Čim su zvižduci i jaja postali svakodnevica naprednjaka, Vučić ih je ostavio na cedilu, ali sa zadatkom da se i dalje bore za njegovu čast, moć i udobnost, a on je pohrlio da sebi napravi novu stranku. Osmislio je pokret za nešto, kojim će Srbija „ponovo pokazati svoje lepo i dostojanstveno lice“, a uz svoje ponudio i neka nova, u najvećem broju profesorska. Iako su neki od njih već gostovali na SNS mitinzima ili u kampu koji su držali živopisni ljudi koji su se predstavili kao „studenti koji žele da uče“, ipak su dovoljno anonimni da posluže u Vučićevom projektu sopstvenog rebrendiranja, a da uz to pruže i malo utehe njegovoj sujeti koja baš glasno ciči od trenutka kada mu je akademska zajednica poručila da nije nadležan.
Naravno, njegovi profesori nisu profesori onih studenata koji čiste ulice, jer im je bliži Ćacilend iza koga je od zaštićenog spomenika prirode ostala deponija, ali su jedini koji mogu da stvore bar privid da aktuelni predsednik ima bilo kakvog dodira sa intelektualnom elitom. A to mu je baš potrebno nakon poniženja koje je doživeo 4. februara, kada je rektorski kolegijum Univerziteta u Beogradu odbio njegov poziv na dijalog rečima da nije delotvoran „ako se organizuje između dve strane koje nemaju mandat da o zahtevima raspravljaju“ i da su uz to dodatno obeshrabreni zbog „kontinuiranih napada usmerenih protiv akademske zajednice u medijskom prostoru, a još brutalnijih, nedopustivih, fizičkih napada u javnom prostoru“.
Iako je Vučić taj poziv pokušao da prikaže kao poziv „nadležnog“ jer se pozvao na član 111. Ustava Srbije da svojim postupanjem „izražava državno jedinstvo Republike Srbije i založio svoj autoritet kao nosilac javne funkcije, koga su u dva navrata građani neposredno izabrali za predsednika Republike“, nakon negativnog odgovora je potpuno zaboravio na „državno jedinstvo“ i izlio svoju uobičajenu verbalnu dozu otrova.
„Za razliku od većine političara koji u kriznim situacijama moraju da se dodvoravaju onima za koje misle da su mnogo jaki, ja ne mogu da se dodvoravam ni rektoru, ni ovim dekanima, ni profesorima koji štrajkuju a traže pare da im budu isplaćene. A plata kaplje li kaplje. I onda ja potpišem da treba da dobiju još veću platu od 16 ili 17 odsto, a on (rektor Vladan Đokić) zajedno sa rektorima i dekanima koji neće da se sastaju sa mnom već odu u Brisel sa nekim ‘desk ofiserima’ da se susreću i kažu da ja nisam nadležan, a ovi u Briselu su nadležni, sinoć napiše – pozivam vas da se sutra pridružimo generalnom štrajku“, požalio se kada je shvatio da im se ipak dodvoravao kada je potpisao zakon o povećanju zarada. I da je to dodvoravanje bilo uzaludno.
Plata kaplje li kaplje
Iako nije tajna da od dolaska na vlast nije uspeo da se nametne kao kredibilni sagovornik akademskoj zajednici, zbog čega ju je i prozvao „lažnom elitom“ i vređao kad god je otvorio usta, ipak je neverovatno da je očekivao da će u trenutnom političkom trenutku uspeti da preokrene stvari u svoju korist povećanjem plate od „16 ili 17 odsto“. Pa niko nije toliko glup da pokuša da proda priču profesorima da „plata kaplje li kaplje“, kao da je to naprednjačka milost a ne budžetska stavka, i da ih uz to primora da se odreknu sopstvenih studenata i insistiranja da se ispune svi njihovi zahtevi jer su podmireni povišicom. Posebno ako imamo u vidu da je u međuvremenu već ukinuta plata svim prosvetnim radnicima koji su u štrajku, a da su oni i pored toga ostali u štrajku.
Ili jeste toliko glup?
Biće da jeste, a najveći nonsens je što je to morao nežno da im objasni Marjan Rističević koji je prvi konstatovao da potkupljivanje nije prošlo i da bi trebalo primeniti taktiku – puj pike, više ne važi. Konkretno, on je predložio da Skupština Srbije stavi van snage nedavno usvojen Zakon o visokom obrazovanju, kojim se smanjuju školarine za studente i uvećava budžet fakultetima, jer se pokazalo da su „prevareni od strane rektora Beogradskog univerziteta, mnogobrojnih dekana i profesora na fakultetima širom Srbije, koji su, da bi se navodno ispunio poslednji, četvrti zahtev studenata, sa predstavnicima Vlade dogovorili usvajanje Zakona“. A time je i građanima, takođe nežno, objasnio kako funkcionišu institucije ove zemlje – Skupština donosi zakone da bi nekog podmitila, a ako to ne uspe, onda ih povlači dok Službeni glasnik sve to piše i briše o našem trošku.
