Istog dana kada je Evropski parlament usvojio rezoluciju o Srbiji (419 evroparlamentaraca je glasalo za, 113 protiv, dok je 88 bilo uzdržano), predsednik Srbije Aleksandar Vučić doputovao je u Moskvu, preko Bakua, nakon što su mu Litvanija i Letonija zabranile prelet. Dok je izvestilac EP za Srbiju Tonino Picula kao podnosilac rezolucije obrazlagao da je situacija u Srbiji složena, te da uprkos njenim evrointegracijama opstaju nerešeni problemi poput lošeg izbornog i medijskog zakonodavstva, nedostatka vladavine prava i razularene korupcije, Vučić je zauzimao svoje mesto na Crvenom trgu, gde je Putin proslavljao 80. godišnjicu pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu. Tamo gde je Picula dan kasnije ustvrdio da će ubuduće biti teško zagovarati evropski put Srbije nakon posete njenog predsednika zemlji koja je u februaru 2022, napavši Ukrajinu, presekla veze sa zapadnim svetom, bar do daljeg, Vučić je poručio da se nada da Srbija neće pretrpeti sankcije, te da za te svrhe nudi – sebe.
Ovakvih antiteza i paralela je u poslednjih nekoliko dana toliko da bi se čitav tekst mogao napisati samo njihovim navođenjem. Zaustavićemo se na sledećoj – dok je visoka predstavnica EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku Kaja Kalas opominjala da će Vučićev odlazak u Rusiju podrazumevati neprijatna pitanja u budućim razgovorima s vrhuškom Srbije (ujedno naznačivši na skupu u Lavovu da će sedište tribunala za ratne zločine ruske strane biti u Hagu), ministar spoljnih poslova Srbije Marko Đurić našu spoljnu politiku ocenio je kao – doslednu.
Odbrana interesa, ali čijih
To je možda i jedina stvar oko koje bi naši sagovornici s njim bili saglasni, jer već skidanje tog prvog sloja značenja pokazuje duboko razmimoilaženje – Đurić tvrdi da predsednik Vučić svuda brani interese Srbije, a naši sagovornici, pak, tvrde da brani isključivo svoje.
„U spoljnoj politici, efekat po narod i državu može da se oseti samo ako se poštuje princip doslednosti. Ako se Vučić okrene Rusiji, to podrazumeva da neće odustati od Kosova, a već je na tom polju dao ogromne ustupke. Jedina doslednost naših stolica je u tome što po njima može da žonglira. Privid dobrih odnosa s Moskvom važan mu je da bi zadovoljio rusofilni deo birača. Privid evrointegracija važan mu je za proevropske glasače, ali i da bi mogao da računa na pare iz fondova, budući da zna da zapadne zemlje mogu da mu zagorčaju život po tom pitanju. Naš predsednik na svakoj strani izvlači interese za sebe i isto tako na svakoj strani prodaje interese Srbije. Sa svima dovoljno, ni sa kim previše, u cilju održanja na vlasti. U tom smislu, on jeste dosledan“, kaže za Radar stručnjak za geopolitičke odnose Dragomir Anđelković.
Naš predsednik na svakoj strani izvlači interese za sebe i isto tako na svakoj strani prodaje interese Srbije. Sa svima dovoljno, ni sa kim previše, u cilju održanja na vlasti
Dragomir Anđelković
Potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji i stručnjak za evropsko pravo Vladimir Međak saglasan je da je spoljna politika Srbije od 2012. godine do danas dosledna, u smislu da njen vrednosni okvir ne postoji.
„Očuvanje režima umesto očuvanja državnih interesa, to je njen limit. Spoljna politika je nezamisliva bez strategije koja mora imati uporište u nekom vrednosnom okviru. Kada on postoji, država može da uradi mnogo toga i bolje se pozicionira u odnosu na druge aktere. Recimo, SFRJ je mogla da naoružava pobunjenike u Alžiru, ali i da kao komunistička zemlja osudi napade SSSR-a na Čehoslovačku, Mađarsku i Avganistan. Kad je pomagala, kad se protivila, znalo se zašto to radi. Srbija danas to nema. S jedne strane podržavamo ukrajinski teritorijalni integritet, s druge idemo na ruske svetkovine, a s treće Ukrajini prodajemo naoružanje od kojeg ginu ti isti Rusi. Da vlasti Srbije štite državne interese, a ne sebe, to ne bi bilo moguće“, kaže on za Radar.
