Da pojednostavimo priču kojom se bavimo već osam meseci: Aleksandar Vučić se upisao u gubitnike onog trenutka kada je zaratio sa mladima. Sve što mu je nakon toga ostalo, ako već neće ili ne može da se mirno povuče, jeste jačanje represije kako bi dobio na vremenu, s fokusom na okončanje visokokoruptivnog projekta Ekspo 2027.
Da je razuman, da ima saradnike koji mogu da mu kažu nešto neprijatno, da može da donosi odluke bez obzira na interese povezanih lica, Vučić bi već pregovarao o uslovima odlaska s vlasti
Sve drugo je samozavaravanje čoveka naviknutog da može sve, bez obzira na zakonske i moralne norme ili interese države i društva. Postoji, naravno, i racionalan aspekt tvrdnji koje nam servira, sadržan u pokušaju očuvanja sopstvenog biračkog tela – bilo da je reč o priči o „pobedi nad obojenom revolucijom“ (koje nema) ili idejama o promeni Ustava koje bi mu obezbedile novi ciklusu vladavine.
Da je razuman, da umesto koristoljubivih poltrona ima saradnike koji mogu da mu kažu nešto neprijatno, da može da donosi odluke bez obzira na interese povezanih lica, Vučić bi već pregovarao o uslovima odlaska s vlasti. Dok ima čime da trguje i pre nego što izazove još veću nesreću, u kojoj bi mogli stradati mnogi, uključujući i njega.
Novi krug represije i strah od izbora
Ne čini se, međutim, da će se to dogoditi: novi krug represije uveliko je u toku, a odatle i novo jačanje besa građana i njihove spremnosti da se, ne pitajući za cenu, izbore za pravdu i elementarnu normalnost. Hapšenjima, pretnjama, besprizornim uvredama i postupcima poput zaletanja policijskih marica u punoj brzini u mirne demonstrante, vlast „pumpa“ najjače. Srbija ključa, kriza je sve dublja. Ni strah od građanskog rata u postojećim okolnostima ne deluje sasvim besmisleno, ali ni nada da bi se agonija namučenog društva mogla završiti pre decembra 2026, koji Vučić pominje kao termin izbora.
Na čemu su zasnovane sve ove tvrdnje, ako zvanična verzija koju plasira vlast, a pojačava razgranata mreža saradničkih medija, govori o „pobedi“ navodnih „studenata koji žele da uče“, gašenju protesta i „nemoći blokadera“? I ako nam predsednik preti da „vreme odgovornosti dolazi“, da će biti mnogo uhapšenih, da neće potpisati pomilovanja?
Od svega što je Vučić izgovorio uoči Vidovdana, tačnom se pokazala samo najava satnice izbijanja nasilnih incidenata i policijske intervencije nad građanima
Sama činjenica da Vučić sada očigledno ne sme da pristupi inače omiljenoj disciplini – raspisivanju prevremenih izbora – potvrđuje da je tokom dosadašnjeg studentskog i građanskog protesta raspoloženje građana toliko promenjeno da mu pobedu ne garantuju ni potpuno nefer uslovi u kojima bi se glasanje održalo. Pad je, izgleda, toliki da čak ni opasnost da i u očima sopstvenih birača postane kukavica nije dovoljan razlog da prihvati zahtev da raspiše izbore. Ne dozvoljavaju se (nezakonito) čak ni izbori za mesne zajednice u Novom Sadu, a funkcioneri vlasti govorili su i o mogućnosti da „u ovim uslovima“ ne bude ni redovnih izbora u Mionici i Negotinu na jesen.
Nema na vidiku razloga za očekivanje da bi se raspoloženje javnosti koje je sve to prouzrokovalo moglo promeniti u Vučićevu korist. Naprotiv: pravo glasa svakodnevno stiču mladi ljudi, već uveliko politizovani i spremni na borbu protiv naprednjačke vlasti. Neki od njih već su iskusili zatvore, drugi su se okupljali da podrže uhapšene drugove, čak i po cenu propuštanja maturske večeri. Posle Bečeja, gde je đak generacije Mihajlo Gucunja odbio da se rukuje sa predsednikom Opštine prilikom dodele priznanja najboljim učenicima, slična vest je stigla iz Čačka, gde je ta vrsta izražavanja prezira prema naprednjačkom gradonačelniku bila još masovnija i bolje dokumentovana snimcima.
Bez slamke spasa
Vidovdan je pokazao da nema ni slamke spasa u vidu zamora i pasivizacije nezadovoljnih građana, razočaranih nakon višemesečne borbe bez željenih rezultata i sluđenih stručnim radom na unošenju razdora i sumnji.
