Aleksandar Vučić obrati javnosti – a radi to, čak i kad nije na turneji kao što je prošlonedeljna u Rasinskom okrugu, bar tri puta dnevno – broj protestnih skupova, održanih samo u Beogradu, ostaje nemerljivo veći. Toliko, da ni interaktivna mapa protesta (kudanaprotest.rs), napravljena radi boljeg snalaženja građana, ne može sve da ih pokrije: gde god da se ovih dana uputite, po centru ili periferiji, u bilo koje doba dana, velika je verovatnoća da ćete naleteti na oveću grupu ljudi naoružanih protestnim pištaljkama. Svojevoljno, sa velikom energijom i optimizmom.
Isto je po celoj Srbiji – nakon spektakularnog skupa u nedelju i ponedeljak u Novom Sadu, ali i dvodnevnog pešačenja beogradskih studenata namernih da u njemu učestvuju, tokom koga su po Sremu dočekivani kao oslobodioci, spisak mesta u kojima su demonstracije održane prešao je onih 240 koje je do 2. februara zabeležio Arhiv javnih skupova. Čak se, uprkos neformalnoj strahovladi lokalnog naprednjačkog tajkuna Milorada Pantića Lukija, protestovalo i u Pećincima, gde su u junu naprednjaci osvojili više od 83 posto glasova, a među mnogim malim mestima koja su se napokon ohrabrila bio je i Ub, rodno mesto Vučićevog kuma, sada ministra, Darka Glišića, koje je dugo bilo pod njegovom potpunom kontrolom.
Odugovlačenje i druge prevare
Srbija vri, a vlast i dalje odgovara raznim oblicima prevare: čak i prošlonedeljne ostavke premijera Miloša Vučevića i gradonačelnika Novog Sada Milana Đurića, sedam dana kasnije imale su samo vrednost medijskog spina. U utorak, kada je pripreman ovaj broj Radara, nijedna nije bila predata u pisanoj formi, a nakon što je već zakazana sednica Skupštine Srbije iznenada otkazana, nije bilo ni najmanje naznake kada bi poslanici ponovo mogli dobiti pozive za okupljanje. Redovno prolećno zasedanje počinje 1. marta, ali već se dešavalo da i taj datum bude „prespavan“.
Čak i ako se čini da vreme ovoga puta ne radi za nju, vlast ponovo pribegava starom receptu odugovlačenja saopštavanja odluke o tome za koji se potez Vučić opredelio – da ide na izbor nove vlade u istom parlamentu, na šta ukazuje većina signala koje upućuje na domaćem terenu, ili da, uprkos odbijanju opozicije, raspiše izbore, što je, prema saznanjima Vremena, ministar spoljnih poslova Marko Đurić u razgovoru sa holandskim novinarima u Hagu, naznačio kao izgledniju varijantu. Od standardnog ponašanja ne odustaje ni u drugim aspektima, bilo da je reč o pritiscima, manipulacijama ili drugim vrstama zloupotreba.
Prošlonedeljne ostavke premijera Miloša Vučevića i gradonačelnika Novog Sada Milana Đurića, sedam dana kasnije imale su samo vrednost medijskog spina
Radi to i javno, o čemu, recimo, govori izbor preko 50 javnih tužilaca po svojoj meri iako je ministarka Maja Popović, ako je verovati Vučeviću, u ostavci. Zakulisno je još aktivnija, kroz organizovanje nebrojenih pritisaka na neposlušne. Medijske gadosti bez granica kojima se ugrožava bezbednost ljudi pritom i nisu najveći problem.
U trenutku kad je premijer (usmeno) podneo ostavku, a jedan ministar je na optuženičkoj klupi (poluzaboravljeni i sasvim nevidljivi Goran Vesić), u vreme kad Skupština ne zaseda više od dva meseca, kad je sudstvo paralisano na 30 dana štrajkom advokata koji traže više ostavki, kad je gradonačelnik Beograda nestao, ne radi najveći deo prosvete, a ulice su prepune ljudi koji traže promene – tvrdnje vlasti da „nema krize“ i da „opozicija nema legitimitet“ trebalo bi da deluju u najmanju ruku čudno.
