Šta nam tačno govori činjenica da isti oni ljudi koji su morali da se presvuku iz radikala u proevropske naprednjake da bi došli na vlast, sada vraćaju atmosferu progona navodnih „izdajnika“ i „stranih plaćenika“, a redovne epizode verbalnih sukoba sa „kolektivnim Zapadom“ zaoštravaju do te mere da najavljuju čak i izlazak iz Saveta Evrope?
Da li je došlo vreme za potpuno otkrivanje prave (radikalske) prirode i stremljenje ka cilju koji nikad nije ni menjan? Onom koji je zaboravljeni pionir naprednjaštva Tomislav Nikolić, u poslednjoj godini radikalske inkarnacije, 2007, opisao slikovitim pominjanjem „skupocenog persijskog tepiha izatkanog od zlata, koji ima samo jednu rupu“, uz objašnjenje: „E, ta rupa u Evropskoj uniji, to ćemo biti mi!“
Ili su se, na isteku onih 12 godina, koliko su trajala dva prethodna perioda vladavine – Miloševićeve, u kojoj su učestvovali, i dosovske, koje su se užasavali – naprednjaci uplašili da je i njima istekao rok trajanja? I poverovali da je vreme za fazu niskog starta za odbranu vlasti svim sredstvima?
Busanje u patriotska prsa
Zastrašivanje i kreiranje atmosfere linča, uostalom, uvek je dobrodošlo za utišavanje kritičkih glasova, baš kao što busanje u „patriotska prsa“ nailazi na dobar prijem u društvu godinama guranom udesno. Uz visoko podignutu „nacionalnu temperaturu“, pritom, zamagljuje se i pogled na razne kriminalne afere, „burazerske“ prodaje zajedničke imovine i druge odluke suprotne opštem interesu; o rezultatima kosovske politike da ne govorimo. A valja „pokriti“ i predstojeću godišnjicu užasnih tragedija u školi „Vladislav Ribnikar“ i selima pored Mladenovca. Šta je za tu svrhu bolje od organizovanja nečeg što zvuči tako pompezno i sudbonosno, kao što je dvodnevni Vaskršnji sabor Srbije i Republike Srpske, tokom koga će biti „donete važne odluke o opstanku srpskog naroda na svojim ognjištima, njegovom ekonomskom napretku, očuvanju srpskog jezika i ćiriličkog pisma i zajedničke kulturne baštine“?
Priča o napuštanju Saveta Evrope izaziva zanimljive asocijacije – Grčka je, naime, 1969. napustila Savet Evrope jer se tadašnjoj vojnoj hunti nije svideo izveštaj o kršenju ljudskih prava
Nije da nema argumenata za prvo navedeno tumačenje razloga za razmahanu radikalštinu kojoj svedočimo, ono koje govori o staroj politici za čije ostvarenje su se stekli uslovi: čak i u vreme dok je Aleksandar Vučić promovisao učenje Maksa Vebera, naime, i te kako je bilo s vrha ciljanog pumpanja neprijateljskog raspoloženja prema Zapadu, ali i raznim „drugima“. Najbolje se to, ali ne i jedino, videlo u sadržajima medija bliskih vlasti.
Brojni „izvori bliski SNS-u“ objašnjavali su novinarima u poverenju da je sve to, zapravo, deo plana za neosetno prevođenja starog Vučićevog, radikalskog biračkog tela, na tzv. evropsku stranu. U to su, izgleda, verovale i brojne međunarodne diplomate koji su ovdašnjim sagovornicima oduševljeno objašnjavali da „Vučić delivers (isporučuje)“, ostajući potpuno slepi za njegove poteze na unutrašnjem terenu.
Upotreba Vučića: dva lica predsednika
Da se taj produženi „medeni mesec“ Vučića i Zapada završio sve je očiglednije, naročito nakon činjenice da su i stranke koje su do sada podržavale „sestrinske“ srpske naprednjake u EP podržale Rezoluciju kojom se traži međunarodna istraga o decembarskim izborima. U tom kontekstu posmatrano, priča o napuštanju Saveta Evrope izaziva zanimljive asocijacije – Grčka je, naime, 1969. napustila Savet Evrope jer se tadašnjoj vojnoj hunti nije svideo izveštaj o kršenju ljudskih prava, da bi se, po povratku demokratije 1974, vratila u tu organizaciju. Ipak, nije samo Viola fon Kramon, poslanica EP među naprednjacima posebno omražena, ocenila da je reč o običnom „blefu“. To je, zapravo, pretežno tumačenje pretnje samoisključenjem iz organizacije u koju smo se, posle Miloševićeve vladavine, jedva vratili 2003. godine.
Jer, i dalje važi pravilo da Vučić ima jednu priču za domaću, a drugu, sasvim suprotnu, za međunarodnu publiku: toliko da, kako je primetio nekadašnji ambasador u SAD Ivan Vujačić, dok zapadne lidere naziva „zlikovcima“, za ambasadore, odnosno činovnike tih zemalja, ima tretman uvažavanja kakav se ne praktikuje nigde – kamera je uvek tu da zabeleži njihov dolazak na sastanak sa predsednikom Srbije. Da ne govorimo o drugim „paradoksima“ koje je pomenuo – da Norvežani upravljaju EPS-om, Amerikanci treba da grade Generalštab, Francuzi su dobili aerodrom…
Posle svega što je preživela, pa još uz činjenicu da je globalna situacija takva da pogoduje rastu desnih opcija, Srbija bi verovatno bila dominantno desno raspoložena i bez propagandnog usmeravanja dirigovanog s Andrićevog venca. A nakon što su se izborno slupale razne, po svemu sudeći, marionetske stranke s desnog dela spektra (radikali, Zavetnici), javila se razumljiva potreba za boljim pokrivanjem tog dela političkog polja.