Ništa nije pomoglo, ni letnja vrućina i godišnji odmori, ni zastrašivanja, ni ponovno obustavljanje javnog saobraćaja, kako međugradskog, tako i gradskog, ni razni drugi oblici sprečavanja dolaska na Trg Slavija, koji su studenti u blokadi odabrali kao lokaciju protesta. Skup je brojnošću ponovo nadmašio sva očekivanja: prema proceni Arhiva javnih skupova, Trg i okolne ulice preplavilo je oko 140.000 ljudi, dok se vlasti odana policija zadržala na broju 36.000.
Nazire se nova faza u razvoju antivučićevskog pokreta, u kojoj bi ključnu ulogu mogao imati poziv studenata opozicionim strankama da bojkotuju parlament, bez vraćanja poslaničkih mandata
Sama vlast doprinela je da skup izgleda još impozantnije, nudeći kontrast u vidu „književne večeri“ ispred Skupštine Srbije, sa nekoliko hiljada organizovano dovedenih učesnika, pojačanih lažnim veteranima (od kojih su neki, izgleda, vojevali još u pelenama) i vlasti bliskim bajkerima, čiji je predstavnik ovlašćen za davanje izjave medijima već viđen kako, u drugačijoj ulozi, statira pored Miloša Vučevića, sada predsednika SNS-a.
Da utisak bude još gori, od svega što je Vučić izgovorio uoči Vidovdana, tačnom se, baš kao i u nekim ranijim prilikama, pokazala samo najava satnice izbijanja nasilnih incidenata, odnosno policijske intervencije nad građanima u odlasku sa završenog skupa.
„Pelcer“ nikao u Zemunu brzinom svetlosti raširio se po celom Beogradu, ali i Srbiji. Samo u ponedeljak, CRTA je prebrojala više od 200 blokada širom zemlje. Nova represija i hapšenja dodatno su raspirili bes, ali je porastao i optimizam pobunjene Srbije, koja se nadmudruje sa policijom, nemoćnom da izađe na kraj sa nepredvidivim mobilnim blokadama
Sve drugo opravdano je svrstati u standardne priče nepovezane s činjenicama: izostala je promocija najavljivanog „bestselera“ posvećenog njegovog nepostojećoj pobedi nad nepostojećom „obojenom revolucijom“. Nije ispunjeno obećanje da naprednjačkog skupa neće biti, jer su, uprkos „pakovanju“ događaja, sami posetioci govorili da dolaze da „podrže Vučića“ a ne da slušaju književno veče (ionako ometano glasnom muzikom koju organizatori nisu umeli da isključe, izazivajući bes režimskog reditelja i novog predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta Dragoslava Bokana). A nije bilo ni skupa u Novom Sadu, u koji Vučić i dalje ne uspeva da kroči, uprkos povremenim najavama.
Najdalje od realnosti otišlo je, ipak, Vučićevo proglašenje „pobede“ nad „blokaderima“ izrečeno iz polumraka šatora navodnih „studenata koji žele da uče“ i još jedno „sviranje kraja“ protesta sa kojim od novembra ne može da izađe na kraj. Samo nekoliko sati posle njegovog lažnog proglašenja trijumfa, Srbija je buknula na do sada neviđen način.
Mobilne blokade
Masovno hapšenje studenata posle vidovdanskog skupa bilo je kap koja je prelila čašu. Uz „zeleno svetlo“ dobijeno od studenata da borbu za slobodu preuzmu u svoje ruke, građanski zborovi su pokrenuli blokade raskrsnica, sa zahtevom da uhapšeni budu pušteni, ali i da budu raspisani izbori i deblokiran Pionirski park na koji već tri meseca „pravo“ polažu pet-šest studenata bliskih vlasti i mnogo više plaćenika agresivnog ponašanja.
„Pelcer“ nikao u Zemunu brzinom svetlosti raširio se po celom Beogradu, ali i Srbiji – samo u ponedeljak, CRTA je prebrojala više od 200 blokada širom zemlje. Nova represija i nova hapšenja koja su usledila, logično, dodatno su raspirili bes, ali je porastao i optimizam pobunjene Srbije, odjednom zabavljene nadmudrivanjem sa policijom, nemoćnom da izađe na kraj sa nepredvidivim mobilnim blokadama.
