Nije ni čudo što je predsednik Aleksandar Vučić u nedelju priznao da je toliko umoran da više ne može da odgovara na pitanja novinara – doduše, onih koji nisu pod njegovom kontrolom, sa kojima je ranije na konferencijama za štampu komunicirao, koristeći priliku da ih javno izvređa. Navršile su se, naime, tačno tri godine otkako je prvi put pokazao da mu je jasno da je kročio na političku nizbrdicu i otkako se muči tražeći način da taj put preokrene. Bez dovoljno uspeha za sebe, ali i bez finalnog debakla, koji bi obradovao nezadovoljni deo Srbije.
Na konferenciji za novinare 30. avgusta 2022, naime, kako se setio politikolog Aleksandar Ivković, Vučić je najavio formiranje novog pokreta, ali do danas, uprkos brojnim najavama i pokušajima, nije uspeo da napravi strukturu koja bi zaista zaživela. Od početne tvrdnje o pravljenju „Srpskog bloka“, stigli smo do preimenovanja u „Pokret za narod i državu“, registracije u APR početkom godine, imenovanja nekoliko članova inicijativnog odbora (bez naročitih iznenađenja i ozbiljnih „kečeva iz rukava“), pristupanja samog Vučića „novom“ timu polovinom maja i početka promotivne kampanje koja se ubrzo ugasila. Koalicioni partneri nisu potrčali da uđu u „novi“ voz.
Prevelike su ga krize u tom periodu potresale da bi rešenje bilo u jednostavnom rebrendiranju potrošene stranke: od masovnih izliva nezadovoljstva pokrenutih tragedijom u „Ribnikaru“, Duboni i Malom Orašju, preko protesta zbog namere kopanja litijuma, do aktuelne desetomesečne pobune inicirane padom nadstrešice novosadske železničke stanice. Srbija se ne smiruje, niti ima naznaka da će se to desiti.
Formalno gledano, vlast je i dalje neokrnjena, ali suštinski, promena koja se za to vreme desila je ogromna. Umesto da vodi igru, Vučić sada reaguje i traži odgovor, od 1. novembra naovamo, uglavnom neuspešno. Teme koje pokreću proteste sada dotiču i njegove birače, a velika obećanja više ne pale: prema nalazima istraživača javnog mnjenja, sada većina građana smatra da zemlja ide u pogrešnom pravcu, što je uvek bio jedan od najvažnijih indikatora da je nekoj vlasti istekao rok trajanja. A prema analizi Vuje Ilića objavljenoj na Peščaniku, nema osnova ni pokušaj pakovanja problema u priču o „pobuni elita“: podaci istraživanja autora su doveli do jasnog zaključka o – pobuni naroda.
Iako krupnih preletača još nema, ima mnogo ućutanih, a informacije iz nekad neprobojne tvrđave cure kao nikada ranije. Sudeći prema rečima trenutno najotrovnije proganjanog advokata Ivana Ninića, pojavio se i prvi ozbiljan potencijalni svedok saradnik, spreman da govori o kriminalu naprednjačkih funkcionera, na primeru (još uvek nedokazanog) izvlačenja novca iz budžeta Pančeva.
Buđenje zapadnih medija
Ne gubi, pritom, Vučić samo na unutrašnjem terenu – poslednjih dana probudili su se zapadni mediji, odjednom zainteresovani za stepen gušenja sloboda u zemlji kandidatu za članstvo EU, ali i vrlo kritički nastrojeni prema odnosu Zapada prema krizi u Srbiji. U uredničkom komentaru u Gardijanu u ponedeljak, na primer, ocenjuje se da „demonstranti zaslužuju više podrške i solidarnosti od EU nego što dobijaju“, a Vučićevo prisustvo u politici Zapadnog Balkana naziva se „malignim“. Van granica Srbije, ocenjuje list, Vučić dugo neguje „podmuklu i destabilizujuću etnonacionalističku agendu“ u vezi sa Kosovom i Republikom Srpskom, dok „kod kuće sve više postaje pretnja demokratiji“.
Ono što nedostaje jeste da barem jedan evropski lider na najvišem nivou jasno kaže ono što je očigledno: da vlasti u Beogradu nikako ne mogu same da upravljaju ovom krizom, niti su voljne da se ona reši, kaže Nemanja Todorović Štiplija
Sličnih tekstova i priloga u ozbiljnim zapadnim medijima je toliko da je smešno i nadati se eventualnom „peglanju štete“ putem teksta objavljenog u tabloidu Njujork post, u kome se Vučić žalio na sopstvene građane, dosta smešnom tvrdnjom da „svaki demonstrant prima 30 evra dnevno samo za hranu“ i sve to pod naslovom „Zapadu je potrebno da ovaj uzdrmani Trampov saveznik uspe“. Ili intervjuom za Juronjuz, u kome tvrdi da Srbija i njena vlada ostaju posvećene dijalogu uprkos odbijanju demonstranata da prihvate njegove ponude za javnu debate ili prevremene izbore?!“. Činjenicu da upravo on odbija studentski zahtev za vanredne izbore, nije pominjao ni on, ni novinar s kojim je razgovarao.
