Pre dve godine je Aleksandar Vučić, najavljujući buduću karijeru Miloša Vučevića, objasnio da dete uči zanat i svakodnevno vežba, a da će kada uvežba sesti u premijersku fotelju. Do tada mu je kao domaći zadatak dato da bude potpredsednik Vlade, mada nijedan dan nije bio ministar. I sada je on premijer, što je apsolutna nepravda u odnosu na Aleksandra Vulina koji svakodnevno „vežba“ u ministarskoj fotelji, ne birajući resor, a tek je u ovom izvlačenju dobio potpredsedničko mesto. Pa zar neko ko je završio pravni fakultet i ko se pokazao baš kao multipraktik kadar nije ispekao zanat pre Vučevića – kao ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja nosio je lopatu i primoravao socijalne slučajeve da odrade pomoć koju primaju, kao ministar odbrane nosio je crnu uniformu i teatralno salutirao iako nikada nije služio vojsku, a kao ministar unutrašnjih poslova primoravao je migrante da pred njim kleče. Uz to je i pored male neugodnosti jer je na listi lica koje SAD drže pod sankcijama ipak svetski čovek – voli Rusiju, a svojevremeno je pokazao baš jak integritet kada je napustio JUL nakon formiranja Vlade SPS-a, SRS-a i JUL-a uz reči: „Dosta nam je ratnih bubnjeva. Moramo se okrenuti dijalogu sa Zapadom.“
Iako idealan kadar, očito nije uspeo jer naprednjaci ipak ne vole da dele najvažnije funkcije sa koalicionim partnerima, a Vulin i dalje tvrdoglavo sedi u Pokretu socijalista. Ipak zbog lojalnosti može da učestvuje u omiljenoj Vučićevoj igri da kadrove kao piljke razbacuje po resorima bez ikakvog logičnog, a pogotovu ne stručnog opravdanja (Aleksandar Martinović je ničim izazvan upravo preraspoređen iz Ministarstva državne uprave u Ministarstvo poljoprivrede).
Kadrovi bez stručnosti i kompetentnosti
S obzirom na to da stručnost i kompetentnost za neku oblast ne igraju baš nikakvu ulogu u podeli resora, pa čak ni kada je u pitanju kadar koji dolazi iz SPS-a (Slavica Đukić Dejanović je kao najbolja ministarka zdravlja u ovom veku prebačena u prosvetu), analiza personalnih rešenja bi mogla da bude interesantna samo iz jednog ugla – šta Vučić želi da poruči biračkom telu nekim imenovanjem?
Izbor Jelene Žarić Kovačević za ministarku državne uprave i lokalne samouprave je apsolutno jasna poruka – na čelo resora zaduženog za izborni inženjering je postavljena osoba koja se upravo u toj oblasti istakla
Recimo, izbor Jelene Žarić Kovačević za ministarku državne uprave i lokalne samouprave je apsolutno jasna poruka – na čelo resora zaduženog za izborni inženjering je postavljena osoba koja se upravo u toj oblasti istakla. Još u februaru ju je „kandidovao“ poslanik Narodnog pokreta Srbije Đorđe Stanković kada je rekao da upravo ona „upravlja“ migracijom birača pred predstojeće lokalne izbore u Nišu zajedno sa tadašnjim ministrom policije Bratislavom Gašićem i da je rezultat toga da se u Nišu smanjuje broj birača, dok se istovremeno „dodaju“ nova imena iz okolnih mesta i sa Kosova i Metohije. Stanković je dodao i da je ogroman pritisak na radnike MUP-a da upisuju „izborne migrante“, što je bilo više nego dovoljno da i Gašića preporuči za novu funkciju – ministra odbrane. Kada već tako uspešno vrši pritisak, zašto to ne bi radio sa više oružja nego što ga ima u MUP-u, a kao keramičar koji tvrdi da je ekonomista podjednako je kvalifikovan i za vojsku i za policiju.