„Sami po sebi, lokalni izbori nisu zanimljivi, pa naprednjaci moraju da nađu način da u njih uključe svoj glavni adut – Aleksandra Vučića“, kaže Dušan Spasojević
Dušan Spasojević, profesor Fakulteta političkih nauka, kaže i da su predstojeći lokalni izbori razlog za pojačanu „nacionalnu“ retoriku. Na prvi pogled paradoksalno, ali lako je razumeti: jer, sami po sebi, lokalni izbori nisu zanimljivi, pa naprednjaci moraju da nađu način da u njih uključe svoj glavni adut – Aleksandra Vučića.
Zato u pitanju kako od lokalnih izbora napraviti nacionalne, Spasojević nalazi tumačenje porekla svih čuda koje gledamo – od nastupa Aleksandra Šapića, koji tvrdi da „Beograd mora da ima srpskog gradonačelnika sa jasnom srpskom politikom“ do burnih novosadskih događaja – onih oko izgradnje crkve na Limanu ili hajki protiv nepodobnih novinara (Ana Lalić, Dinko Gruhonjić).
Da li to znači da je gotovo sa catch-all politikom, kojom su, objedinjujući u sebi i prozapadne i antizapadne elemente, naprednjaci bitno doprineli višegodišnjem gušenju opozicione scene? Spasojević kaže da je pomeranje udesno na temama koje se tiču devedesetih vidljivo već nekoliko godina, ali da naprednjaci uvek imaju više kombinacija i da će se truditi da i ubuduće održe balans. Iako to neće biti lako u suženom prostoru, o kome najslikovitije govore događaji vezani za Kosovo i pomenuta Rezolucija EP.
Uz sve ograde prouzrokovane ozbiljnim sumnjama u rezultat poslednjih izbora, naročito beogradskih, koji će biti ponovljeni, iz decembarskog glasanja moglo bi se zaključiti da je na „građanskom“, odnosno „levo-liberalnom“ delu opozicionog političkog spektra, glasački potencijal u velikoj meri iskorišćen. Koalicija Srbija protiv nasilja, u poređenju sa dosadašnjim rezultatima igrača sličnog političkog opredeljenja, ostvarila je takoreći šampionski rezultat.
Na desnom polu, međutim, dve do sada parlamentarne grupacije – koalicija Zavetnika i Dveri, kao i Narodna stranka, ostale su ispod cenzusa. Jedan deo „njihovih“ glasova možda je otišao i pokretu Mi – glas iz naroda, prepoznatljivom po dr Branislavu Nestoroviću, koji se (pokret) posle izbora, u vreme podele novca i donošenja odluka o budućnosti – raspao.
Može li opoziciona desnica da se ujedini
Jasno je, zato, da će na tom delu političkog spektra do prvih sledećih, beogradskih izbora, biti novih pomeranja. Najavljeni Vučićev pokret, ako ga zaista bude, mogao bi biti deo tog pregrupisavanja – Zavetnici su već bili viđeni u njemu, a bilo je i nekih procena prema kojima bi i Nestorovićev pokret mogao uleteti u to jato. Što, naravno, ne mora da se desi – Spasojević kaže da ta grupacija, uprkos krizi u kojoj se sada nalazi, sigurno ima glasače koji joj se mogu vratiti. A to bi značilo i šansu za samostalni politički život – ukoliko se naprednjacima ne bi učinilo da je to previše opasno za njih.
Nakon što su se izborno slupale razne, po svemu sudeći, marionetske stranke s desnog dela spektra (radikali, Zavetnici), javila se razumljiva potreba za boljim pokrivanjem tog dela političkog polja
Iako najavljeni za 2. jun, beogradski izbori nisu još raspisani, što pojačava utisak da ima dovoljno vremena za razne nove odluke, dogovore, pregrupisavanja. Bilo je najava da će Dveri (čiji se dosadašnji lider Boško Obradović povukao u Čačak i odatle tvrdi da promene kreću sa lokala, dok stranka ima kolektivno rukovodstvo), Narodna stranka (koju sada vodi Vladimir Gajić) i Dosta je bilo (Saša Radulović) napraviti koaliciju. Izgleda, ipak, da se Dveri još nadaju ujedinjenju desnice koje bi, kako priželjkuju, trebalo da inicira koalicija NADA. A u međuvremenu, pokušavaju da povrate opozicioni imidž, ozbiljno ugrožen postizbornim ponašanjem Zavetnika, njihovih koalicionih partnera sa decembarskih izbora.
Možda je, zato, najzanimljivije koji će put odabrati koalicija NADA – da li će zaista doći do formiranja jedne opozicione kolone sa Srbijom protiv nasilja, za šta se zalaže Dragan Đilas, ili će, ipak, prevagnuti razlozi za izlazak u dve kolone, što bi dalo šansu Milošu Jovanoviću i saradnicima da pokušaju da se prošire u desnom delu političkog polja. Onako kako prizivaju Dveri, u savezu desnih stranaka ili samostalno, ciljanjem glasova koji su ranije odlazili na druge adrese. Prema oceni Spasojevića, u tom kontekstu je važno kako će se organizovati stranke krajnje desnice – ukoliko se one konsoliduju, DSS (NADA) ne bi mogao da uzme mnogo „novih“ glasova u odnosu na decembar.
Samo jedno deluje sigurno: dok stranke traže način kako da pokupe što više „desnih“ glasova, nastavlja se i dolivanje ulja na vatru u već opasno radikalizovanom društvu.