Osim što su pogodna za prenošenje domaćoj javnosti, izveštavanja Juronjuza i Njujork posta mogla bi imati i drugu ulogu. Recimo, onu na koju je ukazao Vladimir Međak iz Evropskog pokreta u Srbiji na mreži X, komentarišući tekst njujorškog tabloida: „Obavezno pročitati, iako je tekst pun nelogičnosti na koje bi dobar novinar postavio potpitanje, tipa ’Ko plaća proteste protiv Vučića’. Ovakav vapaj u pomoć Trampu/Zapadu nisam nikad video. ‘Spasavajte me jer ovi što me skidaju su gori od mene’.“
Činjenica da je u protekle dve sedmice teško pronaći relevantan evropski medij koji se nije bavio sve otvorenijom represijom u Srbiji – od Fajnenšl tajmsa, preko Monda i brojnih nemačkih medija, uključujući javni servis – prema rečima Nemanje Todorovića Štiplije, glavnog i odgovornog urednika portala European Western Balkans, sama po sebi već predstavlja određeni vid „pritiska“, makar simboličnog, jer pokazuje da se u evropskim prestonicama pažljivo prate dešavanja u Beogradu.
Uloga Evrope
To, ipak, nije dovoljno za procene da će EU preuzeti ulogu u rešavanju aktuelne krize, koje su se pojavile odmah nakon poplave kritičkih medijskih priloga. „Iskustvo iz regiona jasno govori da je osnovni preduslov za bilo kakvu medijaciju ili ozbiljniju međunarodnu posredničku ulogu, pristanak vlasti da takvo posredovanje prihvate“, kaže Todorović Štiplija. „S tim u vezi, politička kriza u Severnoj Makedoniji od 2015. do 2017. godine najsličnija je onome što danas vidimo u Srbiji. Skoro svi elementi tadašnje krize već su se pojavili i kod nas, na šta su eksperti upozoravali još pre izborne krađe 2023. godine; od blokade antikorupcijskih tela i nezavisnog medijskog regulatora, preko masovnih migracija birača i angažovanja privatnog obezbeđenja, pa sve do predsedničkih pomilovanja“, kaže sagovornik Radara.
Uz to, dodaje, ne treba zanemariti ni činjenicu da su susreti evropskih lidera sa predsednikom Vučićem, od trenutka produbljivanja krize do danas, izuzetno retki. „I dalje ostaje neobjašnjiv nedavni dolazak Đorđe Meloni, ali ono što nedostaje jeste da barem jedan evropski lider na najvišem nivou jasno kaže ono što je očigledno: da vlasti u Beogradu nikako ne mogu same da upravljaju ovom krizom, niti su voljne da se ona reši“, kaže Todorović Štiplija.
U tom smislu, ističe, „predstojeća rasprava u Evropskom parlamentu u drugoj sedmici septembra o situaciji u Srbiji, sa posebnim naglaskom na represiju prema studentima i drugim građanima koji protestuju, predstavlja priliku ne samo da se vlastima u Beogradu pošalje jasna poruka, već i međunarodnoj i evropskoj javnosti, uključujući one činioce u EU koji i dalje okreću glavu od problema u Srbiji. Jer, koliko god da se problem ignoriše, to nikako ne znači da je on iščezao, deluje da se samo produbljuje“.
Pritisak na Vučića da raspiše izbore verovatno dolazi i iz samog SNS, jer članovima nije jasno zašto se ne ide na izbore ako se tvrdi da je stranka i dalje najjača, a pomalo i od međunarodne zajednice i sa Zapada, ističe Dejan Bursać
Brisel je, doduše, već propustio mnoge prilike da srpskim vlastima pošalje poruke koje bi išle u prilog zaštiti građana, ali zato se Vučić udarnički trudi da gubitak podrške predupredi porukama i međunarodnoj ali i domaćoj javnosti, koje često liče na pokušaj kupovine.
Ne bi to bilo ništa neobično da nije ekstremne kontradiktornosti u planovima koje saopštava, toliko da je samo nedelju dana prošlo između najave privremenog povlačenja države iz reagovanja na ulična dešavanja, nakon čega je trebalo da vidimo „svu odlučnost Srbije“ i korišćenje „svega što je na raspolaganju“, pokretanja „mirnih skupova građana koji se protive blokadama“, poziva „teroristima“ na dijalog i nastupa predsednika u aranžmanu od korpica sa robom široke potrošnje, sve u cilju prezentacije „čudesnih mera“ za pomoć građanima.
Kao da, daleko bilo, predsednik baš i ne zna šta radi, već baulja po mraku, menja strategije sa ciljem gušenja protesta i oporavka sopstvenog rejtinga, sve čekajući da istraživanja pokažu koja je od njih upalila, ako je upalila?