Međutim, ljutit i poniženi Vučić nije imao vremena ni nerava da se maltretira sa besmislenim zakonima i još besmislenijim institucijama, pa je presudio sam (ovog puta nije rekao na koji član Ustava se poziva, a mogao je po običaju da izmisli neki koji ne postoji): „Profesori na fakultetima koji ništa ne rade, osim što učestvuju u blokadama, dobiće krompir. Sutra mislim da se isplaćuje ovaj deo za njih. Dobiće ništa. U milionima domova u Srbiji je sada nastupila radost.“
Može bivši ministar prosvete Branko Ružić koliko god hoće da šeta sa narodom i studentima, Ivica Dačić će nastaviti da mulja u vezi sa upotrebom nedozvoljenog oružja, a Đukić Dejanović da lično izigrava naprednjačko oružje
Da li je nastupila radost u milionima domova (to bi trebalo da znači u apsolutno svim domovima koji postoje u Srbiji), teško je proceniti jer se čak ni državni tabloidi nisu usudili da prenesu priču o opštoj radosti u trenutku kada je život izgubila i šesnaesta žrtva u padu nadstrešnice, tako da je Vučić morao da nastavi sa širenjem „nacionalnog jedinstva“.
„Najveći deo profesora i nastavnika su ponos ove zemlje. A ima i onih koji su sramota. Koji su umislili da su političari, revolucionari, ne znam ja šta sve. A onda počeli da se žale po televizijama: ’Ej, niste nam isplatili platu‘. Pa jesmo, isplatili smo ti platu, taman onoliko koliko si radio. I opet smo vas preplatili. A to ti da ne radiš mesec dana, da ne održiš nijedan čas, da ne daš nijedan kontrolni zadatak, da ništa sa decom ne radiš nego što pametuješ oko politike, za to da dobiješ platu? Ne može majčin sine jer to nema nigde na svetu, pa nema ni u ovoj zemlji. Možda da pretiš koliko hoćeš, štrajkovima, pritiscima, možeš da radiš šta hoćeš, nema. Krompir. Tačka“, objasnio je nešto i uputio nekom.
Ostali kojima taj govor nije bio upućen su ostali uskraćeni za objašnjenje zašto novac nije isplaćen ni čistačicama koje redovno čiste fakultete, a ni na koji način su nagrađeni profesori kojima je Ćacilend blizak isto koliko i Vučićev prezir prema njihovim kolegama. Da li im je novac dat na ruke ili su se zadovoljili krompirom i povlasticom da budu osnivači pokreta za nešto? A nenastavno osoblje bi trebalo da se zadovolji obećanjem da će im plata ipak kanuti jer se predsednik ovih dana presabrao i zaključio da se među njima možda krije neko za njega preostalo biračko telo.
„Nismo dobili ni platu, ni krompir. To je još jedan dokaz samovolje i diktature gde je jedan čovek zamislio da je neprikosnoveni car. Zamislite tu komunikaciju gde vam se predsednik obraća na taj način. To je bio jedan strašan, preteći ton. Mi smo sada u logoru, ostalo je sada još da nas ugura u gasne komore. Znamo ko je na vrhu piramide korupcije – sigurno to nisu profesori. U svakoj normalnoj državi profesori univerziteta i studenti su nacionalno blago. Svi smo znali kad je udario na profesore i nastavnike srednjih i osnovnih škola, da će udariti na nas“, rekla je dekanka Filozofskog fakulteta u Nišu Natalija Jovanović.