Poruka biračima je u ovom slučaju nedvosmislena – krademo, nagrađujemo one koji kradu za nas i dodeljujemo im resore u kojima mogu u punoj meri da eksponiraju svoj „talenat“. I usput vam se i podsmevamo, jer šta nam možete, a nas to zabavlja. Verovatno na isti način kao što ih zabavlja i da Milicu Đurđević Stamenkovski postave na mesto ministarke zadužene za brigu o porodici i demografiju, koja je svečano obećala da će „resor voditi kao majka dece i ćerka Srbije“, a da je potom na prvi radni zadatak pošalju na neukusnu uskršnju žurku u dom „dečka“ Pinkove voditeljke. I to bez porodice, na kako sama ministarka kaže, najveći hrišćanski porodični praznik „večne ljubavi i pobede života“ koji će proslaviti sa porodicom.
Međutim, kada je u pitanju imenovanje ministra kulture gotovo je nemoguće razumeti poruku. U duhu prethodno prikazane duhovitosti, Vučić je imao idealnog kandidata – Darka Glišića. Pokazalo se da je u glomaznoj vladi u kojoj je potrebno potkupiti mnoge koalicione i manjinske stranke pomalo naporno održavati red i da je za taj posao neophodno prisustvo proverenog naprednjaka na poslovima partijskog disciplinovanja na kojima se Glišić, kao jedan od brojnih Vučićevih kumova, već dokazao. Trebalo mu je samo nabaviti resor, a jedini s kojim je imao dodirne tačke u minulom radu oličenom u postrojavanju istomišljenika i vređanju neistomišljenika je upravo kultura. Posle masovnih ubistava u selima Dubona, Orašje i Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i protesta na kojima su govorili glumci, on im se obratio sledećim rečima: „Neke znam lično, bili su dužni i ružni, zarađivali na kašičicu u vreme bivše vlasti, a u vreme, kako kažu ‘diktature’, snimaju po šest ili sedam serija mesečno. A ne valja vam Vučić, malo vam je 119 puta više ulaganja, gadna vam je država, gadan vam je režim? Pa, nemoj da glumite, idite negde drugde pa glumite.“ Pre toga je imao poruku i za Sergeja Trifunovića: „Tužio raspalu narkomančinu koja treba da promeni dilera, ideologa takođe raspalog PSG. Vidimo se na sudu vi čistunci i ja primitivac.“
Javna ulaganja Darku Glišići, inženjeru gibanja
I umesto da ga rasporede da po istom receptu zemlju oslobodi i od reditelja, pisaca, muzičara (bar onih koji su učili note) i svih ostalih koji nemilice troše budžet koji je daleko unosniji ukoliko se preusmeri na Pink/Hepi kulturu, Glišić je postavljen za ministra u resoru za javna ulaganja, koji bi trebalo da se između ostalog bavi obnovom nakon elementarnih nepogoda. S obzirom na to da je po struci inženjer geodezije (nauke koja se između ostalog bavi i gibanjem Zemljine kore), možda se na tom mestu našao da bi predupredio „elementarne nepogode“ koje Vučić prouzrokuje svojom dečjom željom da gradi šta hoće i gde hoće, kao što je Koridor 10 na kom je potporni zid toliko puta pao da je predsednik na kraju odlučio da sruši celo brdo. Nije, pa je zid nastavio da pada, tako da će Glišić imati priliku da se bar tu pokaže tokom budućeg mandata.
Osim što je Selaković godinu dana bio predsednik Srpskog kulturnog kola „Despot Stefan Lazarević“, jedino što se u biografiji može pronaći jeste to da je na njegovoj svadbi pevala Ceca
A kako će se Nikola Selaković dokazivati na mestu ministra kulture ne može ni da se pretpostavi, imajući u vidu da su mu dodirne tačke sa kulturom baš minimalne. Osim što je godinu dana bio predsednik Srpskog kulturnog kola „Despot Stefan Lazarević“, jedino što se u njegovoj biografiji može pronaći je da mu je na svadbi pevala Ceca, a da je kao generalni sekretar predsednika Republike posetio Švajcarsku i u Dietikonu otvorio 21. Dečju smotru folklora Švajcarske. Tom prilikom je preneo Vučićeve pozdrave i izrazio „visoko uvažavanje“ za sve što Savez srpskog folklora Švajcarske čini za „očuvanje srpske kulture, tradicije i integriteta“. Ali to što voli decu u narodnoj nošnji i što je sam nosi u važnim prilikama, čak ni za naprednjake ne bi trebalo da bude dovoljno da mu povere kulturu, ukoliko ne pomaže činjenica da rado nosi i šajkaču jer su je nosili njegovi preci „na Ceru, Kolubari, Krfu i Kajmakčalanu“.