Ništa, međutim, nije čudno ako se zna stepen njene uverenosti u nedodirljivost, zasnovan na svesti o sveobuhvatnosti kontrole uspostavljene u svim segmentima društva. O tome slikovito govori detalj iz prošle nedelje objavljenog istraživanja KRIK-a o povezanosti vlasti i kriminala: prema tom tekstu, materijal u kome su, između ostalog i inkriminišući podaci o Milošu Vučeviću, Europol je srpskoj policiji dostavio pre godinu dana. Uprkos tome, tri meseca kasnije, Vučević je izaban za premijera. I niko se, u redovima vlasti, očigledno, nije uzbudio ni kada su novinari KRIK-a slali pitanja koja se odnose na otkrića iz Skaj poruka, što je bio znak da će priča ugledati svetlost dana – Vučević je svoju medijsku ostavku podneo tek kada se ukazala potreba za novim vidom zamajavanja javnosti koja traži pravdu.
Bušenje protesta
Posle bezbroj pogrešnih koraka povučenih od pada nadstrešnice novosadske železničke stanice 1. novembra prošle godine, vlast se, po svemu sudeći, odlučila da, umesto prihvatanja odgovornosti, pokuša sa „bušenjem“ protesta širokim dijapazonom metoda unošenja razdora, spinovanja, pritisaka i ponekom šargarepicom.
Istovremeno, na drugoj strani, ponovo kreira paralelnu realnost u kojoj se, u direktnom TV prenosu, oko Vučića okupljaju brojne pristalice širom zemlje, nezadovoljne studente predstavlja nepoznata organizacija Studenti 2.0, a ne plenumi na sva četiri pobunjena univerziteta, prosvetne radnike kompromitovani sindikati koji nemaju veze sa masovnom obustavom rada, a izgleda i da se, paralelno sa slanjem poziva Rektorskom kolegijumu Beogradskog univerziteta na dijalog, ubrzano radi i na pronalaženju profesora i stručnjaka koji će pregledati dokumentaciju vezanu za rekonstrukciju železničke stanice u Novom Sadu i reći da nije bilo ničeg spornog.
Studenti su svesni da je u toku maratonska borba: usred euforije stvorene brojnošću i energijom protesta u Novom Sadu, stigla je vest da se planira veliki skup u Kragujevcu, ali tek za dve nedelje
Čak i ako je, kako izgleda, cela ta široka akcija fingiranja normalnosti namenjena samo očuvanju dosadašnjeg naprednjačkog biračkog tela, mnogo je razloga za sumnju u njenu uspešnost. To se najbolje videlo tokom Vučićeve turneje u petak i subotu, tokom koje je povremeno gubio nerve i iskakao iz uloge zaštitnika naroda. Kao, recimo, kada se, s neskrivenim prezirom, prepirao sa čovekom nezadovoljnim što mu se od 900 dinara povećanja dodatka na invaliditet, odmah oduzima 300 dinara za TV pretplatu.
I poziv na „dijalog“ upućen samo beogradskom Rektorskom kolegijumu, ali ne i predstavnicima ostalih pobunjenih univerziteta, sve po metodu „zavadi pa vladaj“, obio mu se o glavu i pre nego što je od pozvanih dobio negativan odgovor. Studenti Pravnog fakulteta u blokadi Kolegijumu su uputili apel da odbije poziv „predmetne institucije“, podsećajući da su zahteve ispostavili studenti, a ne uprava Univerziteta, te je na njima da se izjasne da li su oni ispunjeni.
„Zbog toga smatramo da bi odazivanje na ovakav poziv predstavljalo učešće u lažnom dijalogu, ali i legitimizaciju uzurpacije nadležnosti koju predmetna institucija vrši skoro osam godina“, navodi se, između ostalog, u tekstu koji gađa tamo gde je najosetljivije – u Vučićev kult ličnosti, čija funkcija nije samo zadovoljavanje sujete čoveka koji je do 40. godine života bio samo potrčko Vojislava Šešelja, već i glavni skupljač glasova u populaciji koja o samim naprednjacima nema baš dobro mišljenje.
Maratonci
Upravo to istrajavanje na zahtevima i stavu da se o poštovanju zakona ne može pregovarati je glavna snaga studentskog protesta, čak i kad se pojave pukotine, poput onih izbilih zbog nezadovoljstva jednog dela studenata izborom govornika na skupu u Novom Sadu, zbog kojih je u ponedeljak blesnuo strah od raspada i gašenja protesta.
Tu je i poruka da su studenti svesni da je u toku maratonska borba: usred euforije stvorene brojnošću i energijom protesta u Novom Sadu, stigla je vest da se planira veliki skup u Kragujevcu, ali tek za dve nedelje, na Sretenje. Gde je Kragujevac, tu je i Niš, takođe univerzitetski centar i eto nas već u martu, verovatno pogodnom za uzvratnu posetu novosadskih kolega Beogradu.