U utorak ujutro, uoči početka trećeg dana disperzivnih blokada, uhapšeni studenti masovno su puštani na slobodu, ali je građanska neposlušnost nastavljena. Nemoguće je bilo u tom trenutku, dok je pripreman ovaj broj Radara, predvideti u šta će se tačno izroditi eksplozivna situacija do koje ne bi ni došlo da nije bilo policijske akcije na završetku vidovdanskog skupa. Stvari su otišle predaleko, a ljudi su shvatili da posle povlačenja sledi osveta poljuljanog režima, ali i da Srbija nema dovoljno zatvora za sve građane spremne da se bore za pravdu.
Bojkot parlamenta
Istovremeno, počela je da se nazire nova faza u razvoju antivučićevskog pokreta u kojoj bi ključnu ulogu mogao imati poziv studenata opozicionim strankama da bojkotuju parlament, bez vraćanja poslaničkih mandata.
Iako je stigao preko društvenih mreža, a ne u direktnom razgovoru, što bi bilo daleko konstruktivnije, poziv je uglavnom prihvaćen. Time je, izgleda, posle osmomesečnog odbijanja studenata da komuniciraju sa opozicijom i uvredljivih tvrdnji da su opozicionari „uprljani“, otvorena mogućnost stvaranja onog što je Srbiji sve vreme nedostajalo, a što se u Kosjeriću i Zaječaru pokazalo kao najefikasniji put – širokog društvenog fronta koji uključuje sve relevantne aktere.
Čini se da bi otvaranje te mogućnosti, naročito ako zaista dođe do razrade konkretnije od poslušnog odnosa opozicije prema studentskom zahtevu uprkos činjenici da u pojedinim strankama veruju da je prisustvo u Skupštini uvek bolje od odsustva, moglo u drugi plan potisnuti sva nezadovoljstva i nedoumice izazvane izborom govornika na vidovdanskom protestu.
Od poziva zapadnih medija Briselu da kazni „grobara demokratije“, po Vučića je gore to što građani počinju da shvataju da je prava kazna u njihovim rukama
Iako se moglo očekivati da skup sazvan na tako simboličan datum bude obeležen jakom nacionalnom retorikom, mnoge je zaboleo izostanak balansa koji bi zadovoljio građanski deo Srbije. Malo tu pomažu podsećanja da je današnje javno mnjenje pretežno desno orijentisano, jer je za efikasnu borbu protiv represivnog režima koji i dalje raspolaže svim polugama moći, potreban baš svaki glas i svaki doprinos. Građanska Srbija uglavnom ume da poštuje tu činjenicu, što je pokazala, recimo, glasanjem za Vojislava Koštunicu – ali je tada redovno, kroz usta Vesne Pešić, Zorana Đinđića i drugih, mogla da čuje i reči sa kojim se sama slaže.
U tom delu javnosti bilo je mnogo ocena da je vidovdanski skup u potpunosti obeležen činjenicom da je za govornika odabran profesor Milo Lompar i to samo nekoliko dana nakon što je promovisao knjigu osuđenog ratnog zločinca Radovana Karadžića, sve uz prisustvo Luke Karadžića, osuđenog na dve godine zatvora zbog gaženja studentkinje. Bilo je, ipak, i tumačenja da su studenti time strateški iz ruku izvukli takozvanu „nacionalnu kartu“, ne odustajući od namere da budu faktor okupljanja ljudi različitog ideološkog opredeljenja. Potezani su i argumenti poput odlaska u Strazbur i Brisel, koji nisu bili po volji proruskom delu opozicione javnosti.
Cela ta rasprava u drugom planu ostavila je jednu značajnu činjenicu – da je na skupu govorio rektor Beogradskog univerziteta Vladan Đokić, koji se fokusirao na dostignuća studentskog protesta, kao što su očuvanje jedinstva, insistiranje na znanju, dostojanstvu i istini i vraćanje poverenja u univerzitet. Prethodno je izjavio da bi bio počastvovan eventualnom odlukom studenata da ga stave na izbornu listu koju pripremaju.
Koliko je to loša vest za vlast i šta stoji iza žestoke kampanje koja se protiv njega vodi u tabloidima pokazuju rezultati istraživanja Nove srpske političke misli, rađenog početkom juna telefonskim putem na reprezentativnom uzorku od 1.000 ljudi – pokazalo se, naime, da je Đokić dobio bolje ocene od samog Vučića. Onog opadajućeg i sve nervoznijeg, samim tim opasnijeg.
„Srbiji predstoje vrelo leto i olujna jesen“, predviđa se u jednom od sve brojnijih tekstova u zapadnim medijima, u kojima se pojavljuju i pozivi EU da, umesto dosadašnje podrške Vučiću, kazni „grobara demokratije“. Zanimljivo, ali gore po njega ipak je to što građani počinju da shvataju da je prava kazna u njihovim rukama.