Ukidanje plata je prvo urađeno divlje i krajnje impulsivno, a onda se Vlada malo presabrala i odlučila da to stavi u „zakonski okvir“, onako kako oni shvataju zakon: bivši premijer je u tehničkom mandatu potpisao Uredbu kojima se broj nedeljnih nastavnih sati sa 20 podiže na 35, da bi ih kaznili za još više propuštenih radnih časova. I to je jedina novina, a preteći ton prema profesorima je već dugo opšte mesto – Vučić ukaže na metu, a stranačka vojska odradi posao. Iako je napade na Dinka Gruhonjića uglavnom u pravilnim razmacima od dva sata izricao sam, ipak su njegove uvrede tipa „da sam postupao kao Dinko Gruhonjić, stideo bih se u ogledalo da se pogledam“, ostale u senci one koju je izgovorio Vladimir Đukanović: „Kada on iz svojih usta izbacuje fekalije po Srbiji nazivajući je deponijom za ratne zločince, to je valjda rečnik pun duše. No, kada mu se saspe istina u lice, a to je činjenica da je ideolog najgoreg antisrpskog ponašanja na državnom univerzitetu, e onda cmizdri kako će navodno neko da ga ubije. Čovek je baš onako jedan dripac i ljudsko smeće“. Za Ivanku Popović je izjavio da je „nesposobna“, ali je Ana Brnabić tu tezu razradila nakon što je tokom protesta na trotoaru kolima udarena studentkinja u Ruzveltovoj: „Bivša rektorka Ivanka Popović izašla je odmah nakon jučerašnjeg monstruoznog događaja i rekla – ovo je uradio radikalski šljam. Ta žena je bila rektor Univerziteta u Beogradu u vreme kada sam ja bila predsednica Vlade. Dakle, u vreme radikalskog šljama je ona bila rektor. I ni po jada, ona je htela još jedan mandat u vreme tog radikalskog šljama.“
Filip Ejdus je prozvan zbog jevrejskog porekla, Dana Popović je nazvana „dokazanim lopovom i plagijatorom“, Ognjen Radonjić je pripadnik „lažne elite“… U poslednjem činu mržnje su svi sinhrono krenuli u napad na rektora Đokića
Na Jovu Bakića nema ko se od naprednjaka nije kačio, a jedino za šta ga nisu do sada prozvali je što je profesor u vreme radikalskog šljama jer režim izgleda doživljava da oni koji su protiv njega nemaju pravo ni na rad. Filip Ejdus je prozvan zbog jevrejskog porekla, Dana Popović je nazvana „dokazanim lopovom i plagijatorom“, Ognjen Radonjić je pripadnik „lažne elite“ jer naprednjaci imaju 50 njih pametnijih od njega, Dubravka Stojanović je optužena da je „falsifikatorka istorije“, koju „po zakoniku knjaza Miloša, treba po kratkom postupku“… U poslednjem činu mržnje su svi naprednjaci, potpomognuti svim tabloidima, sinhrono krenuli u napad na rektora Đokića, pa ga je Brnabićka optužila za vojni puč, a botovi tipa Jelene Karleuše zatražili njegovo hapšenje.
Đukić Dejanović kao naprednjačko oružje
Ali, ako je neko pomislio da je to što naprednjaci rade dno dna, prevario se – na scenu je stupila ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović i pokazala da manjinski koalicioni partner može i niže. Nakon skandaloznih pritisaka koje je izvršila nad školama i nastavnicima, odlučila je u istom maniru da se pozabavi i univerzitetom. Nakon dva dopisa u kojima im je pretila smanjenjem plata, otkazima i disciplinskim prijavama, uputila je novi adresiran na rektore i dekane u kom piše: „Da li ste o blokadi visokoškolske ustanove obavestili organ nadležan za unutrašnje poslove ili zatražili intervenciju istog, da li ste pokrenuli disciplinske postupke protiv studenata koji sprečavaju odvijanje nastavnog procesa, odnosno pokrenuli disciplinske postupke protiv zaposlenih koji su obustavili rad suprotno zakonu, kao i da dostavite dokaze o eventualnim ovakvim postupanjima.“
Iz zahteva da dekani izdaju studente i autonomiju univerziteta, ali i želje da policija dobije pozivnicu za uspostavljanje „reda“ na fakultetima, jasno je da SPS na sebe preuzima najprljaviji deo u gušenju narodnog nezadovoljstva i da nema ništa od njihovog prestrojavanja tokom krize na koju je jedan deo javnosti naivno računao. Može bivši ministar prosvete Branko Ružić koliko god hoće da šeta sa narodom i studentima, Ivica Dačić će nastaviti da mulja u vezi sa upotrebom nedozvoljenog oružja, a Đukić Dejanović da lično izigrava naprednjačko oružje.
Nenastavno osoblje bi trebalo da se zadovolji obećanjem da će im plata ipak kanuti jer se predsednik ovih dana presabrao i zaključio da se među njima možda krije neko za njega preostalo biračko telo
Očito niko od njih nije baš shvatio da je trenutna pobuna posledica oslobađanja straha u koji bi oni tako rado da nastave da uteruju, tako da je odgovor dekana bio smiren i sasvim u duhu novog vremena – da oni rade na istraživačko-naučnim projektima, pišu udžbenike i tekstove za naučne časopise i ne vide potrebu da zovu policiju. Uz to su dodali: „Svi navedeni poslovi već nekoliko meseci obavljaju se u negativnoj atmosferi stvorenoj govorom mržnje, izjavama zvaničnika koje proizvode ponižavajuće i uvredljivo okruženje, te verbalnim i fizičkim nasiljem prema studentima i zaposlenima na Univerzitetu. Tome naročito doprinosi medijski linč kojem je izložen rektor Univerziteta u Beogradu, koji obuhvata uvrede, klevete i neosnovane pretnje krivičnim gonjenjem.“
Ministarka je prebrojala pristigle odgovore, zaključila da su je neki fakulteti ignorisali i najavila da će im poslati inspekciju. Zauzeta tim ozbiljnim poslom, nije ni primetila da su joj profesori i roditelji okrenuli leđa i poručili da zaključa ministarstvo dok se ne pronađe neko ko će raditi u interesu svih.
