Bilo je upečatljivo, pa su mnogi primetili posle obraćanja predsednika Srbije u utorak kasno popodne: da je slušao iole ozbiljne marketinške savetnike, ne bi mu se desilo da, kad govori o najtežim temama, kao što su smrt nevinih ljudi ili mogući nuklearni rat, već sledeće sekunde pređe na standardni „avioni-kamioni“ paket mamaca za naivne.
Rutinski odrađen poslednji performans Aleksandra Vučića, mogao bi, ipak, biti pokazatelj nečeg mnogo ozbiljnijeg nego što je eventualni problem sa savetnicima: reklo bi se da je predsednik svega zaključio da je vreme za potpuni prelazak u novu fazu vladavine. Onu u kojoj represija postaje važnija od propagande.
Već se, uostalom, dešava: dobili smo hapšenja sa očiglednim ciljem zastrašivanja, hiljade ljudi u direktnom prenosu mogle su da se uvere u nedostatak osnova za hapšenje Gorana Ješića, na primer, što nije bilo dovoljno, pa je usledilo i hapšenje i vezivanje uz povređivanje Sava Manojlovića na Savskom mostu. Policija pod punom opremom sprečava izabrane narodne predstavnike da uđu u institucije, u koškanju je čak pozlilo Radomiru Lazoviću. Zaposlene u Zavodu za zaštitu spomenika kulture, koji bi da rade svoj posao i štite kulturna dobra Srbije, disciplinuje BIA. Napada se sistem visokog školstva, uz ignorisanje stava rektora Beogradskog univerziteta i SANU. Spremaju se zloslutne izmene Krivičnog zakona. Predsednica Skupštine Ana Brnabić naziva predstavnike ogromnog broja građana „probisvetima“, a ministar policije Ivica Dačić govori o „političkim aktivistima“ za koje ne važe ista prava kao za obične…
Posle rutinski odrađenog poslednjeg performansa Aleksandra Vučića moglo bi se zaključiti da je predsednik svega zaključio da je vreme za potpuni prelazak u novu fazu vladavine. Onu u kojoj represija postaje važnija od propagande
Jasno je da Vučić vidi sve što vidimo i mi – dvadeset dana nakon pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, koja je ubila 15 ljudi i ostavila njih još dvoje da se bore za život, bes građana ne jenjava. Naprotiv, bunt se širi i dobija nove oblike ispoljavanja. Mogućnost da se odgovornost za tragediju koja je promenila Novi Sad zataška šibicarenjem „ima ostavke, nema ostavke“ i gaženjem zahteva opozicionih poslanika da Skupština Srbije raspravlja o poverenju Vladi, deluje zanemarljivo.
Vidi, međutim, predsednik i ono što nama nije uvek potpuno očigledno – sve ono što je pokuljalo posle pada nadstrešnice i što ukazuje na zaprepašćujući nivo neodgovornosti i nestručnosti, ali i vrlo moguću korupciju, nije jedini problem sa kojim se suočava.
Dva velika, skupa i netransparentna „dila“ deluju ugroženo – rudarenje litijuma i ostvarenje želje zeta Donalda Trampa da gradi na mestu bombardovanog Generalštaba. U oba slučaja, reklo bi se, za otklanjanje prepreka potrebno je prilično ozbiljno nasilje.
Sve očigledniji su i problemi sa sopstvenim članstvom na lokalu. Toliko, da je bilo neophodno proširiti nadležnosti stranačkog „specijalca“ Branka Malovića, u javnosti poznatog po brojnim optužbama za nasilje.
Vreme brzo prolazi, pa valja naći i način za problem koji nastaje 2027, kada Vučiću ističe drugi mandat. Sigurnog predsedničkog kandidata, preko koga bi se mogao preseliti na funkciju premijera nije lako naći, a stvaranje dvotrećinske većine potrebne za promenu Ustava teško je zamisliti bez nekog oblika nasilja
Na stranačkog „Bruta“ se već krenulo – medijski, ali izgleda ne još sasvim brutalno. „Ptičice“, međutim, govore i o drugim problemima u odnosima stranačkih klanova, a valjalo bi rešiti i usled toga nastali problem sa kupovinom glasova na sledećim izborima.
Sve i da zanemarimo najnoviju Vučićevu tvrdnju o ispunjavanju kriterijuma za članstvo u EU do kraja 2026. (gde nestade priča o priznanju Kosova kao jedinom uslovu za članstvo?), tu je Reformska agenda, usvojena pre mesec dana, koja najavljuje ispunjavanje uslova do 2029. Između ostalog, ona uključuje za ovakvu vlast neprijatne poteze, poput izbora novog REM-a i primene preporuka ODIHR, a na svu muku, na putu ka EU nalazi se i Tonino Picula, novi izvestilac Evropskog parlamenta, koji je već pokazao visok nivo spremnosti da ozbiljno shvati proces proširenja EU.
Vreme brzo prolazi, pa valja naći i način za problem koji nastaje 2027, kada ističe poslednji Ustavom dozvoljeni predsednički mandat za Vučića. Sigurnog predsedničkog kandidata, preko koga bi se mogao preseliti na funkciju premijera nije lako naći, a stvaranje dvotrećinske većine potrebne za promenu Ustava teško je zamisliti bez nekog oblika nasilja.
Potpuno zavisni od vlasti, Dačić i SPS do sada su bez mnogo roptanja trpeli sve specijalne tretmane. Da li je neprevaziđeni šampion političkog preživljavanja spreman da Vučića poslušno prati putem represije baš do kraja, koji je uvek isti, koliko god je udaljen? Šta god da se po fiokama i koferčićima nalazilo
A tu je i Ivica Dačić, ponovo u ulozi „sumnjivog lica“. Ipak, koliko god ih rado i ritualno provlačio kroz blato, Dačić i njegov sve stanjeniji paket socijalista, Vučiću su, zapravo, neophodni: bez njih, izgubio bi lokalnu vlast u značajnom broju mesta, što sebi ne sme da dozvoli. Potpuno zavisni od vlasti, socijalisti i njihov lider do sada su bez mnogo roptanja trpeli sve specijalne tretmane kojima su izložene.
Da li je neprevaziđeni šampion političkog preživljavanja spreman da Vučića poslušno prati putem represije baš do kraja, koji je uvek isti, koliko god je udaljen? Šta god da se po fiokama i koferčićima nalazilo.