Ili možda zna, pa paralelno sa zvaničnim izjavama da prevremenih izbora neće biti do kraja 2026, vodi kampanju svoje stranke i sprema se za izbore pre kraja ove godine, pre nego što isteknu eventualni pozitivni efekti ekonomskih mera oročenih na šest meseci?
Kupovina i pritisci
Dejanu Bursaću, naučnom saradniku u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, sve što se sada dešava – okupljanja protivnika blokada i promocija spasonosnih ekonomskih mera – liči na predizborne aktivnosti. I sve spada u metode koje smo već gledali prethodnih godina – pre svega, konsolidovanje sopstvenih pristalica. Doduše, dodaje, „u nekim srećnijim vremenima SNS je to radio na druge načine, a sad mora i ovim fingiranim skupovima da ohrabruje svoje ljude i pokazuje im da je sve u redu da su i dalje organizovana stranka“.
I ekonomske mere smo uvek imali pred izbore, neka povećanja minimalca, olakšice i slično, podseća. „Sada te mere udaraju u jednu od dve goruće teme – pored korupcije koja je izazvala proteste, i rast cena zaista pogađa ogroman broj građana, od kojih veliki broj pripada ciljnim grupama SNS-a“, kaže ovaj sagovornik. „Pitanje je kada će odluka biti doneta i za kad će biti zakazani ti eventualni izbori, ali sve liči na to“, kaže Bursać.
Istraživanja rejtinga nisu povoljna po Vučića, što je razlog za odbijanje zahteva za izbore, ali Bursać upozorava na više različitih izvora od kojih bi mogao doći pritisak za raspisivanje izbora. Osim protesta „i situacije u kojoj je zemlja neupravljiva, zbog čega kriza mora da se reši na neki način“, drugi pritisak, prema njegovom mišljenju, verovatno dolazi iz samog SNS-a, jer članovima nije jasno zašto se ne ide na izbore ako se tvrdi da je stranka i dalje najjača. „Treći pritisak verovatno pomalo dolazi od međunarodne zajednice i sa Zapada da se konflikt nekako prevaziđe, a jedini institucionalizovan način za prevazilaženje političkog konflikta u civilizovanom društvu jeste izborno takmičenje“, kaže sagovornik Radara.
Pogodni datumi za moguće velike proteste samo se ređaju – 5. oktobar, godišnjica prošlog odlaska Vučića s vlasti, pada u nedelju, a 1. novembar, godišnjica pada nadstrešnice sa tragičnim ishodom, u subotu
U (naglo prekinutim) danima žestokih uličnih sukoba, započetim scenama otvorene koordinacije policije i naprednjačkih batinaša, bilo je procena da je mogući način Vučićeve kupovine vremena i raspisivanje izbora, ali u atmosferi u kojoj niko od protivnika vlasti na njih ne bi ni izašao. Bursać ne veruje da je takva opcija moguća.
„Kod nas nije najveći problem to što se dešava na biračkim mestima i što se može kontrolisati. Veći je problem neravnopravno polje u kome se odvijaju kampanja i izbori, gde oni koji su na vlasti imaju ogromnu prednost u pogledu i pristupa medijima, pristupa institucijama koje su u potpunosti na njihovoj strani i neograničenog pristupa što budžetskom novcu, što nekim drugim izvorima finansiranja. Ali, mislim da ne postoji opcija u kojoj protivnik, a glavni protivnik je trenutno lista koja dolazi iz studentskog pokreta, neće izaći na izbore. Uostalom oni i traže vanredne izbore i kada budu raspisani sigurno će izaći na njih. A ko će od opozicije izaći, ko neće i iz kojih razloga, to ostaje da se vidi“, kaže Bursać.
A možda je, zapravo, još uvek rano za bilo kakve pouzdanije računice ishoda. Jer, ako se naprednjacima, posle prva dva kruga „spontanih“ okupljanja protivnika blokada i medijske obrade tih događaja i učinilo da su konsolidovali svoje redove, to ne znači da se sve neće brzo promeniti.
Nasilni avgustovski pokušaji gušenja pobune uterivanjem straha uspeli su samo da zasluže pažnju zapadnih medija, ali ne i da obeshrabre nezadovoljne. Zborovi građana i studenti najavljuju nove proteste za jesen, a srednjoškolci u blokadi su već zakazali skupove za 1. septembar, pod sloganom „Srednjoškolci pamte – svi smo ispod nadstrešnice“. Pogodni datumi za moguće velike proteste samo se ređaju – 5. oktobar, godišnjica prošlog odlaska Vučića s vlasti, pada u nedelju, a 1. novembar, godišnjica pada nadstrešnice sa tragičnim ishodom, u subotu.
Naprednjaci, s druge strane, ne prestaju da izazivaju bes. U toku je čistka u prosveti, što ne znači da se proces instaliranja isključivo dokazanih „lojalista“ na sva raspoloživa mesta tu završava. O aferama koje se svakodnevno otkrivaju, da ne govorimo. Nikakvo smirivanje se ne nazire.
