Počelo je kao ironično preterivanje: rečenica „Vučić bi da promeni narod“ izgovarana je s ciljem ukazivanja na diskriminatorni odnos predsednika države prema svima koji mu ne iskazuju poslušnost.
Patologija u kojoj se koprcamo, međutim, vremenom je uznapredovala i sve više se čini da zaista pratimo pokušaj promene, ali ne samo naroda, već i čitave realnosti. Sredstva su raznolika, od lomljenja kičme, do ispiranja mozga, a zadatak težak – da se uzdrmani predsednik odbrani od činjenica, naročito onih koje govore o silaznoj putanji njegovog rejtinga.
Izmišljeni prijatelji, izmišljeni razgovori, izmišljeni događaji… ponekad i jesu bili delotvorni, naročito u populaciji kojoj se „predmetna institucija“ prvenstveno obraća. Služile su te priče za skretanje pažnje sa neprijatnih činjenica, za gradnju kulta ličnosti samog Vučića, važnog i omiljenog svuda u svetu. Naročito među liderima najmoćnijih zemalja koji mu se, prema tim kazivanjima, dive. I ostaju zaprepašćeni njegovim neustrašivim odbranama Srbije.
Srbin, Francuz, Englez i druge priče
Tipična takva priča dešava se u nekim „odajama“ nedostupnim običnim smrtnicima, tokom razgovora sa mnogo ličnih tonova i obaveznom „državničkom“ poentom na kraju. I malo liči na nekadašnje viceve o Srbinu, Francuzu i Englezu, u kojima Srbin obavezno pobeđuje, ubedljivo i teatralno. „A on me gleda“, rečenica je koju, prema verziji koju nam servira, gotovo redovno izgovaraju svetski moćnici, nakon što im naš predsednik „skreše u brk“ neku patriotsku istinu. Nakon toga sledi dramska pauza.
Neka ovde stoji jedan primer: „Pita me Tramp, ulazim u onu… Ovalni kabinet, kako se to zove… Ušao unutra i meni Tramp ‘eee, gde si visoki’ ili tako nekako… dobro, šta zna Tramp s kim priča, rekli mu… Ogromnu energiju ima čovek, čudesnu harizmu… ‘A ti si iz Srbije. E, super izgledaš ovako’… Ja ćutim, gledam, predsednik Amerike, šta će da bude pitanje… ’Kako si ti s Kinezima, jesi video šta su nam uradili s ovim kovidom’… Ja mu kažem – ja dobro s Kinezima… ’Molim?!’… Ja, gospodine predsedniče, odlično s Kinezima. Odličnu saradnju imam s njima… ’Kako je to moguće?!’… Moguće. I oni znaju da ja, kao što sam bio u stanju da to kažem predsedniku Amerike, kao što sam i predsedniku Bajdenu govorio uvek šta mislim, i Šolcu, i Makronu i Angeli Merkel, i Putinu, čak.“
Pre nego što su ga studenti nazvali „kukavicom“, Vučić je voleo da nas upoznaje sa „anegdotama“ u kojima je poput strip-junaka prebijao grupe nasilnika, tako da su mu čak i navijači Dinama navodno rekli: „mnogi su nas tukli, ali niko kao ti“
Sledi, potom, pasaž o hrabrosti i patriotizmu. Hrabrost je posebno važna: i pre nego što su ga studenti, zbog nespremnosti da prihvati izazov raspisivanja prevremenih parlamentarnih izbora, nazvali „kukavicom“, Vučić je voleo da nas upoznaje sa „anegdotama“ u kojima je, poput strip-junaka, usamljen i pravedan, prebijao grupe nasilnika. I bio toliko moćan, naročito u vreme mladalačkog fudbalskog huliganizma kojim se diči, da su mu se „bed blu bojsi“ čak zahvalili rečima: „mnogi su nas tukli, ali niko kao ti“!
Nisu navijači zagrebačkog Dinama bili jedini koji su mu izrazili divljenje zbog načina na koji ih je premlatio. Čestitao mu je, recimo, i onaj lik koga je napao u Parizu pa dobio batine, a bilo je i drugih navodnih žrtava koje su, sudeći prema tome kako su nam opisane, zaslužile da budu upamćene – poput dvojice narkomana koje je, hvali se, prebio dva puta.
Gizova, Krilova, Šarulja…
Saznali smo i da je fizičku snagu koristio čak i tokom pregovora sa predstavnicima kosovskih Albanaca, pa je, tokom prvog briselskog dijaloga, kada je bivši kosovski ministar pravde „skočio“ na Ivicu Dačića, morao da mu priskoči u pomoć. „To se brzo završilo“, otkrio nam je kroz smeh u jednom od TV nastupa.
Osim snage, koristio je i mudrost, naravno. I sposobnost da vidi nevidljivo – ilustrovanu, recimo, anegdotom koju je ispričao na mitingu u Sremskoj Mitrovici, tvrdeći da se ne javlja na skrivene brojeve telefona, osim kad ga, takođe sa skrivenog broja, zove Milorad Dodik. Zapanjio je time, doduše, i samog Dodika, čiji je izraz lica, dok je priču slušao, ukazivao na izvesnu nelagodu zbog potrebe da podrži tako očiglednu izmišljotinu.