Čak i ako je, kako izgleda, cela ta široka akcija fingiranja normalnosti namenjena samo očuvanju dosadašnjeg naprednjačkog biračkog tela, mnogo je razloga za sumnju u njenu uspešnost.
Cena koju plaćaju već je velika, a ne izgleda da će zahtevi biti ispunjeni. Vlast je, uprkos očiglednim promenama u društvu, formalno potpuno neokrnjena. Onih nekoliko izveštaja o protestima emitovanih na RTS-u i alternativni, ulični dnevnik koji priprema deo pobunjene redakcije RTV-a i daleko su od razloga za nadu u „oslobađanje medija“. Skupštinska većina je stabilna, čak i ako ne zaseda. Policija i vojska su pod kontrolom, uprkos nezadovoljstvima, o raspolaganju finansijama da ne govorimo. Izborni uslovi nisu promenjeni.
I podrška koju Vučić uživa kod korisnika svojih usluga u Vašingtonu, Moskvi, Briselu i Pekingu i dalje je stabilna – uprkos donekle podignutom interesovanju međunarodne javnosti za istinska zbivanja u Srbiji, što zbog masovnosti, istrajnosti i specifičnosti studentske pobune, što zbog podrške koja im je stigla od Novaka Đokovića, najboljeg svetskog tenisera, Madone, najveće pop-zvezde, Marine Abramović, vlasnice titule „najmoćnije umetnice sveta“ i drugih.
A to što ukidanje finansijske pomoći USAID najviše pogađa državne organe i same građane, nije bitno – odluka Donalda Trampa propagandno je dobrodošla Vučiću za hrabrenje svog biračkog tela pričama o navodnom stranom finansiranju protesta preko NVO sektora, čiji će prestanak učiniti da ceo taj, za njih ružan san, nestane kako je i počeo. Zauzvrat, dobila je problem u vidu obustavljanja saradnje više desetina organizacija civilnog društva i medijskih udruženja sa zakonodavnom i izvršnom vlašću, što će Brisel teško moći da ignoriše.
Plan u nastajanju
Masovnost protestnih skupova pokazuje da kampanja o „stranim plaćenicima“ baš i nema domet van biračkog tela SNS-a. I više od toga – deluje da su građani svesni da će ovoga puta morati da se bez ičije pomoći izbore za demokratske promene, što je, u krajnjoj liniji, dobro. Ali uopšte nije lako, čak i ako ima razloga za uverenje da je sada manji deo populacije „otišao na ćoravu stranu“ podrške korumpiranoj vlasti.
Akademci još nemaju plan budućih koraka – ideja prelazne vlade tek je u ponedeljak počela da stiže na plenume i još ne znamo kako će je mnoštvo svežih, kreativnih mozgova procesuirati
Uprkos beskrajnom divljenju studentskom tretiranju glavnog „nenadležnika“, deo javnosti i te kako je svestan da su dometi njihovog poduhvata ipak ograničeni i da neophodnih promena ne može biti bez političke artikulacije protesta. A tu nastaje veliki problem nepoverenja u opoziciju, najčešće đuture, bez ikakve diferencijacije njenih prilično izubijanih redova. Godinama negovanom antipartizmu, Vučiću izuzetno korisnom, doprinosi i stav studenata da traže promenu sistema, a ne vlasti i ne žele nikakvu saradnju sa političkim akterima – koji je, istovremeno, doprineo i da ih toliki broj građana vidi kao „čiste“ i pokloni im neograničeno poverenje.
Deluje kao začarani krug iz koga je nemoguće izaći i zaista materijalizovati ogromno nezadovoljstvo koje ne prestaje da kulja ulicama Srbije. A možda i nije? Možda je proces još uvek u fazi oslobađanja od straha, posle čijeg završetka bi se mogli stvoriti uslovi za jasniju sinergiju podignutih glasova i artikulaciju budućih koraka.
Više od dva meseca studenti su budili uspavane i palili svetlo u zemlji višegodišnjeg mraka, zbog čega je njihova uloga u procesu promena neizmerna. Ni oni još nemaju kompletan plan budućih koraka – ideja prelazne vlade tek je u ponedeljak počela da stiže na plenume i još ne znamo kako će je mnoštvo svežih, kreativnih mozgova procesuirati, da li će je odbaciti ili prihvatiti, dopuniti, korigovati. Jedino što znamo je da Vučićevo zaklinjanje da takvo rešenje neće prihvatiti ne znači mnogo: tvrdio je on i da neće dati Gazivode i mnogo toga još što se nije desilo.