S jedne strane podržavamo ukrajinski teritorijalni integritet, s druge idemo na ruske svetkovine, a s treće Ukrajini prodajemo naoružanje od kojeg ginu ti isti Rusi. Da vlasti Srbije štite državne interese, a ne sebe, to ne bi bilo moguće
Vladimir Međak
Između te dve stolice, prošle nedelje nakratko se ukazala i treća – zvanični Vašington, gde stoluje predsednik Donald Tramp s kojim je Vučić najavio sastanke, pre no što se naprasno vratio zbog hipertenzije, neobavljenog posla. I, dok je predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić po mreži Iks delila objave opskurnih profila kao dokaze da su susreti bili planirani (koje je algoritam, inače, sam prepoznao kao potencijalno problematične), slična intervencija s američke strane je izostala. Oglasio se samo Ričard Grenel, poslovni intimus srpskih vlasti i izaslanik za specijalne misije predsednika SAD, poželevši Vučiću brz oporavak, uz izraz žaljenja što se nisu susreli. Vučić i on, dalo se zaključiti, niko više.
Anđelković veruje da je predsednik Srbije uistinu želeo da se sastane s američkim parnjakom, ali da se umesto toga susreo s njegovim tvrdim poslovnim senzibilitetom zbog kojeg nije želeo da nekome čuva leđa besplatno. Da je Vučić, recimo, ponudio hitnu realizaciju građevinskog projekta na mestu Generalštaba, čiji je investitor Trampov zet Džared Kušner, možda druga bi priča bila. Uplašen od reakcije javnosti u Srbiji, Vučić je ostao bez moćnog amina koji bi njegovu posetu Moskvi unapred odbranio od pokuda iz Evrope.
Test kredibiliteta
Vučić se u tom smislu ukazuje kao veoma ozbiljan test kredibiliteta Evropske unije, što je, doduše, mnogo veći problem same EU, nego predsednika Srbije. Deluje da je odlaskom u Moskvu odlučio da proveri blefiraju li – rečju, imaju li dovoljno hrabrosti i interesa da najveću ekonomiju na Zapadnom Balkanu, zemlju od koje umnogome zavisi i regionalna bezbednost, skrajnu u drugi ili treći plan.
Odlaskom u Moskvu Vučić je odlučio da proveri imaju li dovoljno hrabrosti i interesa da najveću ekonomiju na Zapadnom Balkanu, zemlju od koje umnogome zavisi i regionalna bezbednost, skrajnu u drugi ili treći plan
„Ako EU nakon Vučićeve posete Rusiji ne preduzme konkretne korake, ako ne uspe da projektuje svoj uticaj na zemlju-kandidatkinju, neće moći ni na neposlušne članice. Slovački premijer Robert Fico otputovao je u Moskvu, a 9. maja je u otvorenom pismu Kaji Kalas poručio da nema ovlašćenja da ga kao suverenog premijera suverene zemlje zbog toga kritikuje. S druge strane, njegov mađarski kolega Viktor Orban mu se uprkos najavama nije pridružio. Mi smo u specifičnoj situaciji – u našem slučaju, može da dođe do formalne suspenzije pregovora, i nadam se da se to neće desiti, jer će u slučaju promene vlasti morati da se donese formalna odluka o njihovom odmrzavanju, što će biti mukotrpan i dugotrajan proces. Doduše, neki koraci će moći da se sprovedu usmeno ili prećutno – recimo, da evropski zvaničnici ubuduće počnu da zaobilaze Beograd, što je jedan poslanik Evropske narodne partije (EPP), čiji je SNS pridružena članica, i zamolio Antonija Koštu, predsednika Evropskog saveta. Poređenja radi, pre samo dva meseca, članovi EPP-a odbili su da potpišu pismo evroparlamentaraca u kom se zahtevalo da se Ursula fon der Lajen ne sastane s Vučićem. Ta promena je mala, ali značajna, jer bi Srbija praktično počela da ostaje bez svog mesta za diplomatskim stolom“, zaključuje Međak
S druge strane, Anđelković podseća da Vučić ne bi raspisao ni izbore u slučaju da nije siguran u pobedu, a kamoli donosio spoljnopolitičke odluke.