Da ga uspeh nije promenio od vremena odrastanja govori i to što roditelji i danas moraju da ga opominju kad se previše zanese, kao kad pripoveda o ocu koji je njega i brata Andreja terao da jedu pokvarenu paštetu, pa mu je majka prigovorila da je „preterao“, a otac dodao da veruje deci, ali se takvog događaja ne seća
Uprkos svim tim nadljudskim osobinama, uspeo je naš predsednik da očuva skromnost koja ga je odlikovala još u detinjstvu, onda kad je „kod oca na selu čuvao krave“ kojima pamti imena (Gizova, Krilova, Šarulja, Šarenka i Jagoda). I kada je, na putu do mora sa roditeljima i bratom svraćao do potočića u blizini Modriče, da se napiju čiste vode, jer para za kafanu nisu imali.
Da ga uspeh nije promenio od vremena odrastanja („nismo odrasli u svili i kadifi“) govori i to što roditelji i danas moraju da ga opominju kad se previše zanese u emisijama u koje ih dovodi u predizbornim kampanjama. Recimo, kad pripoveda o ocu Anđelku koji je desetogodišnjeg njega i osmogodišnjeg Andreja terao da jedu pokvarenu paštetu, pa mu je majka prigovorila da je „preterao“, a otac dodao da veruje svojoj deci, ali se takvog događaja ne seća. Pokušaj majke Angeline da ispravi njegovu verziju o tome koliko je bio težak kad se rodio, ipak, nije sasvim uspeo – prvenac je prvenac i naravno da zna bolje.
Vremenom su, međutim, ti skečevi sa obaveznom promenom glasa – tako da bude dubok i moćan dok izgovara navodne svoje replike, a nesiguran i utanjen kad prenosi ono što su mu navodno rekli sagovornici – metastazirali od monologa do predstava sa više glumaca i mnogo statista. I stigli do postavljanja šatorskog naselja u parku i nasred ulice u centru prestonice, staništa navodnih „studenata koji žele da uče“, koje nije samo sramotno, nego i opasno – ne samo za građane koji ga doživljavaju kao provokaciju, nego i za sopstvenog tvorca.
Delululend
Ogledni primer teritorije po Vučićevom ukusu i meri, kome može svakodnevno da se divi i pokazuje ga gostima na terasi zgrade Predsedništva, nepromišljeno je nazvan bezazlenim imenom Ćacilend, iako mnogo više liči na neki zlokobni „delululend“, proizvod ukrštanja potpunog otuđenja od realnosti i kompletnog nedostatka odgovornosti, stida i elementarnog morala.
Ruglo nastanjeno što sirotinjom, što vlasnicima kriminalnih dosijea, zatrpano smećem, dekorisano javnim toaletima, nije samo skupi hir koji je nemoguće opravdati, nego stvarna smetnja svakodnevnom životu građana. I realni pokazatelj svega onog što dobar deo društva ne može ili ne želi da vidi: od loše namere i otrovne zlobe, preko velikog straha, pa čak do čiste mržnje prema gradu i građanima.
Vođen nekontrolisanim besom prema studentima koji su ga uzdrmali i ponizili, „nenadležni“ ubrzano gradi svoj obrnuti svet, u kome su nasilnici heroji, a studenti, kao najbolji i najvitalniji deo društva „nacisti“, za potrebe kampanje skraćeno u „naci“
Uz šatorski spomenik velikoj laži koja davi Srbiju ide i nova vrsta poučnih priča: recimo, ona iz Minhena, gde se studentima biciklistima pokvario automobil iz pratnje, pa je u pomoć navodno uskočio Vučićev drug iz detinjstva, mehaničar koji im je popravku naplatio dvostruko više nego što je vredela, samo zato da bi dokazao verziju o silnom novcu uloženom u „rušenje Srbije“.
Vođen nekontrolisanim besom prema studentima koji su ga uzdrmali i ponizili, „nenadležni“ ubrzano gradi svoj obrnuti svet. Onaj u kome su četvorica nasilnika koji su devojci polomili vilicu, izazvavši čak i pad Vlade Srbije – heroji, a studenti, kao najbolji i najvitalniji deo društva „nacisti“, za potrebe kampanje skraćeno u „naci“.
Lako je bilo doći do besprizornog slogana „bolje ćaci nego naci“ i kukastog krsta ispred parlamenta, kad je teren dobro spremljen. Recimo, tvrdnjom da su studenti zločinci gori od okupatora: „Nemci tokom Drugog svetskog rata nam nisu tako razorili obrazovanje i školski sistem kao što su studenti u prethodnih pet-šest meseci“, izgovorio je 27. maja autor nenapisanog bestselera „Kako sam uništio obojenu revoluciju“, čiju je promociju najavio za Vidovdan. Izgleda da raste interesovanje za doček tog remek-dela ispred radnog mesta autora. Neki kažu – višednevni.