Pre bi se moglo reći da je Ministarstvo kulture dobio u eksperimentu traženja resora u kom bi na neki način, koji još nije pokazao, mogao da napravi skandal. U prvom ministarskom pokušaju, kada je izabran za ministra pravde (to je bar resor za koji se školovao) uspeo je ono što nijedan drugi ministar nije – Agencija za borbu protiv korupcije je zatražila njegovo razrešenje jer ih nije obavestio o potencijalnom sukobu interesa. Kao član Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca učestvovao je u izboru svog savetnika Radomira Ilića za zamenika tužioca i savetnice Mirjane Mihajlović za sudiju Prekršajnog suda u Beogradu. „Time je Selaković pogodovao Radomiru Iliću i Mirjani Mihajlović, koji se smatraju povezanim licima sa ministrom, i doveo u sumnju poverenje građana u savesno i odgovorno obavljanje svoje funkcije“, navela je Agencija u rešenju. Selaković je izjavio da će poštovati zakone svoje države, ali da ne voli „kada mi pridike o zakonitosti drže oni kojima su ruke duboko u medu“.
Selaković otpočeo razgradnju institucija
I to je bilo to, on je ostao u ministarskoj fotelji, a Agencija je zajedno sa svim ostalim kontrolnim telima privatizovana od strane SNS-a. Na taj način je Selaković kao ministar pravde otpočeo suštinsku razgradnju institucija. U njegovo ime ju je nastavio Vučić kada mu je promenio resor i postavio ga za ministra spoljnih poslova, funkciju koja podrazumeva diplomatiju i dobre odnose sa drugim zemljama. Preporuku za to mesto je verovatno dobio time što je tokom predavanja na Pravnom fakultetu oteo flašicu sa vodom od studentkinje i bacio je u đubre jer je imala hrvatsku etiketu. Objašnjavajući ovaj ispad požalio se da je na predavanju o zločinima u Drugom svetskom ratu i nacifašističkom zakonodavstvu u NDH, o genocidu nad Srbima i jamama u Hrvatskoj, ugledao flašicu hrvatske vode na klupi i objasnio studentima da su „Srbi pre 70 godina bacani u jame, a da danas piju hrvatsku vodu jamnicu“ i da se ta voda „puni baš u selu Jamnici gde su do 1995. živeli Srbi, a danas ih nema“.
Interesantno je da su i pored tako sumanutog imenovanja mnogi kulturni radnici odahnuli jer im je više prijao dolazak po resorima šetajućeg ministra od alternative koja je dugo bila u igri – istoričara Dejana Ristića. Između ministra koji je kao član komisije koja je odobravala scenario za program obeležavanja Dana pobede 2021. i koji je odobrio koračnicu ljotićevaca (čak je tvrdio da je u pitanju delo Momčila Nastasijevića, što ne bi ni osnovac, a ne ministar kulture) i ministra koji je bacao hrvatsku vodu, birali su drugog. Prvi koji se proslavio brendiranjem genocida nad Srbima i negiranjem genocida u Srebrenici je zapao novinarima. Imajući u vidu falsifikovanje stvarnosti koje je uobičajena programska šema medija sa nacionalnom frekvencom, možda i nije čudno da na to mesto dođe čovek koji je kao v. d. upravnika Narodne biblioteke Srbije „falsifikovao“ istoriju i pokušao da izmeni sve ono što je tokom desetogodišnje reforme u toj instituciji urađeno. Konkretno, rasformirao je čitaonicu Ratovi 1991-1999, proglasivši je za „veleizdaju“ i naredio da se celina rasformira i rasturi po opštem fondu NBS.
Jasno je šta ga preporučuje za ministra u Vučevićevoj vladi, ali je baš teško naći nešto što ga preporučuje za mesto ministra informisanja i telekomunikacija, ukoliko to nije činjenica da čita novine i ima internet. Mada, možda je i to dovoljno imajući u vidu naprednjačke kriterijume u oblasti kadriranja.