„On zna da zapadni faktori neće u Srbiji naći boljeg kvislinga od njega, čoveka koji je dao Kosovo i koji ne brani Republiku Srpsku, a ima dovoljan patriotski kredibilitet, koliko god lažan, kojim može da zamajava ovdašnju javnost. Evroatlantski centri moći nikad nisu bili moćniji u Srbiji i to će biti njegova zaostavština. Odlazak u Moskvu bio je čisto pozerski čin, a ustupci Zapadu su vrlo konkretni. Kao što on priča prazne priče Srbima, tako zapadni političari njemu pričaju prazne priče. Suviše im je vredan“, predočava naš sagovornik.
Uslovljavanja i uslovi
Zaista, kako je Srbija došla do toga da 2018. bude regionalni predvodnik u evrointegracijama, a da danas njen šef diplomatije umiruje javnost tvrdnjama da Srbiji neće biti uvedene sankcije? O uplati 111 miliona evra iz Plana rasta za Zapadni Balkan, koja se još nije dogodila, iako je Srbija ratifikovala sve neophodne papire, da i ne govorimo. Odgovor možda treba tražiti između redova – dok reforme ne napreduju, jer bi podrazumevale slabljenje koruptivne političko-preduzetničke hobotnice, potpisuju se ugovori i sporazumi o kupovini rafala od Francuske, o realizaciji projekta „Jadar“ koji treba da revitalizuje nemačku auto-industriju, o izvozu oružja u Ukrajinu preko trećih strana…
Upravo je poslednji ustupak propisno naljutio Moskvu. Nisu slučajno, kažu izvori, ruski žbirovi objavili snimak razgovora patrijarha Porfirija s Vladimirom Putinom, niti su ruski mediji tek tako prvi obznanili da je Vučić krenuo put Rusije, niti se, uostalom, sudbina NIS-a, kome američke sankcije i dalje prete, retko spominje jer je neko zaboravio na tu problematiku…
„Ti potezi služe kao opomena. Naš predsednik ima mnogo putera na glavi i kao takav je laka meta za ucenjivanje. I svestan je toga. Vrlo promišljeno je danima stvarao propagandni narativ za svoje birače kako je pod ogromnim pritiskom da ostane u Beogradu, ali da će on svejedno pokušati da stigne na Crveni trg, po ličnu cenu. Heroj iz horor-filma koji je sam režirao. Molba da zbog njegove odluke ne trpe građani Srbije, nego on, samo je unapred napisana scena“, zaključuje Anđelković.
I, dok Međaka ne bi čudilo da do targetiranih sankcija uistinu i dođe – iako bi zahtevale mnogo birokratskih procedura kojima niko ne želi da se bavi – još bi se manje iznenadio da se, u slučaju izostanka reakcije Evrope, Srbija definitivno okrene ka Istoku.
„To bi bio veliki problem, ne po Vučića, već po Srbiju, jer sve što se u regionu i ovde dešava posledica je odluka SAD, Brisela i NATO-a. Ovde se ne pitaju ni Moskva ni Peking, niti žele da se involviraju. Kada je Generalna skupština UN na naš zahtev 2010. tražila savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde po pitanju kosovske nezavisnosti, Kina kao stalna članica Saveta bezbednosti nije poslala svog sudiju da makar bude upućen u postupak. To će biti nivo njene uključenosti u srpske nacionalne interese. Što se tiče Rusije, pa ona je već ponudila Kosovo za Krim. Srbija će postati nešto manje od piona u šahovskoj igri, samo će biti pitanje ko će nas žrtvovati, i za šta“, predočava Međak.
Prema njegovim rečima, parada 9. maja je Putinu služila da predsedniku Kine Si Đinpingu pokaže na koga može da se računa u okršaju s EU i SAD.
„Umesto da budemo ravnopravna članica za nesavršenim stolom, mi biramo da budemo statisti u trećem redu zvanica predsednika Rusije. U tom smislu, svako ko bude pružao podršku Vučiću, moraće da založi više političkog kapitala no što je morao ranije“, zaključuje naš sagovornik.
U kompleksnom igrokazu, Srbija će po svoj prilici morati da se odrekne neke od četiri stolice na kojima sedi. Pod uslovom da se sve ne izmaknu…
